Дан кад је Србија обновила себе

Србија 15. фебруара, на Сретење, обележава Дан државности, у знак сећања на обнову српске државности почетком 19. века, а овај дан као државни празник слави се од 2002. године.

На Сретење 1804. године, почео је Први српски устанак. Био је то зачетак нововековне српске државе. Тог дана 1804, група српских првака, наистакнутијих личности у Срба са простора негдашњег Београдског, односно Смедеревског пашалука, изабрала је Ђорђа Петровића Карађорђа за вожда, предводника устанка.

Збор се догодио у Марићевића јарузи у Орашцу, у срцу Шумадије. Уследила је одлука о подизању општег устанка против Турака, односно дахија, и избор Карађорђа. Била је то добро промишљена одлука због чињенице да је Карађорђе поседовао не само личне квалитете, одлучност и чврстину, већ и ратно искуство у склопу аустријских фрајкора 1788 – 1791.

Непосредан повод био је терор дахија односно догађај који је историографија запамтила као – Сечу кнезова. Дахије су тада намериле, и започеле, ликвидацију најистакнутијих Срба, што је довело до устанка. Терор дахија је тада уместо да спута бунтовност Срба заправо ненадано довео до распламсавања буне. Они су претходно 1801. убили београдског пашу, да би се самовоља потом увећавала до почетка устанка 1804.

Под вођством Карађорђа устаници су убрзо ослободили већи део пашалука. Буна је најпре захватила крајеве западно од Колубаре, Шумадију, потом Поморавље.

Четворицу дахија је иначе војвода Миленко Стојковић ухватио и погубио јула 1804, на дунавском, данас потопљеном, острву Ада  Кале, у Ђердапу.

У првој фази битан момент био је Бој на Иванковцу, код Ћуприје, августа 1805. када су устаници потукли војску Хафиз паше, новопостављеног челника Београдског пашалука, који је у потпуности ослобођен 1807. године.

Исход Првог срског устанка одредио је мир Русије и Турске потписан у Букурешту 1812. године. Препуштање Србије било је последица чињенице да је почињао велики Наполеонов поход на Русију.

Уследила је Хаџи Проданова буна 1814, и Други српски устанак априла 1815. године, на Цвети, у Такову.

Први и Други српски устанак 1804. и 1815. године, поступно су довели до образовања нововековне српске државе.

Велики немачки историчар Леополд Ранке назвао је тај период – Српска револуција.

Карађорђевом буном 1804. године заправо је започео талас поступних ослобађања свих балканских народа од Турске, што је трајало током читавог наредног века. Грчки устанак и стицање суверености те земље 1821. такође су били плод српског узора.

Српска револуција, започета Карађорђевом буном на Сретење 1804. године, успешно је окончана деценијама потом, поред другог захваљујући мудрости и вештини књаза Милоша Обреновића.

Карађорђе је током Првог српског устанка (1804-1813), у склопу обнове српске државности, између осталог устројио и низ важних институција, непходних за поступно обликовање државног устројства, почев од хералдичких знамења, па до Велике школе, највише заслугом Доситеја Обрадовића, првог министра (попечитеља) просвете обновљене Србије, што се узима као далеки зачетак данашњег Универзитета у Београду.

Сретење је одабрано за Дан државности Србије и због чињенице да је 1835, на тај дан, у Крагујевцу, донет први Устав Кнежевине Србије, назван – Сретењски. Формални назив је тада заправо био Књажество. Његов творац, Димитрије Давидовић израдио га је по узору на француска уставна решења из 1791, 1814. и 1830, као и устав новообразоване Белгије из 1831. Давидовић је творац и термина – устав, преноси Танјуг.

Претходно је кориштен термин – конституција. Чему је уосталом придавано магловито значење. Давидововић је устројио законско решење по највишим стандардима оновременог поимања политичких слобода, али сасвим непримерено приликама у којима се тадашња вазална Србија налазила. Између осталог, у то време, ни Аустријско царство, ни Турска, ни Русија, нису имале уставе.

Управо те земље извршиле су притисак да се од Сретењског устава одустане. На снази је формално правно био 55 дана.

Сретењски устав био је подељен на 14 поглавља, и садржао је 142 члана. Предвиђао је пуну поделу власти на законодавну, судску и извршну. Замишљено је да Књаз и Совјет деле извршну власт. Веома важно, Устав је прокламовао личну неприкосновеност, слободу кретања, занимања, пуну правну равноправност свих грађана. Феудални односи су сасвим одбачени, као и ропство. Поређења ради у Хабзбуршкој монархији феудални односи су били на снази, већим делом, до револуционарне 1848/49, у Русији до 1861.

Његов творац Димитрије Давидовић (Земун 1789 – Смедерево 1838) био је знаменити новинар, дипломата, министар. Карловачки ђак, у Бечу је студирао медицину, где је основао, заједно са Димитријем Фрушићем – Новине сербске, које је доцније пренео у Милошеву Србију. Убеђени следбеник идеја просветитељства, бавио се и књижевним радом, историографијом.

Последње године живота провео је у Смедереву, у немилости, скрајнут.

Устав који је написао, у поређењу са уставима европских земаља тог времена био је крајње слободоуман. Осим ретких изузетака попут Француске, Белгије, или САД.

Кнежевина и Краљевина Србија имала је потом више различитих уставних решења: 1838, 1869, 1888, 1901. и 1903. године.

BONUS VIDEO: