ДА ЛИ ЈЕ НАПАД НА СРБЕ У САРАЈЕВУ ИНЦИДЕНТ ИЛИ ТРАДИЦИЈА?

Да ли су инциденти током фудбалског турнира за децу били само испади, или је традиција напада на Србе?

Иако је историја Срба пуна црних датума, од којих неки падају на најсветлије празнике попут Божића, 17. фебруар 1996. године остаће уписан као црне задушнице у Сарајеву. То је дан када су преостали сарајевски Срби, они који су се налазили с ове стране линије фронта, почели да откопавају своје мртве, како би и њих понели са собом на пут у непознато, да своја гробља не би оставили на милост и немилост муслиманима, односно Бошњацима, којима је Сарајево припало по Дејтонском мировном споразуму.

Око 140.000 живих и не зна се колико мртвих Срба напустило је тада, упркос снежној олуји, свој дом у општинама и насеља дотадашњег „Српског Сарајева“ – Грбавици, Неђарићима, Илиџи, Илијашу, Хаџићима, Вогошћи, Рајловцу. „Оставили су своје домове и имања, али нису могли своје мртве“, сведочио је својевремено француски пуковник Патрик Барио, који је у време рата служио као мировњак УН, а потом био један од чланова Независне међународне комисије за истраживање страдања Срба у Сарајеву. „Већина се с правом плашила да ће гробови бити оскрнављени, а други нису могли да оставе своје најмилије да почивају поред убица. То је био догађај без преседана, велики егзодус живих и мртвих“, додао је.

ОСТАЈТЕ ОВДЕ

Делови Сарајева који су током рата били под српском контролом припали су према Дејтонском мировном споразуму муслиманско-хрватској Федерацији БиХ. Првобитни рок за пребацивање те територије под контролу Федерације утврђен у Дејтону био је 19. март, али је „међународна заједница“ тај рок померила на 23. фебруар, те су припадници тадашњег Ифора били делили летке којим су обавештавали грађане о померању датума преласка под надлежност дојучерашњих непријатеља.

Како је писао Ненад Кецмановић, високи представник међународне заједнице Карл Билт и његов заменик Михаел Штајнер су сарајевске Србе позивали да остану у ФБиХ и делили им летке са Шантићевом песмом „Остајте овде“, али „истовремено су отворили пролаз бошњачком осветничком стампеду“ и дозволили тадашњем бошњачком лидеру Алији Изетбеговићу да им, преко медија, поручи да ће „сваки Србин који је носио пушку бити изведен пред суд“. Дакле, изузев жена и деце, сви би завршили у муслиманским затворима. То је за нијансу мање лицемерно од оног позива Фрање Туђмана крајишким Србима да не напуштају своје домове током „Олује“.

Слична овоме је и тврдња актуелне градоначелнице Сарајева Бењамине Карић поводом ужасног инцидента чије су жртве учесници Међународног дечјег фудбалског турнира на Илиџи да је „Сарајево отворени град“ који је „увек против неправде и насиља, без обзира одакле долази“. Да ли су инциденти током фудбалског турнира за децу били само испади, или се ради о правилу, процените сами, али имајте на уму да су прво током једне од утакмица мали фудбалери (до десет година) из Сплита својим ривалима из Србије скандирали „уби(ј) Србина“, што је један од хрватских родитеља оправдао чињеницом да су Београђани „имали транспарент на ћирилици“ („Слободна Далмација“), и да су потом деца и родитељи нападнути у хотелу у којем су одсели, при чему је једна особа избодена ножем.

