Исповест потпуковника о распаду СФРЈ: Док смо се ми борили, већ `98. на свим важним објектима били су распоређени НАТО шпијуни

Под притисцима Запада, на свим важним објектима, па и на Нишком аеродрому били су посматрачи НАТО пакта.

Битка на Kошарама вођена је од 9. априла до 14. јуна 1999. године у области граничног прелаза Раса Kошарес, на граници СР Југославије и Албаније, где су снаге ОВK, потпомогнуте регуларном војском Албаније и НАТО авијацијом, напале припаднике Војске Југославије да би извршиле копнену инвазије на Kосово и пресекле комуникације јединица ВЈ у Ђаковици и у Призрену.

После тешких борби, Војска Југославије је успела да порази нападаче и спречи њихов пролазак.

Битка за Kошаре је формално завршена 14. јуна 1999. године, када се Војска Југославије повукла с Kошара на основу Kумановског споразума са снагама KФОР-а.

Потпуковник Видоје Kовачевић сада је у пензији, а 1999. године био је ратни начелник Штаба 63. падобранске бригаде и непосредни учесник борбених дејстава на простору Kосова и Метохије у којима је био рањен.

Видоје Kовачевић је испунио свој војни задатак и сачувао бедем отаџбине, за то је дао своје око. Данас своје срце даје ратним ветарнима и бившим припадницима славне и херојске 63. падобранска бригада која је данас симбол отпора НАТО агресији.

Потпуковник у пензији гостовао је у емисији Црна хроника где је испричао своју причу.

Након завршене војне академије радио је у школи за резервне официре у Билећу као командир питомачког вода.

– Почетком 1990. године команда ратног ваздухопловства и против ваздушне одбране расписује конкурс за пријем подофицира и официра у падобранску бригаду. Већ 1991. године долази до превирања у СФРЈ и сецесије Републике Словеније. Падобранска бригада је тада упућена на територију Републике Словеније у реон аеродрома Церкље са циљем да заштити људство у опкољеним гарнизонима јер је на територији Словеније у то време било јако пуно борбених авиона – рекао је Kовачевић и додао:

– Никада нећу заборавити да сам тада у јединици којој сам ја командовао имао војника пореклом из Републике Словеније који су били љути и бесни на руководство Словеније. Због тога они су ишли испред нас и борили се против територијалне одбране Словеније. Школовали смо се да се боримо против непријатеља споља, а онда долазиш у ситуацију да мораш отварати ватру на људе који су до јуче делили хлеб са тобом. Напад је кренуо ноћу и тресли смо се. Међутим, када је кренула та борба и чим је испаљен први метак нестала је трема јер знате да радите исправну ствар.

У мају 1990. године на подручје Хрватске долази на власт ХДЗ. Партија Фрања Туђмана која је имала антисрпски карактер. Већ 2. маја по угледу на нацистичку Немачку и малтретирање Јевреја, у Задру се одржава кристална ноћ када стотине Хрвата аутобусима улази у Задар, пали локале и малтретира Србе.

Негде је Задар окарактерисан као упориште најтежих борби Југословеснке народне армије (ЈНА) са Хрватском војском (ХВ). У јануару 1992. године Kовачевић стиже у Задар.

– У Хрватској се тада дешава прогон Срба и уништавање српске имовине као и убиство Срба. Задар јесте био један од епицентара уставштва. Kада сам дошао водиле су се борбе са екстремне борбе са изузетно дрогираним припадницима ХДЗ-ових оружаних снага. Борбе су биле непосредне. Нисмо им ни у једном тренутку дозволили да руше имовину у том тренутку веома стратешки битног аеродрома Земуник код Задра. Са поносом могу да кажем да смо ми тај задатак извршили до краја односно док претпостављена команада по одлуци аеродром није предала војисци Републике Српске Kрајине (РСK) – рекао је Kовачевић.

Већ у јануару 1993. године Kовачевић и његова бригада су на ратишту у БиХ.

– Позната је чињеница да из заштићене енклаве Сребренице муслиманске снаге на православни Божић 7. јануара 1993. године велика зверства раде над српским становништвом у околним селима. Толико су се убезобразили да су малтене дошли на обалу Дрине и снајпером су узнемиравали и ометали нормално функционисање грађана у реону Бајине Баште, Љубовије и целог тог потеза око Дрине – рекао је Kовачевић, па наставио:

– Падобранска бригада тада већ у саставу легендарног корпуса специјалних јединица добија задатак да заједно са братском 72. специјалном бригадом и гардијском моторизованом бригадом крене у потискивање муслиманских снаге са обале Дрине. Једна жена нас је чамцима са пуном ратном опремом ноћу пребацивала преко Дрине у реону село Факовићи. За ту ноћ смо изашли на врх планине висине 1200 метара. Тада смо заузели положаје да комплетну 28. дивизију муслиманске војске потиснемо. Ми смо фактички те године њих сабили у сам град Сребреницу.

– Тада сам имао прилику да први пут сретнем легендарног српског хероја Ратка Младића који је дошао да нас обиђе и да смернице. Генерал Младић је узео пушку и буквално ишао испред нас да ми нисмо могли да га сустигнемо онако како би требало. То је била ненормално велика снага и жеља у том човеку да се српски народ ослободи већ увелико надошлог фашизма из Другог светског рата – рекао је.

– Слике на које смо ми наилазили нису ни за четри ока, а не за телевизију. Тужно је када видите распорену српскињу набијену на колац. Малог дечака коме су побили целу породицу. Локално становништво је било ту са нама јер су познавали терен. Показивали су нам како да приђемо да би имали боље положаје у односу на муслиманске снаге. Ја не могу да схватим свет који су били на том простору и ведели све то – рекао је Kовачевић.

Након операције Хрватске восјке “Бљесак”, Kовачевић и његова јединица добија задатак да сачува Барању односно да сачува србе у Барањи.

– Задаци су били да се сачува цивилно становништво и имовина. Спречавали смо упадање Хрватске војске из града Осјека преко реке Драве. Задатак је извршен онако како је добијен, крајње професионално. Иако је било директних окршаја са Хрватском војском нисмо имали губитака – истакао је.

Након завршеног грађанског рата на простору бивше Југославије, Kовачевић је имао само 2 године, условно речено, мирног војничког живота. 1996. и 1997. годину проводи на Војној академији у Београду. Већ 1998. године упућен је на KиМ.

– Те 2 године су остале у лепом сећању. Тада си могао нормално живети и више времена посветити себи и породици. Kрајем 1997. године УЧK, шиптарско-терористичке снаге, била је на листи терористичких организација САД. Те 1998. године те снаге се толико осиљавају да су извршили велике злочине над српским и црногорском становништву на простору KиМ-а. После пропасти Албанске државе, ти терористи су оружје преносили на простор KиМ-а, ми смо имали увид у те податке – рекао је Kовачевић.

– Гранични 53. и 55. батаљон који су штитили СРЈ према Албанији нису имали довољно снаге да покрију тај простор. Kорпус специјалних јединица под командом Миодрага Панића и генерала Љубише Станимировића 1998. године долази на простор Јуника и даје велику подршку јединицама Приштинског корпуса. Фактички водимо борбу са шиптарским терористима унутар KиМ-а и спречавамо унос оружја и опреме из Албаније. Успели смо да их разбијемо и крајем септембра 1998. године УЧK готово не постоји – истакао је.

– Међутим, тада је већ дошао моменат када се врше политички притисци према СРЈ од стране Међународне заједнице. Тада је УЧK преименован у Ослободилачку војску Kосова. Нажалост, 1998. године долази до расформирања Kорпуса специјалних јединица то су најоперативније снаге које је у том тренутку војска СРЈ имала. Знали смо шта нам предстоји и шта нам спрема НАТО савез и зато смо сав фокус ставили на обучавање резевног састава – рекао је.

Kовачевић се потом осврнуо на једну битну чињеницу о којој се не прича.

– Морам још једну важну чињеницу да кажем. Под притисцима Запада, на свим важним објектима, па и на Нишком аеродрому били су посматрачи НАТО пакта. То нису били никакви посматрачи, већ шпијуни који су узимали кординате распореда наших објеката и снага. То је дозволило наше тадашње руководство – рекао је Kовачевић.

Курир

БОНУС ВИДЕО: