Македонски раскол у Српској Православној Цркви

Друга група аутора: Ђ. Слијепчевић, С. Костић, Ђ. Стефановић, И. Марку и други.^[2] осећају да у целом проблему постоји воља државних органа Југославије, али немају материјалних доказа за то сем претпоставки које нису могли доказати, а које су очигледне.

Трећа група, млађих аутора: Р. Радић, П. Пузовић и В. Ђурић, имају другачији приступ.^[3] Они већ имају архивски материјал, којим могу да докажу да је држава директно уплетена у  овај раскол – шизму. Р. Радић не улази много у ову проблематику, В. Ђурић такође, док П. Пузовић, на основу архивског материјала који се налази у архиву Светог архијерејског синода Српске православне црква у Београду, конкретно говори о притисцима државе. Он није био у могућности да  користи архивски материјал који се налази у државним архивима, а који се односи на ову проблематику.

Овај рад представља покушај да се на објективан начин (колико је то могуће), постави цело питање раскола – шизме. Доказног материјала има превише. Из чега се јасно види ко стоји иза овог раскола, ко га и на који начин форсира. Ово изузетно замршено питање ћу настојати да расветлим са богословске стране, а посебно канонске, јер оно управо на овим пољима добија своју праву димензију.

Имам на уму речи Господа Исуса Христа који је рекао: „Нема ништа сакривено што се неће открити, ни тајно што се неће дознати“ (Мт. 10, 26; Мк. 4, 22; Лк. 8, 17; 12, 2). Много је тога што је рађено у тајности. Актери ових смутних радњи нису били свесни да ће се кад-тад открити њихова улога. Појединци, који и данас мање-више прикривено то чине, па ће и њихово поступање бити разоткривено као што је разоткривено и тајно понашање појединаца пре двадесет, тридесет година. Због тога оно може да послужи и као најозбиљнија опомена свима онима који раде и даље на разбијању духовног јединства Српског народа и његове Светосавске цркве. Не морају они своје душе предати ђаволу, али морају да имају на уму, да ће се још овде на земљи, сазнати свачија улога у сваком послу.

У периоду после Другог светског рата код нас су постојали „историчари“ који су писали историју по поруџбини. То су били државни историчари, који су својим писањем водили рачуна пре да задовоље жеље владајућих политичара него основна начела науке. Због тога је веома тешко ослонити се на њихове радове. Истина је да се на нашим просторима није смела истина износити. Због чега? Због тога што истина никога не штеди. Да смо знали истину о себи, чврсто верујем да бисмо се пред светом пре усправили, а пред Свевишњим скрушено пали на колена и покајали се.

Насилним разарањем организације Пећке патријаршије 13. септембра  1766. отворен је пут за разбијање националног јединства Српског народа и његове Цркве. Срби епископи су протерани са својих епархија. На њихова места Цариградска патријаршија поставља Грке фанариоте. Било је фанариота који су настојали да заштите Србе пред турском влашћу, али је већи број био оних који су били најамници, а не пастири. У време 1766. скоро цео простор Јужне Србије био је под јурисдикцијом Пећког патријарха. Уклањање Срба епископа за Грке и Бугаре је добро дошло за јачање њиховог утицаја.

Српска црква је у XIX веку настојала код Цариградске патријаршије, да на ове просторе, на упражњене епархије, поставља епископе Србе. Први епископ скопски Србин после 1766. био је Фирмилијан Дражић. Изабран за епископа 1899, хиротонисан 1902, а упокојио се 1903. Његов наследник, Севастијан Дебељковић, хиротонисан је 18. јануара 1904. Није добио берат од Порте, умире у Цариграду 23. јануара 1905. По његовој жељи сахрањен је у Скопљу. Трећи Србин епископ на овој епархији је Викентије Крџић (1905–1915). Викентија су убили Бугари заједно са његовим ђаконом Цветком, а потом их спалили у Качаничкој клисури.

На велешко-дебарској епархији епископи су Грци. Синод Цариградске патријаршије за епископа ове епархије бира Варнаву Росића, са титулом епископ главинички. Хиротонисан је у Цариграду на Лазареву суботу, 10. априла 1910.^[4]

После завршетка Балканских ратова, простори Јужне Србије су ушли у састав Краљевине Србије. Митрополит Србије, Димитрије (Павловић), почиње преговоре са Цариградском патријаршијом за добијање канонског отпуста ових епархија. Преговори су били при крају, али их је прекинуо почетак Првог светског рата.

Завршетком Првог светског рата митрополит Србије Димитрије наставља преговоре са Цариградском патријаршијом, и додаје питање канонског отпуста босанскохерцеговачких митрополија, које су се налазиле под јурисдикцијом Цариградске патријаршије.

У току преговора Цариградски патријарх Герман II подноси оставку. Преговори су настављени са сталним Синодом Цариградске патријаршије и завршени 18. марта 1920. Сутрадан, 19. марта, Синод  Цариградске Патријаршије доноси одлуку бр. 2056 којом даје благослов за присаједињење Уједињеној Српској православној цркви епархија у Јужној Србији и Босни и Херцеговини. То су митрополије: скопска, рашко-призренска, пелагонијска, преспанско-охридска, део митрополија: воденске, струмичке и полеанске, Митрополије у Босни и Херцеговини: босанска, херцеговачка, зворничка и бихаћко-петровачка. У акту стоји: „Ова синодска одлука се има и мора заменити канонским патријаршијским синодским Томосом у року од три месеца од избора новог Цариградског патријарха…“^[5]

Пошто је испоштован канонски ред и поредак, на дан Сабора Српских светитеља (27. августа/9. септембра 1920), васпостављена је Пећка патријаршија.

Крајем новембра 1921. За Цариградског патријарха изабран је Мелетије II, који је потврдио одлуку Синода од 19. марта 1920. тако што је 19. фебруара 1922. издат Томос бр. 1148 а 24. фебруара Канонско писмо бр. 1036. Ова два правна акта донели су у Београд митрополит амасијски Герман и јерођакон Герман, други секретар Синода Цариградске патријаршије. Патријарх Димитрије и митрополити, амасијски Герман и скопски Варнава, служили су Свету архијерејску литургију у саборној цркви у Београду, на којој су Томос и Канонско писмо прочитани и предати патријарху Димитрију.

Свети архијерејски сабор Српске православне цркве је извршио арондацију епархија на простору Краљевине Југославије. По Уставу Српске православне цркве из 1931. у Јужној Србији се налазе три епархије, и то: злетовско-струмичка са седиштем у Штипу, охридско-битољска са седиштем у Битољу и скопска са седиштем у Скопљу. С тим што архијереј епархије скопске има по свом положају титулу митрополит, која му даје право части, али не и власти ван његове епархије.

Завршетком Другог светског рата Устав Српске православне цркве је 1947. претрпео одређене измене, али је број епархија у Јужној Србији остао непромењен.

Васпостављањем Пећке патријаршије Српска православна црква је аутокефална и налази се на шестом месту на каталогу аутокефалних православних цркава. Испред ње су патријаршије: Цариградска, Александријска, Антиохијска, Јерусалимска и Руска.

Пошто се говори о аутокефалној цркви, да објаснимо овај појам. Аутокефална црква је она црква која suo iure рукополаже своје епископе и најстаријег епископа, не тражећи ни од кога, ни претходно ни накнадно, одобрење за тај чин. Једино она има право да суди свим својим епископима, свештеним лицима свих степена, као и верницима. Основно начело канонског права је, ко има право да хиротонише, тај има право да суди. Одлуке једне аутокефалне цркве, донете у кругу њене надлежности, обавезне су за све православне цркве. На пример, ако једна аутокефална црква свргне свога епископа, све аутокефалне цркве ову одлуку признају.

Православна црква се управља на основу Светог писма и Светог предања према учењу свете православне Цркве, правила васељенских сабора и од њих признатих правила апостолских, помесних сабора и светих Отаца.^[6] Ово је обавезно за целу Православну Цркву. У Свом унутрашњем уређењу свака аутокефална црква може уређивати свој живот према месним приликама, водећи строго рачуна о канонском реду и поретку.

Ако постоји потреба, аутокефална црква може свом извесном делу, који је под њеном јурисдикцијом, дати аутономију. Степен аутономије зависи од Мајке цркве, која може дати ужу или ширу аутономију. Аутономна црква не може сама хиротонисати своје епископе, без учешћа аутокефалне цркве (Мајке цркве). Не може сама припремати свето миро. Општи са другим црквама преко поглавара Мајке цркве и њеног Синода. У судском погледу такође постоје ограничења. Последња инстанца је Синод аутокефалне цркве. Свети канони су јасни. Не постоји сукоб надлежности, или пак правне празнине. Потребно је каноне Цркве доследно применити.

На канонски начин је Српска црква 1219. постала аутокефална, са рангом архиепископије. Стицајем разноразних прилика, Пећка патријаршија је неканонски укинута 1766. Када се указала могућност, на канонски ваљан начин она је септембра 1831. постала аутономна и остаће у том положају до добијања аутокефалности, 20. октобра 1879, када је Цариградска патријаршија издала Томос о аутокефалности цркве у Србији. Цариградска патријаршија је задржала право да она припрема свето миро и за Српску цркву. Ово је први пут у историји православне Цркве да једна аутокефална црква нема право на освећење светог мира. То је Српска црква прихватила, и није правила никакве раздоре са Цариградском патријаршијом, а имала је правног основа да припрема свето миро.

Можда ће неко рећи да све ово, до сада изнето, нема везе са расколом у Јужној Србији. Има и те како велике везе. Битно је схватити, који је правни положај Српске православне цркве међу аутокефалним помесним православним црквама. Као и то, шта је то аутономна црква.^[7]

Када је и од кога донета одлука о разбијању јединства Српског народа и његове Цркве? Интересантна је чињеница, да у почетку Отоманска империја није разбијала духовно јединство покорених народа, док се није умешао Цариградски патријарх. Све до 1766. Срби су под јурисдикцијом Пећког патријарха. Аустро-Угарска монархија је прва разбила духовно јединство православних Срба (Карловачка митрополија, Буковинска митрополија, митрополије у Босни и Херцеговини), било је дело Ватикана, преко аустријског цара.

Постоји једна интересантна реченица, која се у периоду после Другог светског рата често користила на седницама (Владе, КП Југославије, Верских комисија…) које су биле затворене за јавност, приписивана је В. И. Лењину, а она гласи: „Док се на Балкану не уништи Српска црква и не разбије Српски народ, комунизам не може успети.“ Да ли ова сатанска мисао припада Лењину, или неком другом, није битно. Она потиче из Коминтерне и била је кредо за комунисте у Југославији. На овоме је систематски рађено. Стварањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, Српски народ је сматрао да је остварио свој вековни сан – заједница свих јужних Словена на овим просторима. Убрзо ће се доказати да је Југославија била обмана Српског народа, који је неприпремљен ушао у своју тамницу из које до дан-данас није изашао.

Распадом Краљевине Југославије, Бугари су окупирали Македонију. Митрополит скопски Јосиф, епископ злетовско-струмички Викентије и сви свештеници, који нису хтели да буду лојални окупаторској власти, протерани су у Србију. Бугарска православна црква, уместо да ступи у контакт са Српском православном црквом на највишем нивоу, понашала се језуитски. Уништаван је сваки траг на тим просторима који сведочи да су то простори Пећке патријаршије. Бугарска је капитулирала 9. септембра 1944. Нестало је бугарске окупационе власти, војне и цивилне, али је остала црквена, која ће уз помоћ Главног штаба НОВ и ПОЈ, октобра 1944. створити неканонско тело Иницијативни одбор за организовање црквеног живота у Македонији, у који је ушло пет свештеника. Уместо да тај одбор ступи у контакт са својим епископима, који су се тада налазили у Београду, он по налогу партизанских власти наставља рад бугарске цркве.

Свети архијерејски синод Српске православне цркве, под председништвом митрополита скопског Јосифа, 31/18. октобра 1944. доноси одлуку, односно наредбу, по којој се имају вратити сви архијереји и свештенство на своја места службовања у којима их је затекао рат. Да би се могло путовати, била је потребна дозвола коју су издавале војне власти. Са добијањем дозвола ишло је веома тешко. О томе ћемо видети касније.

Иницијативни одбор је без благослова Цркве и учешћа законитих архијереја организовао самозвани црквено-народни сабор у Скопљу, 4. марта 1945, на коме је донета резолуција у којој су, у седам тачака, формулисани захтеви овог неканонског тела. Јасно је да је реч о отцепљењу од Српске православне цркве и разбијању њеног јединства стварањем православних цркава на републичким основама, које би биле аутокефалне, и тада би се удружиле и створиле Југословенску православну цркву. Резолуција је достављена Светом архијерејском синоду Српске православне цркве, преко владе НР Македоније. Тиме је недвосмислено стављено до знања Српској православној цркви, ко стоји иза целе акције.

Канонска је норма по којој свештенство са било којим телом у Цркви општи преко свог архијереја, који акт са својим мишљењем доставља на даљу надлежност. Пошто су архијереји Јосиф и Викентије били живи, они су заобиђени. Учињена је велика грешка, што овај ултимативни акт Свети архијерејски синод није вратио назад. У канонском праву, епархија је у два случаја удова, када се архијереј упокоји и када је законитом црквеном влашћу свргнут. Пошто није наступио ни један случај, који је канонима предвиђен, то су постојали законити архијереји на епархијама у Јужној Србији.

У нередовним ратним приликама Свети архијерејски синод је сазвао епископску конференцију, која је одржана у Београду 12. марта 1945. и на њој је закључено, да је реч о насилном разбијању Српске православне цркве. Конференција доноси одлуку да надлежни архијереј, митрополит Јосиф, отпутује у Скопље и информише се на лицу места о правом стању, и да организује црквени живот. Сутрадан, 13. марта Свети архијерејски синод шаље званичан акт команданту града Београда (командант града био је генерал Љубодраг Ђурић), да се изда „Објава“ за путовање митрополиту Јосифу. Стигао је одговор 14. марта од министра унутрашњих послова Владе Зечевића, у коме стоји: „Извештавате се да се за сада не може издати објава за путовање у Скопље“, али је он „великодушан“ предлаже да сам организује састанак свештеника из Јужне Србије и митрополита Јосифа у Београду. Митрополит Јосиф је с правом инсистирао да се омогући повратак архијерејима у своје епархије. Власт је добро знала каква је снага епископ у својој епархији, због тога им није дозволила повратак, јер би цео пројекат пропао, изузев, не дај Боже, да је и епископ на нецрквеној страни.

Владимир Зечевић (1903–1970) свештеник у Крупњу. Између два светска рата постао је члан Комунистичке партије. Учесник је НОБ-а и НОР-а, војни референт у партизанским јединицама при Главном штабу, сав у водама нецрквеним. Свети архијерејски синод је тада направио непоправиву грешку, због чега није наложио његовом архијереју да га, на основу 6. и 83. канона светих апостола, лиши свештеничког чина. Шести канон гласи: „Епископ, или презвитер, или ђакон нека не узимље на себе свјетовних послова; иначе нека се свргне“, а 83. канон гласи: „Епископ, или презвитер, или ђакон који се бави војничким пословима, и хоће да задржи и једно и друго, то јест, и римско поглаварство и свештеничку службу, нека буде свргнут. Јер што је царево цару, а што је Божје Богу (Мт. 22, 21).“^[8]

Ово питање заслужује посебну расправу којој ћемо се у  своје време вратити. В. Зечевић је 6. марта 1945, у својству Повереника  унутрашњих послова, потписао  одлуку о привременој забрани враћања колониста у њихова ранија места живљења (Македонија, Косово, Метохија, Срем и Војводина) која је и данас на снази. Он и посмртно треба да буде рашчињен.^[9]

Пошто митрополит Јосиф није могао да отпутује у седиште своје епархије, то је крајем марта 1945. отпутовао  у Врање, које је припадало његовој епархији, одакле је покушао да се информише о стварном стању своје епархије, и да организује црквени живот, на шта га канони обавезују. Био је у манастиру светог Прохора Пчињског. Месне власти су организовале демонстрације у Врању, због чега се митрополит Јосиф морао вратити у Београд. Подноси извештај Светом архијерејском синоду из кога се јасно види да су државне власти умешане у цело ово питање.

Касније ће се већи део свештеника оградити од „Иницијативног одбора“, који ће убрзо после непопустљивих ставова Јосифових, уместо аутокефалије тражити аутономију. Ово је била само промена тактике, тражи се мање и оно што је у изгледу да се може добити, а у ствари се дугорочно ради на разбијању јединства Српске православне цркве.

Комунистичка партија је поставила себи циљ, стварање више нација од српске (македонске, црногорске, босанске), као и аутокефалних цркава: македонске, црногорске, босанске, хрватске, војвођанске, србијанске и најзад Југословенске православне цркве, нема ни говора о Српској православној цркви – Пећкој патријаршији.

У току 1944. при ЦАСНО-у у Црној Гори формирана је Вјерска комисија, која „у духу народних потреба и интереса“ 31. јануара 1945. Премешта свештенике у Црној Гори.^[10] Црногорско-приморска епархија је обезглављена смрћу митрополита Јоаникија (Липовца), кога су стрељали партизани. Свети архијерејски синод је за администратора ове удове епархије одредио митрополита скопског Јосифа. Државни органи власти, на истом задатку као и у Македонији, организују 14. и 15. јуна 1945. скупштину црногорског свештенства у Никшићу, која доноси резолуцију у пет тачака, које су скоро идентичне онима које је усвојио самозвани црквено-народни сабор у Скопљу 4. марта 1945. Исти налогодавац, са истим циљем: разбијање јединства Српске православне цркве. Ни не желе митрополита Јосифа за администратора, као што ће касније одбити да им буде администратор епископ рашко-призренски Павле (у време када је митрополит Арсеније Брадваревић био у затвору). Први, митрополит Јосиф, јер је „наметнут и ради против државе и народа“, а други, епископ Павле, „јер је малог раста“, пошто други разлог нису имали.

Раскол – шизма у Српској православној цркви је настао.

Римски војници, који су се налазили под Крстом на коме је разапет Господ Исус Христос, били су милостивији и праведнији од сатаниста. Они нису поцепали хаљине распетог Господа, о чему јеванђелисти сведоче: „А кад га разапеше, раздијелише хаљине његове бацивши коцку“ (Мт. 27, 35; Лк. 23, 24; Јн. 19, 24).

Картагински 11. канон налаже свргнуће на онога ко направи раскол. Свети Василије Велики, канон 11. „Расколе састављају они, који нијесу сугласни у неким црквеним предметима и у питањима, која се дају изравнити.“ Канон 6. II васељенског сабора забрањује расколницима и јеретицима да подносе тужбу против свога епископа. Јерес је неправославно учење, због чега су сазивани васељенски сабори. Раскол се тиче црквене дисциплине, поретка, уређења. Раскол прети да прерасте у јерес. „У списима светих отаца и учитеља Цркве расколници се доста често именом јеретика означавају“, пише Н. Милаш у тумачењу 6. канона II васељенског сабора.^[11] Цар Јустинијан (527–565) издао је закон, којим забрањује јеретицима „не само тужиоци да буду, него ни сведоцима против православних.“^[12]

Патријарх Гаврило (Дожић) по повратку у земљу 14. новембра 1946. морао се ухватити у коштац са несређеним стањем епархија у Јужној Србији. Убрзо после његовог повратка, по налогу државних власти, посећује га једна делегација коју сачињава неколико свештеника и миријана, понављају своје захтеве које су раније преко владе НР Македоније доставили Светом архијерејском синоду. Оно што они нису очекивали догодило се. Патријарх је остао при ставу Светог архијерејског синода, да се у НР Македонију врате архијереји и свештенство које су протерали Бугари. Када се нормализује црквени живот, онда се може разговарати, али само у оквиру канонске целине Српске православне цркве.^[13]

Пошто је патријарх Гаврило био непопустљив, пред редовно заседање Светог архијерејског сабора дошли су код њега председник владе НР Македоније Лазар Колишевски, генерал Љубодраг Ђурић и прота Милан Смиљанић. Они су Патријарху поновили своје раније захтеве. Патријарх тражи безуслован повратак архијереја на њихове епархије, с тим што ће одобрити употребу македонског „дијалекта“ и називе црквених тела на том дијалекту. Л. Колишевски је категорично одбио повратак архијереја, „специјално митрополита Јосифа, зато што га свештенство и народ не жели“, на шта му је патријарх одговорио, да митрополита не жели „некакав, Иницијативни одбор који је у цркви без икаквог званичног става“, а што се тиче митрополита Јосифа, кад би се народ и свештенство питали, за њега би била огромна већина“.^[14]

Власти ФНР Југославије су будно пратиле рад патријарха Гаврила, Светог архијерејског сабора и Светог архијерејског синода. Дошли су до сазнања да је патријарх о овим разговорима реферисао Светом архијерејском сабору и да је од епископа добио подршку свога става, те је решено да се никако не попушта у питању „Српске православне цркве у НР Македонији“, већ „да се црквени поредак запази и сачува онакав какав је кроз векове постојао.“^[15]

Свети архијерејски сабор тражи од председника ФНР Југославије „да својим посредовањем код земаљске владе НР Македоније, омогући и олакша што скорији повратак законитих архијереја у НР Македонију, односно у тамошње три епархије.“^[16]

Одговор никакав није добијен. Патријарх Гаврило је доследан: Иницијативни одбор потпомогнут од стране државних власти био је упоран. Једну делегацију овог одбора предводи председник верске комисије НР Србије, прота Милан Смиљанић. Примили су их патријарх Гаврило, митрополит загребачки Дамаскин и секретар Светог архијерејског синода прота Алагић. Они понављају своје захтеве који су императивни: да црква у Македонији буде самоуправна; да имају своје епископе које ће бирати народ и свештенство; да се уместо Устава Српске православне цркве донесе Устав за Југословенску православну цркву, с тим да патријарх има титулу „Патријарх Српски и целе Југославије“. Патријарх Гаврило био је прецизан и јасан, „одбио је сваки разговор по било којем предлогу“. О новим епископима се не може говорити „све до смрти митрополита Јосифа и епископа Викентија. Затим је напао Иницијативни одбор да тражи филетизам у Цркви“.^[17]

Патријарху Гаврилу било је јасно да власт жели разбијање Српске православне цркве, а тиме и њен нестанак. Због тога је преговарао, али од канонских норми и националних интереса није никада одступао. Знао је, ако попусти, да ће бити гробар Светосавске цркве, што је категорично одбио речима: „Док сам жив, црква Светога Саве, неће бити подељена. Ми ћемо радије наше главе изгубити, него што ћемо вашој незаконитој пресији изаћи у сусрет. Ми се не плашимо нашега става, који ми желимо до краја да спроведемо, као што се нисмо плашили, ни у часу кад је био Хитлер нашем народу ставио нож под грло.“^[18] Овим је патријарх Гаврило потписао своју смртну пресуду, која га је стигла 7. маја 1950. Има индиција да је отрован.

После смрти патријарха Гаврила, власт ФНР Југославије је све учинила да за Патријарха буде изабран епископ злетовско-струмички Викентије (Проданов).

Устав Српске православне цркве из 1931. претрпео је одређене измене 1947. Он нигде не предвиђа учешће „Иницијативног одбора“ у Изборном сабору. Савез удруженог православног свештенства ФНР Југославије успео је да сломи отпор митрополита Јосифа, тако што је лишен слободе, и сам митрополит црногорско-приморски Арсеније (Брадваревић) није могао ништа сам учинити. Ђ. Слијепчевић је био у праву када је писао: „Све до овог момента (1. јула 1950) Иницијативни  одбор је сматран илегалним телом.“^[19] Била је ово кобна грешка. У питању је било кршење Устава Српске православне цркве, гажење канонског реда у Цркви и напуштање става који су заступали Свети архијерејски синод и митрополит скопски Јосиф, а по повратку у земљу и патријарх Гаврило и Свети архијерејски сабор. Повратак архијереја на њихове епархије, са којих су 1941. протерени, био је услов без кога није било разговора. По Уставу Српске православне цркве из 1947, чл. 44, чланови Изборног сабора за избор патријарха из епархија Јужне Србије су: архијереји, архијерејски намесник из Скопља, настојатељ манастира светог Наума и потпредседници епархијских савета. Држава је добро проценила. Учешће Иницијативног одбора у Изборном сабору је прећутно признавање тог до тада незаконитог и од Цркве непризнатог тела.

Од колике је важности слободан избор јерархије, без притисака споља, прописују најстарији канони. Тако 30. канон светих апостола наређује: „Ако се који епископ послужи свјетовним властима, да кроз њих задобије цркву, нека се свргне, пак и одлучи; а исто и сви они, који с њим опште“, а 29. канон светих апостола, ако се новцем задобије било који чин у Цркви „да се свргне и он, и онај, који га је поставио, и са свијем нека се одлучи од заједнице, као Симон врачар мном Петром (Дап. 8. 9–24).“ Ова два канона прописују двоструку казну, губитак свештеничког чина и искључење из црквене заједнице (анатема). Дакле, иста је казна за симонију и за уплитање државних власти у избор јерархије. Да ли је ових канона био свестан патријарх Викентије 1950, не знам, али их је морао знати. И без црквеног суда и пресуда сам је себе свргнуо и искључио из Цркве, због тога су последице, по Српску православну цркву, тако трагичне. Пре избора за патријарха, Викентије је обећао државним властима решење „Македонског питања“, пензионисање епископа који су се налазили у иностранству: америчко-канадског Дионисија, жичког Николаја и далматинског Иринеја, као и признање свештеничког удружења.

У марту 1949. почиње да излази „Весник“, орган Савеза удружења православног свештенства ФНР Југославије (у заглављу: „Смрт фашизму – слобода народу!“). У ово време Српска православна црква штампа: „Гласник“ службени лист, годишњи календар „Црква“ и мали џепни календар. Весник се од првог броја 1949. до последњег 1990. године ставља у службу државних власти. Овај лист први оптужује Српску православну цркву за „великосрпски шовинизам“^[20], касније за „великосрпски хегемонизам“…, што ће убрзо прихватити назовиисторичари, политичари и сви они који ће радити на разбијању јединства Српског народа. Свештеничко удружење, његови представници: Ратко Јелић, Илија Ћук, Милан Смиљанић, Витомир Видаковић и др., били су портпароли режима. Сви текстови пред заседање Светог  архијерејског сабора, састављани су у верским комисијама. „Свештеници“ у врховима удружења су састанчили, исправљали и дописивали текстове данима, све док се не добије текст који државна власт жели. Тако припремљен текст је штампан у Веснику, обично без потписа, одакле је преузиман у Борби, Политици и другим државним новинама.

Свети архијерејски сабор на свом редовном заседању 1951, бира за викарног епископа топличког Доситеја Стојковића. Он је, као монах, живео у манастиру Хиландару (1924-1932). Хиротонисан је 22. јула 1951. У приступној беседи је рекао: „Ја немам свој нови и нарочити програм рада, већ исти који је и први Српски Архиепископ Свети Сава из манастира Хиландара донео.“^[21] Видећемо до краја да ли је ово било само на речима.

Први Конгрес свештеничког удружења одржан је 18. октобра 1951. на коме је изасланик Његове Светости патријарха Викентија био његов викарни  епископ топлички Доситеј.^[22] Од овог конгреса ће Доситеј бити редовни гост свих свештеничких удружењских скупова.

Са викарним епископом Доситејем ће се врло чудни догађаји одвијати. У договору патријарха Викентија и верске комисије, а по пристанку епископа Доситеја, он почетком децембра 1951. одлази у посету Скопљу, Битољу и Охриду. Митрополит скопски Јосиф оштро протестује код патријарха Викентија и тражи да га патријарх сместа врати у Београд, што је патријарх учинио, али је Доситеј одбио да се врати. Доситеј ће тада у Македонији сву кривицу због затегнутих односа између патријарха и свештеника у НР Македонији бацити на блаженопочившег патријарха Гаврила. Он тада није пропустио да каже: „Треба дати наочаре Јосифу ако не може да види својим очима стварну ситуацију и расположење у Македонији.“ Доситеј је већ тада био дубоко запливао у воде из којих се неће извући. Због тога је својим налогодавцима пре повратка у Београд обећао „да ће своје утиске изнети пред патријарха и верском комисијом ФНР Југославије и подупирати став македонских свештеника“^[23]. Доситеј је за време свог боравка у НР Македонији, пред члановима „Иницијативног одбора“ и пред секретаром свештеничког удружења ФНР Југославије Ратком Јелићем „говорио да прихвата у потпуности став и захтеве македонског свештенства по црквеном питању – онако како их је делегација Иницијативног одбора последњи пут поставила пред Патријархом и Синодом, те да се не слаже да се то решава делимично, како мисле неки архијереји.“^[24]

По повратку у Београд, патријарх Викентије се по налогу верске комисије „писмено извинио митрополиту Јосифу, због посете Доситеја Македонији без његовог одобрења“^[25]. Овим је државна власт постигла две ствари. Прво, да се сам патријарх извињава митрополиту Јосифу, а не викарни епископ топлички Доситеј, а друго, викарни епископ није узет на одговорност и још је „сигурније“ могао да плива водама Јуде Искариотског.

Патријарх Викентије није био начисто са својим викарним епископом, који му је једно причао, а друго радио. Преко викарног епископа Доситеја и других, чија имена за сада не откривам, државна власт је била детаљно информисана о патријарховим намерама. Тако су имали времена да сваки пут припреме замку Српској православној цркви. Патријарх Викентије се налазио у чуду. Ништа му није било јасно. Све предлоге, које је добијао од Иницијативног одбора преко државних власти, стављао је на дневни ред Светог архијерејског сабора и Светог архијерејског синода, али их је тако постављао, да они никада нису усвојени. Патријарх је по својој вољи увек био надгласан. То је била његова стратегија која се није могла дуго одржати.

Свети архијерејски сабор је 1955. решио да се за епископе епархија у Јужној Србији изаберу домороци, а да се у унутрашњој употреби користи домаћи дијалект. Ово је за државу био велики уступак, јер није тражен повратак митрополита скопског Јосифа. Јосиф је мудро поступао, он је истицао да је законити скопски митрополит до смрти, а без његовог пристанка Свети архијерејски сабор га није могао преместити. Међу предложеним кандидатима увек је био и викарни епископ топлички Доситеј, ожењени свештеници и неки мирјани. Свети архијерејски сабор их није бирао за епископе због неиспуњавања канонских услова.

После много упорних настојања и преговора Иницијативног одбора, државних власти, Патријарха, Светог архијерејског синода, Свети архијерејски сабор је 1957. донео одлуку да патријарх Викентије буде администратор све три епархије у Јужној Србији. У циљу сређивања стања у овим епархијама, патријарх Викентије у пратњи тројице епископа: нишког Јована, браничевског Хризостома и викарног епископа топличког Доситеја, одлази у посету овим епархијама од 28. марта до 3. априла 1958. На основу изјава које је патријарх давао, стекао се утисак да ће „Македонско питање“ бити повољно решено. До ове посете могло је доћи, јер се митрополит скопски Јосиф упокојио 3. јула 1957. Тако више нико није могао да омета реализовање плана о тзв. МПЦ.

Ј. Б. Титу било је нејасно да се не може да реши „Македонско питање“. Патријарх Викентије је дуго припремао пријем целог Светог архијерејског сабора код Тита, са секретаром и председником Савезне комисије за верска питања. Редовно заседање Светог архијерејског сабора почело је 26. маја 1958. у Београду. Два дана касније приређен је пријем код Тита за цео Свети архијерејски сабор. Том приликом Тито је рекао: „Свима је познато да ми увијек рјешавамо проблеме у смислу јачања наше социјалистичке заједнице, у смислу јачања наше државе. Желио бих у вези с тим да и ви ријешите проблем македонске цркве онако како ће то најбоље одговарати интересима читаве наше земље. Будите увјерени да ћете увијек наићи на нашу пуну подршку.“^[26] Овом пријему су присуствовали, поред Тита, председник Савезне комисије за верска питања Добривоје Радосављевић и секретар комисије Милоје Дилпарић. По завршетку пријема Тито, Радосављевић и Дилпарић су стекли утисак да ће овај пут „Македонско питање“ бити решено.

У току редовног заседања Светог архијерејског сабора, уговорен је са Патријархом састанак чланова Светог архијерејског синода са председником Савезне комисије за верска питања Д. Радосављевићем. На састанку су поред Д. Радосављевића присуствовали: секретар Савезне комисије Милоје Дилпарић и председник Комисије за верска питања НР Србије Иса Јовановић. Они су у згради СИВ-а примили патријарха Викентија и чланове Светог архијерејског синода: митрополита дабро-босанског Некатрија и епископе: браничевског Хризостома, славонског Емилијана и зворничко-тузланског Лонгина. Том приликом… друг Радосављевић је у име СИВ-а упозорио чланове Синода на неке ствари у вези с решењем тог питања: а) да је решавање црквеног питања у НР Македонији ушло у завршну фазу; б) да су македонско свештенство и власти у НР Македонији ишли до крајњих граница попуштања у решавању овог питања…; в) да је једино решење које обезбеђује јединство православне цркве, и које онемогућује свако мешање извана и обезбеђује јединство Југославије и њену чврстину према свим хегемонистичким тежњама споља, да се изаберу сва три епископа од предложених кандидата на три епархије у НР Македонији. Свако бирање неких за које се зна да се неће примити као Трајковски, или одлагање избора, није решење и да ће за све последице сносити одговорност Архијерејски сабор Српске православне цркве“.^[27] Том приликом је митрополит Нектарије поставио питање: „Да ли Извршно веће захтева да се још сада попуне све три епархије?“ Д. Радосављевић је одговорио: „Кад се питање решава, треба га до краја решити, јер ће се тако стећи симпатије и поверење македонског свештенства и верника у НР Македонији.“ Митрополит Нектарије се једини борио, док су остали ћутали. Нектарије је приметио: „Нема кандидата, јер су предложени ожењени људи.“ Д. Радосављевић без обзира на примедбу Нектаријеву предлаже: „То би се могло и требало направити извесне  жртве.“ Митрополит Нектарије је на крају рекао: „да су канони сметња за избор предложених кандидата за епископе у Македонији“^[28]. Са овим је пријем завршен.

Од предложених кандидата за епископе, међу којима су били Нестор Попоски, Тома Димовски, Спиро Попоски и Влатко Захировски, Свети архијерејски сабор није изабрао ни једног за епископа, јер као ожењени „нису испуњавали канонске услове“^[29].

Ј. Б. Титу било је доста одуговлачења, због тога је донета одлука „да се он уклони (мисли се на патријарха Викентија). Уклоњен је на тај начин што се у току редовног заседања Светог архијерејског сабора мистериозно разболео. Лечен је у болници „др Драгиша Мишовић“ (то је иначе болница под строгом контролом Министарства унутрашњих послова НР Србије) од 23. јуна до 5. јула 1958, када се и упокојио. Наводно узрок смрти је „погоршање шећерне болести и обољење виталних центара на што се надовезало запаљење плућа“^[30].