Можда Бењамина Карић заиста верује да је Сарајево „отворени град“, али једино у оквирима у којим и она може да прихвати отвореност – отворено је за све, осим за Србе. О томе, између осталог, сведочи чињеница да је и сама градоначелница изазвала скандал одлучујући да на Казанима, месту на којем су током рата у БиХ припадници 10. брдске бригаде Првог корпуса тзв. Армије РБиХ Мушана Топаловића Цаце убијали Србе, постави споменик на којем пише да је подигнут у сећање на „убијене суграђане“, без јасне одреднице о томе ко су биле жртве, а ко џелати. Не ради се ту о игнорисању националности жртава и убица зарад помирења. Не, јер на споменику на Маркалама пише да су на том „месту српски злочинци убили 67 грађана Сарајева“, на Већници да су „српски злочинци запалили националну библиотеку БиХ“, а на споменику у Тузли да је „српски фашистички агресор гранатом прекинуо 71 млади живот“. У Сарајеву постоји још двадесетак таквих, национално врло идентификујућих споменика. Горепоменути Барио (да не цитирамо неког од „необјективних“ Срба) за овакву одлуку сарајевских власти под вођством Бењамине Карић рекао је да такав споменик представља „нови шамар хришћанству у БиХ, али и у целој Европи“, те да га то „не изненађује“, јер су „само до пре неку годину нападане српске цркве у Сарајеву и скрнављени споменици“.

ОПШТЕ СТАЊЕ У РЕГИОНУ

Шеф српске дипломатије Ивица Дачић оценио је да су напади на српску децу и њихове родитеље у Сарајеву „директна последица антисрпске кампање и стварања атмосфере мржње према Србима у БиХ“. Изоставио је да дода „и у Хрватској“, јер су дечачићи који су викали „убиј Србина“ из Сплита, а они који су прешли на акцију Бошњаци, вероватно из „отвореног града“. На то упућују имена шесторице од десет ухапшених „хулигана“ – Алдин Тахирбеговић, Харис Демир, Елдар Балтић, Белмин Омеровић, Армин Хоџић и Енсар Хоџић. О томе каква је атмосфера у Хрватској најбоље говори то што премијер Андреј Пленковић није могао да се суздржи од напада на Србију и Србе ни током протоколарног говора на свечаном пријему које је на православни Бадњи дан у Загребу организовало Српско национално веће којем је присуствовао и патријарх српски Порфирије. На Дачићево „уверен сам да се можемо сагласити око симболике и непролазних вредности, а то су мир, толеранција и солидарност“ и „посебно је важно да обе државе осуђују говор мржње и етнички мотивисане нападе“, Пленковић је узвратио са: „Хрватска је била жртва агресије Милошевићевог режима и та чињеница живи с нама, живи с породицама несталих, с војницима, бранитељима, цивилима. То наслеђе је тешко“. „Ја у клин, ти у плочу“, што би се оно рекло.

Слично је и у другим деловима „региона“, па се у Црној Гори диже хајка на певачицу Даницу Црногорчевић, и прети јој се казном од 20.000 евра, јер је на Божић певала верзију црногорске химне из 1863, а не ону која садржи стихове црногорског усташе Секуле Дрљевића из 1937, односно 1944. године.

За то време такозвани премијер такозваног Косова Аљбин Курти обележава годишњицу наводног „покоља“ у Рачку са све бившим америчким дипломатом и шефом ОЕБС-ове верификационе мисије на Косову и Метохији Вилијамом Вокером, инспиратором и организатором овог „несавршеног злочина“. Када кажемо „несавршени злочин“, мислимо на злочин који је Колективни запад починио против СР Југославије и Србије, јер је Рачак послужио као изговор за агресију, а „несавршен“ је јер превара није могла бити спроведена до краја и овај „случај“ није могао бити искоришћен у суђењима српском политичком, војном и полицијском врху пред Хашким трибуналом, него је раскринкан као лаж.

Такозваном премијеру и његовим трабантима није, дакле, довољно да се косовски Срби хапсе, пребијају и да се на њих пуца на Бадње вече, него је потребно додатно их застрашити расписивањем потернице за хапшење 18 Срба под оптужбом да су учествовали у дешавањима у Рачку која је чак и француски „Монд“ назвао „највећом светском лажи у 20. веку“ и објављивањем информације да за Србима постоје још 72 приштинске међународне потернице због наводних ратних злочина. С обзиром на то да оне нису јавне и да се не знају имена осумњичених, оне вреде као 72.000 оптужница.

Тако се „отворени град“ Сарајево претвара у „отворени Балкан“ који је чиста антитеза „Отвореном Балкану“ који Београд покушава да успостави. А ови што су напали Србе у Сарајеву? Па то су вероватно исто неки руски агенти. Објасниће вам професор Факултета безбедности Зоран Драгишић, он је стручан.

Филип Родић / Печат

БОНУС ВИДЕО: