Ковачевић: Заборавност је највећи проблем Срба

Ковачевић: Заборавност је највећи проблем Срба.

Највећи проблем Срба јесте тај што најчешће заборављају проблеме са којима улазе у одређени период, па се они онда враћају као бумеранг, каже у изјави за Срну угледни српски лингвиста Милош Ковачевић.

Такав је случај и са питањем очувања српског језика и проблемима, који су, наводи Ковачевић, наступили након његовог српско-хрватског периода, а којима је пре свега разлог тај што нема сагласности између политичких и лингвистичких ставова, преноси Катера.њуз.

Према професору Ковачевићу, велики проблем је и тај што разне политичке организације и политички маркетинзи унутар самог српског народа, разграђују структуру самог језика, али и “ужасан статус ћирилице”, која је код Срба и идентитетски критеријум.

“Ту у првом реду мислим на различите притиске са родном равноправношћу. Када бисте се држали тих закона које политика хоће на силу да уведе у језик, изгубили бисте потпуно и граматичку и стилистичу структуру језика. Заправо, не бисте могли написати апсолутно ниједну реченицу коју бисте могли прочитати” – каже Ковачевић, који је и професор за савремени српски језик, синтаксу, стилистику и општу лингвистику.

Он истиче да је српски језик угрожен посебно “извана”, јер они, који су његови корисници, не прихватају статус српског језика онакав какав он јесте.

Говорећи о српском језику након његовог српско-хрватског периода, Ковачевић подсећа да су се прво осамосталили они језици који нису били лингвистички језици – најприје хрватски 1990. године увођењем новог хрватског устава, а затим бошњачки на конгресу муслиманских интелектуалаца 1993. године.

“Тако да је српски језик остао као нека врста остатка од онога што су узели Хрвати и што су мислили да узму муслимани. Чим се распала СР Југославија и Црногорци су одвојили, како су сматрали, свој дио језика, тако да српски заправо никад није званично ни верификован као одвајање од српско-хрватског” – наводи Ковачевић.

Он објашњава да, с пуним правом, српски никад није званично верификован као одвајање од српско-хрватског, јер, како је чувени српски лингвиста Павле Ивић записао, од свих тих новоизњедрених језика једино се у српској језичкој политици ништа није промијенило.

“Није уопште мијењан статус ни граматички, ни лексички, ни било који – све оно што је био српско-хрватски, пренесено је даље на српски језик, што је сасвим нормално јер је и српско-хрватски био преименовани српски” – каже Ковачевић.

Он напомиње да су тада наступили проблеми са статусом српског језика који су били искључиво политички, јер је српском језику само “враћен Вуков и вуковски српски”, као и име, које је једно време било политички преименовано у српско-хрватски, односно хрватско-српски.

Ковачевић подсећа да назив “политички језици” за језике одвојене од Српског деведесетих година прошлог века, “због којег се буне Хрвати и неки други”, нису измислили србисти, него европска лингвистика, у првом реду Енглези.

Са становишта лингвистичких критеријума о идентитету језика који важе још од старих Грка, указује Ковачевић, то заправо нису језици, него само варијанте.

“Лингвистички језик се утемељује према лингвистичким критеријумима – према комуникативном, генетском и граматичком, структурном, а ови /политички/ дизањем руку. И ви сваки пут кад имате већину у скупштину, дизањем руку можете да прогласите или укинете поједини језик. С те стране се види да су политички језици, заправо језици привременог стања, али и да заправо нису језици – може се говорити само о варијантама” – каже Ковачевић.

Он подсећа да се у периоду када су “Хрвати и остали” покушавали доказати да су то посебни језици, а након што је лингвиста Иво Прањковић у Загребу изјавио како се, на језичком нивоу, ради о само једном језику без обзира на то шта ко мислио, створила идеја да се направи декларација која је у Сарајеву направљена 2017. године о заједничком језику.

Ковачевић наводи да је циљ декларације био да се статус политичких језика изједначи са српским, али да је испала мањкава.

“То је декларација која је у суштини тачна, али генерално нетачна. У суштини је тачна зато што су то стварно све варијанте једнога језика, али је нетачна зато што мора постојати језик чије су варијанте, а они неће да наведу у декларацији ког језика су то варијанте. Да су то варијанте хрватског, бошњачког или црногорског, одмах би се навело. Него су све варијанте српског језика” – каже Ковачевић.

Он истиче да се на стручна, лингвистичка и једино могућа објашњења о српском језику као лингвистичком језику и његовим варијантама, из Загреба, Подгорице и Сарајева постављају политички критеријуми “по којима би да се праве земаљски језици” и игноришу лингвистички критеријуми.

Ковачевић примећује да у Загребу, Подгорици и Сарајеву мисле да неоромантизам може да се прави на крају 20. века и да се народ, нација и језик стварају као што је то било на почетку 19-тог.

“Друкчије речено – да врате историју уназад потпуно и да дође до онога да велики број говорника једног језика каже – ја не припадам том језику јер сам много старији од њега. Највећи број говорника у Црној Гори који сматрају да говоре Црногорским, заправо не говоре Црногорским јер су старији од црногорског језика. Највећи број говорника у Босни и Херцеговини – Бошњака, муслимана, а то су само они који су од 1993. године, могу да кажу да су говорници бошњачког језика” – објашњава Ковачевић.

Он указује да се оваквим односом према језику ствара и велики проблем у политичким односима.

“Ви морате да сарађујете на политичком нивоу, а они који не разумију политику и науку, не схватају да наука не може никако да вријеђа. Ако неко каже да је два плус два четири, а не слажете се у Сабору Хрватске или било гдје другдје, ви то не можете промијенити. Не можете промијенити лингвистичке критеријуме о идентитету језика који важе од старих Грка. Али можете да утичете на политику и да се прихватају ваши ставови” – поручио је Ковачевић.

Катера Њуз/Срна

Бонус видео