Миша Ђурковић: Косово за шопинг

Да ли је Косово вредно фармерки из Трста, десетодневног летовања и једне бечке шетње?

Ових дана поново се завртела прича о предаји Косова и Метохије. Дакле ствари треба најпре назвати јасним именом. Сва ова спиновања странаца и режимлија о некаквом „компромису” су избегавања да се јасно каже о чему се ради.

Такозване западне силе све време траже од нас да сами одустанемо од КиМ и траже међу српским политичарима новог Вука Бранковића. Пут ка томе дефинисан је још у документу Међународне кризне групе објављеном у септембру 2005. године који је посвећен проблему Косовске Митровице. Тада је јасно речено да се питање „паралелних институција”, односно присуства институција државе Србије на КиМ не сме решавати силом, већ тиме што ће се Београд натерати да их он укине и да натера Србе са Космета да се „интегришу” у косовске институције.

Овај процес који је стидљиво започет за време Тадићеве владавине добио је пун замах са коалицијом Вучић–Дачић и потписивањем Бриселског споразума. Редом су предавани један по један од сегмената присуства (локални избори, здравство, правосуђе, телефонски број, мреже мобилне телефоније, полиција, енергетика…) да бисмо сада дошли до тренутка када се сматра да је ова власт зрела и за завршетак посла. Само током последње кризе Београд је прихватио да се више не издају српске таблице за север КиМ, да такозване косовске безбедносне снаге формирају низ база на северу и да фактички албански полицајци овладају севером.

Као део овог таласа притиска добили смо формализован документ „европског предлога основног споразума Косова и Србије”. Ради се о јасном међународноправном споразуму две државе, односно о пуном фактичком признању такозване државе Косово, којој би држава Србија омогућила чланство у Уједињеним нацијама и другим међународним организацијама. У документу се говори о две стране које међусобно признају државне симболе, које признају суверенитет и државни интегритет оне друге, предвиђа се да Србија одустане од покушаја да представља Косово у међународној сфери итд. Коначно у члану шест предвиђа се финални споразум на основу којег ће доћи и до пуног међусобног признања. Нажалост председник ове државе изјавио је како је Србија прихватила овај предлог као основу за разговор, а његови несрећни „сарадници” који се по команди представљају као некакав чопор вукова, кренули су у офанзиву медијског убеђивања да ако ово не прихватимо настаје смак света.

Основни проблем је што више у овом друштву не постоји могућност за било какав дијалог и нормалан аргументован разговор како бисмо сазнали о чему се овде ради. Ријалити, спиновања, плашење и пропаганда заменили су било какав покушај информисања и полемике. Све телевизије без изузетка своје посматраче третирају као идиоте, који морају да усисају све што им се сервира.

Ономад је Ана Брнабић као кључни аргумент због којег треба прихватити европски споразум изнела тезу да нећемо моћи да путујемо. Молим вас, колико би то погодило наше људе који онда не могу нормално да иду на скијање, летовање и шопинг, тврдила је она.

Чекајте да ли смо ми заиста доведени дотле да је ово ниво аргументације са којим се суочавамо и да је то дилема о којој треба да одлучујемо? Па хајде онда да проширимо понуду нашим „европским партнерима”. Шта тек добијамо ако понудимо Војводину одмах? На пример ми сами, без притисака одлучимо да формирамо Војводину као ентитет са којим правимо исти овакав споразум. То би вредело чини ми се да бар једну сезону сваки грађанин Србије добије бесплатно скијање на Алпима и летовање на Азурној обали. За Рашку област бисмо добили нешто мање, али вреди пробати.

Или још боље, понудимо Српску са све Милетом у пакету. Е то je већ озбиљна ствар. Колико ли тај пакет кошта у инвестицијама? У крајњем случају, можемо ол инклузив: да укинемо и државу и српски идентитет и да постанемо амебе које су се одрекле свега што их је чинило народом.

Својевремено је на овим странама покојни Тирнанић написао неке од најсрамнијих редова које сам икада прочитао. Када је Радован Караџић рекао да Срби треба да изаберу да ли им је важнија држава или да пуше „марлборо”, он је написао: „Па где је тај ’марлборо’”.

Питање Космета није питање дела територије. То је питање опстанка свега што нас чини народом и питање борбе и за овај остатак државе. Тамо се брани и Српска и опстанак Срба у Црној Гори и све до чега нам је стало. Ако нам је стало. Или је можда шопинг важнији?

Патријарх Павле је више пута упозорио да ће Косово поново бити наше када га будемо достојни. Ми смо нажалост на путу да изгубимо свако достојанство и да се прилагодимо свету у којем више нема ни срама ни образа.

Миша Ђурковић / Политика

Научни саветник, Институт за Европске студије

БОНУС ВИДЕО: