Мирослав Пушоња: Будућност је бременита прошлошћу

Када стигнеш до тачке да немаш ни за хлеб, онда уздижеш молитву ”…. Хлеб наш насушни дај нам данас, и опрости нам дугове наше….” или хулиш на Њега одричући Га се и оног највреднијег у себи (савести). А кренуо си из Раја, где је свега било у изобиљу. Скоро сам одбио понуду да коментаришем појаву да се све чешће чује у данашњој Хрватској како су њихови преци храбро дочекали Османлије оне далеке године на Марици и Пољу Косову. Ма колико било јеретички, то је тачно. Преци данашњих становника Хрватске, у то доба, махом су се осећали Србима.

У исто време, муле и имами, широм Федерације и Српске грде светога Саву да је својим учењем и животом направио неотклоњиву криминалну радњу због које они и данас пате. А тај светац, рођен, 1175.године, никако није могао бити одговоран за стање ствари Отоманског царства, формираног 1299. године када је у крајеве царства, након века борби, стигао ислам. Турчише се плахи и лакоми! Изменише идентитет због окрутне природе и сопственог гнева, а и ”прагматичног” разлога које је пружало организовано царство Отомана у вековима што су се ређали један за другим. Гледали су у будућност! И у Црној Гори данас хуле на светога Саву, гледајући прагматично само у будућност. Наравно, опет су то плахи и лакоми.

Интегрална личност не хаје за силу и притисак. Она друга, лелуја попут класја жита и пред њима повија вратове. Због хлебова. Када нема хлеба, има глади. Видимо то данас у Сирији окованој санкцијама ситог Запада и смрвљеном ратом и земљотресима. Али Сиријци плачу, пате и истрајавају. Умиру пред очима емотивно осакаћеног света.

Глад је друштвени проблем (политички, економски, организациони, производни), а осећа је само појединац (биолошким рецепторима). Е тај појединац је темељ друштвене заједнице. Клица њеног интегритета и идентитета. ”Хлеба, хлеба, господару, не видесмо давно хлеба”, тражило је српско робље кроз векове док је на вратима својих храмова, са сабљом у руци, штитило олтар и светиње од Латина и конвертита који су прагматично гледали у будућност.

Никада није било лако! Тек 1921. године свако хиљадито дете у Србији било је одевено од главе до пете. До тада, и мање од тога. Ни ђаво није тако црн као човек (народ) кога циљано оцрне кухиње Запада. А резултат је геноцид кроз патњу жртве којом се храни тај демонски свет лицемера. И када ”заборавимо” прошлост, ње се не одричу они који је активно творе. Зато историјску одговорност за стање ствари ваља прихватити као личну одговорност. То што нам је премијерка таквих психобиолошких потреба, а председник привредне коморе, сличних, живо сведочи и о вредностима њима надређених у дугом историјском ланцу суноврата. Па када Шутановац каже да никада није имао нити једну ситуацију да су га амбасадори НАТО земаља и њихови генерали на нешто обавезивали, то треба озбиљно схватити. Ти претопљени тенкови у нашој (САРТИД), а америчкој челичани (US Steel) , сведоче томе у прилог. Шутановац је просто желео све што су желели и творци наше народне несреће. Ако их нису уништили у ”милосрдној операцији”, урадили су то у посуђеној нашој челичани. Циљ је оправдао средства. А да је којим случајем рекао, стани мало нежељена сило, видели бисмо га у магарећој клупи како понизно хвата белешке. Да завршим речима, што боље упознамо нашу невеселу прошлост, то ћемо спремније дочекати нашу будућност. Они што нам се топло препоручују кроз мантру, заборавите прошлост, окренимо се будућности, не желе промене већ континуитет наше патње. Може вам се чинити нелогичним али то је тако.

Мирослав Пушоња / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: