Отворено писмо државном врху Србије: Српски профашистички ослободиоци

Председнику Скупштине Србије

Председнику Републике Србије

Председнику Владе Републике Србије

Сви у Београду

Уважена Господо,

Више пута је овај потписник покушао да председнике Републике Србије, председнике влада Републике Србије, председнике скупштина Републике Србије, председнике посланичких група у страначкој Скупштини Републике Србије, министре за борачка питања у Влади Републике Србије… наговори да учине малецки напор не би ли Влада Ре­публике Србије, правна наследница не­ка­дашњих влада бро­зов­ске Југославије, мало ФНРЈ, ма­л­о СФРЈ, поништила:

1. Решење Министар­ства унутра­ш­њи­х по­слова Фе­де­ра­тивне Народне Републике Југо­сла­вије, под Пов. IV бр. 11057­/46 од 18. фебруара 1947. године, којим је Савез ратних до­бро­вољаца проглашен профашистичком ор­га­низацијом;

2. Решење Владе ФНРЈ, која је, као надлежни ор­ган, жалбу Савеза ратних добровољаца из ос­ло­бо­ди­лачких ра­то­ва 1912-1918. године на цитирано решење одбила као нео­сновану и тиме потврдила, као коначно, да се Савезу ратних доброво­ља­ца забрањује рад а ње­гова имо­в­и­на конфискује у корист државе, о чему је 24. марта 1947. го­дине, под бројем ПО. Бр. 1802/47, Гене­рални секре­таријат Владе ФНРЈ оба­ве­стио Министар­ство унутрашњих посло­ва ФНРЈ.

Како се ниједан од наговараних председника Републике Србије, председника Владе Републике Србије, председника Скупштине Републике Србије, председника посланичких група у страначкој Скупштини Републике Србије, министара за борачка питања у Влади Републике Србије…није удостојио да одговори на иједно од примљених писама, може се сматрати сигурним да они, као званични шефови превисоких републичких институција, “своје” грађане сматрају безвредним подложницима, а себе Државом Србијом коју они, по сопственом нахођењу, могу бранити или не бранити.

Каква одбрана, од чега одбрана, од кога одбрана, какви србски добровољци у одбрани?!

Ниједном од њих није било до оглашавања, требало је оставити простор да Председник Републике “под своје” узме 15. септембар, дан у који је 1918. године пробијен Солунски фронт и прогласи га за Дан србског јединства и србске заставе – али уз прећуткивање да је од укупно око 140.000 војника у саставу срб­ске војске (Војна енциклопедија, друго издање, Београд 1970-1975, књига 8, 787, лат), а можда и свих 150.000 – према неким другим “преће­ристичким” изворима, у пробоју Солунског фронта и у завр­шним војним операцијама за ослобођење Србије и Црне Горе и прекодринских, прекосавских и прекодунавских србских краје­ва учествовало најмање 82.600 добровољаца, од тога око 76.600 изван Краљевине Србије, углавном из крајева који су пре Великог рата били под аустријском и угарском окупацијом.

После свега следује питање шта ли србски добровољци траже у јединству, под србском заставом: да л’ да бране Државу Србију добровољно или под присилом. Или, можда, Србија рачуна да ће за њу бити понајбоље да упосли своје профашисте, добровољце из Великог рата и са њима оне из балканских, они да јој буду препорука – у Европску унију кад уђе да се одмах фашикратизује. Ал’ узалуд сва њена надања да ће тамо пронаћи слободу. Десиће се нешто сасвим друго: Деловањем јаловог Запада, у корену биће сасечени дух и биће србскога народа, творца људске цивилизације.

Збивања од пре тридесетак година, која су довела до разбијања Југославије, показала су да је жртва србских добровољаца из србских ослободилачких ратова 1912-1918. године, произведених у профашисте, и труд званичне Србије да их чува под тијем именом, уродила плодом кад је из Србске Земље избегло на десетине хиљада младих, неки веле и свих 320.000, онда називаних “најкреативнијим делом српског народа”. Све су то биле особе у којима је србско генетско наслеђе било сасвим запретано и, чак, утуљено; за њих су сви србски култови били непозната категорија; без икаквих осећаја за породицу, за огњиште, за гробове, они нису могли разумети ни зов Отаџбине; за њих је родољубље било непостојећа категорија, а заклањали су се иза својих демократских вођа који су освајали власт на пароли да је “патриотизам последње уточиште лопова”. Не зна се ко је ту паролу осмислио, али се може сматрати сигурним да су је мондијалистички демократи, ти заперци на србском народу, наследили од својих непосредних предака, интернационалистичких комуниста чије су антисрбске ставове и баштинили.

Пре тридесетак година, дакле, свега 320.000, а данас – “ако дође до бомбаша”, било би их много више – уз додатно питање да ли ће се ико одважити да Србију брани.

Мање због страха од накнадног уписа у профашисте, а више у бојазни од “заслуга за упад” у западноевроб(ов)ску фашикратију.

С поштовањем,
Илија Петровић
https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%98%D0%BB%D0%B8%D1%98%D0%B0_%D0%9F%D0%B5%D1%82%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B_(%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%BE%D1%80%D0%B8%D1%87%D0%B0%D1%80)