Власт је знала ко су „реакционарни епископи“ који онемогућавају Свети архијерејски сабор да реши „Македонско питање“. То су најопаснији: митрополит Јосиф, епископ бањалучки Василије (Костић) и „најмрачнија личност Српске православне цркве архимандрит Јустин Поповић“, који није био члан Светог архијерејског сабора, јер није био епископ, али је имао утицаја на поједине епископе чији је глас уважавао Сабор. Власт редовно анализира рад сваког заседања Светог архијерејског сабора. У тим анализама посебно место заузимају митрополит Јосиф, епископ Василије и други. „Они стварају непријатељску атмосферу која је владала, за време заседања Сабора, у редовима епископата.“ Према сазнањима државних власти, епископ Василије је на Сабору говорио: „Комунисти хоће толико да понизе Српску православну цркву, да хоће да нам за епископе наметну људе који нису достојни да носе мантије“. Епископ Симеон (Станковић) је на Сабору истицао „да су предложени кандидати оријентисани према Бугарима и да би као епископи радили на отцјепљењу цркве у НР Македонији“, због тога епископи треба да буду Срби. Државна власт је такође пратила коментаре и понашање оних свештенослужитеља који нису били чланови свештеничког удружења. У то време је архимандрит Јован Велимировић, ректор богословије у манастиру Раковици, изјавио: „Ту нешто није у реду кад се предлажу ожењени свештеници који би више одговарали за политичке комесаре у Цркви“. Анализирајући даље развој црквеног питања православне цркве у Македонији, од ослобођења до 14. фебруара 1957, у Скопљу су с правом закључили: „Највећи део у негативном решавању овог питања је имао епископ Василије Костић, достојни заменик митрополита Јосифа по реакционарном држању и по подупирању својих негативних ставова… иницијатор свих хајки против кандидата из НР Македоније…“^[31]

У време док је био упражњен патријаршијски трон, дана 20. јула 1958. одржан је састанак Савезне комисије за верска питања, на коме се расправљало у вези с припремом плана за спровођење одлуке у питању цркве у НР Македонији. Председавао је Д. Радосављевић, присутни: Страхил Гигов, потпредседник Извршног већа НР Македоније, Доне Илијевски, секретар Комисије за верска питања НР Македоније, Мићо Рапајић из ДСУП-а и Милоје Дидварић, секретар Савезне комисије за верска питања. Донети су унапред припремљени закључци у 17 тачака. Све је у детаље испланирано. Проширени пленум Иницијативног одбора одржаће се у среду 23. јула, као и сви детаљи до завршетка тзв. црквено-народног сабора у Охриду. За потребне савете „да све одговара прописима канона, пракси православних цркава и другим околностима, консултовати професора Универзитета др Душана Глумца, евентуално и друге“^[32]. Професор Д. Глумац је од раније „саветник“ државних власти у овом нечасном послу^[33]. Он би добио питања на која треба да одговори, што је он врло радо чинио, и детаљно одговарао. Није био он сам, било их је више. За сада говоримо само о Д. Глумцу.

Власт је све припремила око отцепљења епархија у НР Македонији. Врше се опсежне припреме за избор патријарха. Али се све тако припрема да нови патријарх неће имати времена да адекватно реагује.

Изборни сабор одржан 13. септембра 1958. изабрао је за патријарха епископа жичког Германа. Устоличен је сутрадан у Саборној цркви у Београду.

Герман је двојици свештеника из Јужне Србије октобра 1953. изјавио: „Ја просто жалим, за покојним патријархом Гаврилом, јер је он знао да буде оштар са њима (Иницијативним одбором), док је патријарх Викентије према њима некако благ и попустљив. Ми не признајемо никакав Иницијативни одбор.“^[34] У ово време Герман је био епископ будимски и главни секретар Светог архијерејског синода Српске православне цркве.

Савез удружења је одржао Трећу главну скупштину у Београду 24. и 25. септембра 1958. Усвојени су закључци у којима стоји: „Удружено свештенство од самог оснивања Савеза с пуним разумевањем примило је тежње православног македонског народа и свештенства“, које су тобоже, „засноване на канонима и прописима православне цркве“. На крају стоји: „Савез моли сабор македонског народа и свештенства да не малакше вером пред самим циљем…“^[35]

Ова скупштина била је генерална припрема пред одржавање самозваног црквено-народног сабора у Охриду. То се знало, па су ипак, патријарх Герман и чланови Светог архијерејског синода, који су сачињавали епископи: браничевски Хризостом, славонски Емилијан, зворничко-тузлански Лонгин и захумско-херцеговачки Владислав, отишли на свечани пријем у СИВ, поводом Треће главне скупштине савеза.^[36]

На Крстовдан 27. септембра 1958. је викарни епископ топлички Доситеј, у згради СИВ-а, обећао секретару Савезне комисије за верска питања, Милоју Дилпарићу, и Страхилу Гигову, председнику верске комисије НР Македоније, да долази на црквено-народни сабор, пристаје да буде изабран за митрополита скопског, а они да спрече патријарха Германа, Свети архијерејски сабор и Свети архијерејски синод, да га не ставе под црквени суд, што му је обећано.

Свети архијерејски синод је одржао седницу 29. септембра, на којој је викарни епископ топлички Доситеј изјавио: „Дао сам пристанак и натраг немам куд.“^[37] Свима је било јасно о чему је реч. Требало га је одмах ставити под црквени суд. Уместо тога, Свети архијерејски синод је одлучио да затражи пријем код председника Савезне комисије за верска питања, Д. Радосављевића, а прими цео Синод и да се од њега затражи неодржавање сабора 4. октобра у Охриду.^[38]

Д. Радосављевић је у згради СИВ-а примио само патријарха Германа, истог дана, од 18.00 до 20.00 часова. Патријарх се нашао у улози жртве пред егзекутором. Није ту више било Гавриловог одважног става, ни Јосифове непоколебиве одлучности. Власт је могла да ради што год жели. Патријарху је стављено до знања, да је у питању свршен чин, у коме је патријарху намењена улога коју мора извршити. Уцењен је. Д. Радосављевић држи предавање патријарху Герману, и каже: „Што се тиче односа македонске цркве према Српској православној цркви, фактички је отцепљена и данас и до сада… Данас се дошло дотле да се више не може вратити на старо. Упозорава патријарха да је Чекада понудио да папа изврши хиротонију изабраних епископа.“ Патријарх Герман немоћно инсистира да његов викарни епископ Доситеј не учествује на сабору, јер би себе упропастио – дискредитовао „да не иде на сабор па бисмо за остало видели… а ако оде могло би доћи до његовог рашчињења“^[39].

Сутрадан 30. септембра одржана је седница Светог архијерејског синода, на којој патријарх Герман саопштава о пријему код Д. Радосављевића. Упоређењем овог записника и забелешке са пријема код Д. Радосављевића, виде се огромне разлике. Постоје две могућности, или у записник није све унето, или патријарх није све рекао члановима Синода. Синод је одлучио: „Саопштење Његове светости Патријарха узети на знање и све ово као и извод из седничног записника доставити Г.Г. епархијским архијерејима ради знања и умолити их да Светом Архијерејском Синоду доставе своје хитне сугестије по овом питању као и о евентуалном сазиву Светог Архијерејског Сабора у ванредно заседање.“^[40]

Викарни епископ топлички Доситеј 1. октобра 1958. у 13,00 часова долази код Д. Радосављевића, где „изјављује лојалност, обећава да ће савесно радити за најбоље интересе цркве и државе. Моли за подршку и помоћ“. Уједно обавештава да је „у току данашњег дана био код патријарха Германа кога је обавестио да полази у Скопље и са којим се том приликом опростио“, патријарх је на њега вршио притисак да одустане од одласка у Охрид. Доситеј није прихватио његов предлог, али „ипак када су се растали, пољубили су се при опроштају“. Са свим члановима Синода, такође се појединачно поздравио. По Доситејевој изјави, епископ браничевски Хризостом „је храбрио Доситеја и рекао му да се не плаши рашчињења, јер ће он потпуно бити на Доситејевој страни. Поздравили су се и растали врло лепо. Епископ пакрачки (славонски) Емилијан „му је рекао да би било боље да не иде у Македонију сада, али да као последица тога одласка неће бити рашчињен.

Епископ је напоменуо да тако и патријарх мисли, али да тако мора да изјављује, и да се због осталих епископа држи, званично против“. Епископ зворничко-тузлански Лонгин му је изјавио „да не долази у обзир рашчињење, па ни ма каква казна према Доситеју, због одласка у Македонију“, док се према Доситеју епископ мостарски (захумско-херцеговачки) Владислав држао званично „истицао је каноне и Устав Српске православне цркве“. У Патријаршији се нашао и епископ банатски Висарион „који је дошао наводно да гледа филм, Рат и мир. Разговарао је са Доситејем и рекао да нема потребе да се плаши, јер од свега против њега неће бити ништа. Тражио је од Доситеја да га части због предстојећег избора“. Сам Д. Радосављевић је „епископу Доситеју пожелео много успеха, на пољу и на новој дужности и обећао пуну подршку и помоћ“^[41]. Тако је викарни епископ топлички Доситеј „спокојно“ отпутовао у Скопље да доврши издајничку улогу.

У Охриду је од 4. до 6. октобра 1958. одржан самозвани црквено-народни сабор, на коме је учествовало 220 делегата из целе Македоније. Донете су одлуке: Проглашење и обнављање старе Охридске архиепископије, донет Устав тзв. МПЦ, Доситеј изабран за митрополита и два кандидата за епископе, од којих ни један није био на листи коју су предложили Светом архијерејском сабору Српске православне цркве, основане три епархије: скопска, преспанско-битољска и злетовско-струмичка и једна чудна одлука „да Македонска православна црква буде у канонском јединству са Српском православном црквом преко њеног поглавара – патријарха“^[42]. У цркви светог Мине у Скопљу 12. октобра исте године устоличен је викарни епископ топлички Доситеј и примио је дужност архиепископа охридског и скопског и митрополита македонског.

Пред државним властима се поставило нерешиво питање хиротоније епископа који су изабрани у Охриду. Тражени су путеви да се ово реши. ССИП у Београду тражи од амбасада ФНР Југославије у иностранству да пронађу епископе који би дошли у Скопље и са Доситејем хиротонисали будуће епископе. За свој „труд“ били би богато новчано награђени. Нису успели да пронађу ни једног епископа који би прихватио њихову понуду. Затим су смислили следеће: Архијерејску литургију да служи  сам Доситеј. У време хиротоније, када епископи полажу руку на онога који се рукополаже, да Доситеј положи своје руке на главу његову, „пронаћи мошти неког светитеља (руку), који је био епископ и руку положити на главу онога ко се рукополаже“. Какав парадокс. Рукоположење врше живи људи, а овде се предлаже нешто, што никада није било. Због односа са Ватиканом између ФНР Југославије и Ватикана, власти нису желеле да рукоположење изврши папа. Због тога су се послужили смицалицама које Свети архијерејски сабор није уочио. 1959. Прота М. Смиљанић, учесник свих ових догађаја и један од главних иницијатора, сматрао је да је тиме решен проблем тзв. МПЦ^[43].

Оквир овога чланка не дозвољава да се детаљно упуштамо у ово крајње замршено питање, нити да се детаљно улази у све закулисне радње, које је чинила држава, што ће, ако Бог да, бити предмет наше посебне студије.

Епархије у Јужној Србији (Македонији) саставни су и неотуђиви део Пећке патријаршије, што признају све православне цркве, због чега ни једна не општи са тзв. МПЦ. После насилног разарања Пећке патријаршије 1766, на овим просторима су се преплитали интереси Грка, Бугара и Ватикана.

Коминтерна је поставила јасан задатак КП Југославије, разбијање духовног јединства Српске православне цркве и тиме и уништење Српског народа. То је био њен дугорочан циљ, који је изврсно осетио и описао Л. Костић^[44]. КП Југославије је била слепо оруђе у рукама Коминтерне. Митрополит скопски Јосиф и Свети архијерејски синод су поставили канонски исправан захтев, прво повратак архијереја на њихове епархије, нормализовање стања црквеног живота, тек тада разговори. Патријарх Гаврило је подржао овај став и заступао га до краја живота. Напуштање ових канонских позиција било је погубно. Власт је знала да време ради за њу. Највећа грешка било је пропуштање да се викарни епископ топлички стави под црквени суд. Тиме би све добило другачији пут. Али, ту су биле уцене, разноразни притисци…

Не можемо цело свештеничко удружење да осудимо, али сам врх је крив и у целој ситуацији учинио је медвеђу услугу Српској православној цркви, у којој су били најамници, а не пастири. Зашто су пристали да буду гробари Светосавске цркве – Пећке патријаршије и свог народа? Како то да ни један „Србин“ који се налазио у најужим органима државних власти и у све био упућен, а било их је много, не приђе тајно својим архијерејима и не помогне им да се спаси народ и Црква од уништења, разбијања и нестајања, које се пред нашим очима приводи крају.

На простору Јужне Србије (Македоније) постоји данас 158 храмова и манастира који непобитно сведоче да су то српски простори и да је легитимни власник једино Пећка патријаршија^[45].

Српска православна црква је епархијама у данашњој Македонији дала најшири могући степен аутономије, што је икада једна аутономна црква у историји добила. Они су то злоупотребили. Због чега су сами себе осудили на пропаст. Они, и они који их помажу, налазе се под осудом Светих апостола, васељенских сабора, помесних сабора и светих Отаца, који су на саборима учествовали и сачували Цркву да она буде и остане Једна, Света, Саборна и Апостолска. За симонију и помоћ државних власти, да се дође до положаја и чина у Цркви, канони налажу свргнуће и искључење из Цркве. Под осудом су Господа Исуса Христа, јер су поцепали ризу његову (Цркву Христову).

Они су прекинули апостолско прејемство, тако да сада и немају епископа. Цркву сачињава: епископ, свештенство и верници. Недостаје ли било шта од ово троје, то није Црква Христова. А они немају епископе, ни свештенство, управо због прекинутог апостолског прејемства. По чему су они онда Црква?!

Још у старом римском праву, постављен је принцип који гласи: „Quod ab initio vitiosum, non potest tractu temporis convalescere.“ Оно што је од почетка неваљано, не може у току времена постати ваљано (оздравити). У канонском праву ова мисао гласи: „Грбаво правило грбавим чини и оно о чему прописује.“

Убрзо је Доситеј видео шта је учинио. Проклињао је оне који су га у све ово увукли. Тек тада је уцењиван, шиканиран, омаловажаван, потцењиван… Није смогао снаге да као блудни син из Јеванђеља (Лк. 15. 11–32) приђе и покаје се пред Светим архијерејским сабором Пећке патријаршије. Његов положај у Македонији заслужује посебну студију.

Узмицањем и неодлучним реаговањем Српске православне цркве отворен је простор римском папи, да сваке године на Дан светих Кирила и Методија (24/11. маја), прима скопску црквену делегацију, и тиме шири видике и апетите према Истоку, што му је Свети Сава затворио почетком XIII Века^[46].

Данас, када Јужна Србија (Република Македонија) постаде држава, треба имати на уму следеће: Бугари, Грци, Шиптари и Ватикан, као и велике силе, имају своје интересе на овим просторима. То мало православног народа, који сада живи на тим просторима, не може опстати само. Њихова тзв. МПЦ је без благослова Мајке цркве, а што је без благослова, то је под проклетством. Ако имају далековидости, а надам се да ће је имати, треба што пре да се врате у крило Пећке патријаршије, док све није касно и за њих и за нас саме на овим балканским просторима. У противном, прогутаће их Албанци.

—————————————-

^[1] Славко Димевски, Црковна историја на македонскиот народ, Скопје 1965; Исти, Борбата за афтокефалност на произвосланите цркви во Европа создадени во XX век, Скопје 1979; Јован Белчовски, Автокефалноста на македонската православна црква, Скопје 1986; Миодраг Перић, Историјско-правни аспекти развоја односа између Српске православне цркве и Македонске православне цркве, Пожаревац 1990. Докторска дисертација у рукопису, одбрањена на Правном факултету у Скопљу 1990.

^[2] Ђоко Слијепчевић, Питање македонске православне цркве у Југославији, Минхен 1959; Исти, Македонско црквено питање, Минхен 1969; Исти, Историја Српске православне цркве, III Кели 1986; Лазо М. Костић, Систематско расрбљавање Светосавске цркве, Чикаго 1963; Живан Стефановић, Српска црква под комунизмом – Црквени расколи, Чикаго 1988; Илија К. Марку, „Македонска црква“ Самотворевина Скопља, Улога Папе и Уније, Призрен 1994, превео са грчког епископ Рашко-призренски Артемије.

^[3] Радмила Радић, Вером против вере, држава и верске заједнице у Србији 1945–1953, Београд 1995; Предраг Пузовић, Раскол у Српској православној цркви – Македонско црквено питање, Београд 1997; Вељко Ђ. Ђурић, Голгота Српске православне цркве 1941–1945, Београд 1997.

^[4] Сава, епископ шумадијски, Српски јерарси од деветог до двадесетог века, Београд, Подгорица, Крагујевац 1996.

^[5] Гласник Уједињене Српске православне цркве, год. I, Београд 1920, бр. 7, стр. 99–100.

^[6] Устав Српске православне цркве, чл. 7.

^[7] Димшо Перић, Црквено право, Београд 1997, глава VI, Аутономна и аутокефална црква, стр. 139–151.

^[8] Сравни 81. канон  светих апостола, IV васељенски сабор 3. и 7. канон: Картагински помесни сабор 16. канон, Прво-други цариградски сабор 11. канон: Сви канони су цитирани. Никодим Милаш, Правила православне цркве с тумачењима, књ. I и II, Нови Сад 1895–96.

^[9] Службени лист Демократске Федеративне Југославије, Београд, 16. март 1945, бр. 13, год. I.

^[10] Димшо Перић, Страдање Српске православне цркве у комунистичкој Црној Гори, Хришћанска мисао – Свечаник, год I, Београд 1994, бр. 4–6, стр. 52–53.

^[11] Н. Милаш, Правила, I, стр. 261

^[12] Исто, стр. 262

^[13] АЈ, 144, 23. Бр. 267/57, Развој црквеног питања православне цркве у НР Македонији од ослобођења до данас.

^[14] Исто.

^[15] Исто.

^[16] Исто, сравни АС Бр. зап. 33 из 1947.

^[17] АЈ, 144, 23. бр. 26/57.

^[18] Мемоари Патријарха Српског Гаврила, I, Париз 1975, стр. 17.

^[19] Ђ. Слијепчевић, Македонско црквено питање, стр. 51.

^[20] Весник, бр. 50 од 15. маја 1951, стр. 1.

^[21] Весник, бр. 56 од 15. августа 1951, стр. 2.

^[22] Исто.

^[23] АЈ, 144, 23. бр. 267/57.

^[24] Исто.

^[25] Исто.

^[26] Весник, бр. 215, од 1. јула 1958, стр. 1.

^[27] АЈ. 144, 23. Пов. бр. 90, од 5. јуна 1958. и АЈ. 144, 28–282.

^[28] Исто.

^[29] Ај. 144, 23. Стр. Пов. бр. 06–51/1, од 13. јануара 1958.

^[30] Весник, ванредно издање од 7. јуна 1958, стр. 1.

^[31] АЈ, 144, 28, бр. 264/57.

^[32] АЈ, 144, 28, бр. 282/58, објављено, Хришћанска мисао, свечаник, Београд 1995, бр. 4–6, стр. 39–411, под насловом Црквени раскол у Јужној Србији.

^[33] АЈ, 144, 28, бр. 294/58.

^[34] АЈ, 144, 23, бр. 264/57.

^[35] Весник, бр. 233 од 1. октобра 1958, стр. 4.

^[36] Исто.

^[37] Архив Светог архијерејског синода, Записници Светог архијерејског синода, СИН бр. 2721/зап. бр. 565 од 29. септембра 1958.

^[38] Исто.

^[39] АЈ, 144. 24. Пов. бр. 134/1–58.

^[40] Архив Светог архијерејског синода, Записник Светог архијерејског синода, син БР. 2725/зап. 568 од 30. септембра 1958. и АЈ. 144. 25, Пов. бр. 145/58.

^[41] АЈ, 144. 24. Пов. бр. 135/1–58.

^[42] Весник, бр. 224 од 15. октобра 1958, стр. 1.

^[43] Весник, бр. 223 од 1. августа 1959, стр. 1

^[44] Лазо М. Костић, Систематско расрбљавање Светосавске цркве, Чикаго 1963.

^[45] Илија К. Марку, „Македонска црква“, Самотворевина Скопља, Улога Папе и Уније, Призрен 1994, стр. 53–80.

^[46] Д. Перић, Црквено право, стр. 144.

Ауто: Свештеник др Димшо Перић, Доцент Правног факултета у Београду

Извор: Епархија рашко призренска у егзилу

БОНУС ВИДЕО: