Измасакрирано је 25 цивила, најмлађа жртва имала је 14, а најстарија 80 година

Измасакрирано је 25 цивила, најмлађа жртва имала је 14, а најстарија 80 година.

Четрнаестог фебруара навршило се 30 година  од масакра над цивилним становништвом у селима Поникве, Трпиње и Шапићи у општини Чајниче. За овај злочин, иако су многи актери познати, још нико није одговарао, нити се када повела ваљана истрага о злочину, у којем је убијено и измасакрирано 25 цивила, углавном стараца и деце, а села опљачкана и спаљена.

Најмлађа жртва био је дечак Жељко Машић, стар 14 година, који је свирепо измасакриран, а најстарија жртва је био старац Алекса Танасковић од 80 година. Том приликом рањена је и заробљена седмогодишња Ивана Машић, која је са мајком Полком одведена у логор у Горажде.

Тридесетогодишња Полка Машић је после заробљеништва и размене, преминула након четири месеца, од последица физичке тортуре у Ратном затвору у Горажду.

– Напад на села догодио се 14. фебруара 1993. године у раним јутарњим часовима са територије Црне Горе, тачније пљеваљске Буковице. Снаге босанско-херцеговачких муслимана, претходно дошле из Горажда, које је било под заштитом ОУН, и ту се појачале, мештанима пљевљаске општине, који су им уједно били и водичи, јер су добро познавали тај терен. Ту су се прегруписали, а онда са територије Црне Горе кренуле у општи напад на наша села, која су била незаштићена, јер смо сматрали да нам не прети опасност са црногорске стране – кажу преживели сведоци овог масакра.

Они напомињу да су у покушају да пронађу спас кренули у бекство према територији Црне Горе, али су у селу Тројан и другим местима страдали од муслиманских снага, који су им ту били направиле заседе.

Фото: www.злоцинадсрбима.цом

 

– У Тројану је за само сат, и у пречнику од сто метара, убијено десет цивила. На истом месту рањена је шестогодишња девојчица Ивана Машић, која је заједно са мајком Полком заробљена и одведена у заробљеништво у Горажде – наводе преживели из овог масакра.

Како тврде Срби из околине Чајнича, злочину који су са муслиманским снагама из Горажда починили и муслимани из пљеваљске Буковице, по својој бестијалности нема равног. У селима Поникве убијени су Његош, Душанка, Бранко, Трифко, Божо и Станојка Дачевић, Душко Катана, Вучко и Стево Ковачевић, Чедо Поповић, Душан Чокорило, Даринка Пјевић, Жељко Машић и Мирко Крнојелац.

Тог дана на овом пограничном делу убијени су и Душан и Рајко Пјевић, Вукосав Ристановић, Здравко Вуковић, Милан Вујовић, Ратко Крезовић, Радован Станишић, Алекса Танасковић, Тодор Јањић, Мирко Ласица, Млађен Дракула, Никола Пљеваљчић и Владо Ћуковић.

Истог дана муслимански војници су заробили Брана Машића, Његоша Машића, Чеда Поповића, Полку Машић и њену шестогодишњу кћерку Ивану. Након пет месеци извршена је размена и заробљени Срби су пуштени на слободу. Полка Машић је ипак услед последица боравка у затвору, преминула након само четри месеца после размене.

Мештани Трпиња, Шапића и Поникава тврде да су тог дана, при повлачењу муслиманских снага, које су се исто преко територије ЦРне Горе повукле према Горажду,  избројали 570 непријатељских војника, међу којима је било и 38 муслимана из сусједних пограничних села у Пљевљима и мањи број са територије општине Прибој. Становници ових села су познали поједине комшије, муслимане, из Буковице, а о учешћу Буковичана, сведочили су и чланови њихових породица који су касније заробљени од припадника Војске Републике Српске. Тадашњом истрагом је утврђено да су муслимански војници из Горажда стигли заобилазним путем преко Садбе, Оглечеве и Ивсара, да су у Црну Гору прешли код Моћевића, даље наставили пуних 12 километара територијом Црне Горе преко Планског, Рибарица, Бунгура и Дебелог брда, одакле су ушли на територију БиХ и општину Чајниче у месту Тихиџељ.

О томе како су заробљени, у више наврата, сведочили су Бране и Његош Машић, као и Чедо Поповић.

– У цик зоре, 14. фебруара 1993. године пробудила ме мајка рекавши да је суседно српско село Шапићи у пламену. Без размишљања сам са Чедом Поповићем и Његошом Машићем кренуо тамо, да спасавамо људе, испричао је Бране Машић.

Поповић додаје да су са пута у даљини угледали велику војну колону и да су поверовали да се ради о припадницима Војске Југославије и полиције Црне Горе.

„Кртица“ у Војсци Југославије муслиманским снагама одала лозинку или је продала

ЉУДИ који су преживели ове догађаје тврде да је муслиманска војска знала одзив и лозинку, која се користила у комуникацији између припадника Војске Југославије, који су били на граници са Босном и припадника Војске Републике Српске, која је управо промењена 13. фебруара 1993. године дан уочи злочина. Сматрају да је у Војсци Југославије била „кртица“, која је одала лозинку или је продала муслиманским снагама.

Фото: www.злоцинадсрбима.цом

 

– Били смо уверени да су то граничари или припадници тадашње Војске Југославије, јер се ради о граничном појасу, десно према Црној Гори и Пљевљима, а лево према Србији и Прибоју, испричао је Поповић.

– Не слутећи, кренули смо према њима. Тек кад смо стигли близу њих схватили смо да смо преварени, јер су нас дочекали уперених пушака. Одмах смо запазили да су међу бројним војницима у маскирним униформама биле и наше комшије муслимани, из суседних села, одмах преко границе. Разоружали су нас, повезали, малтретирали и спровели у Горажде, у ратни затвор који се налазио у центру града, у згради ЗОИЛ-а, где смо провели дугих пет месеци, након чега смо размењени, сведочио је Његош Машић.

Портал  Злочин над Србима наводи да је у документима које је у књизи ,Државна тајна“ објавио Семир Халиловић, сим муслимнског ратног команданта тј. начелника Генералштаба тзв. Армије Б и Х Сефера Халиловића, је наведена Наредба акција „Вихор1“ од 10 . фебруара 1993. године у којој је прецизирано како треба извести напад преко Црне Горе. Наредбу је према расположивим  документима издао свемоћни Фахрудин Радончић.

 

-Објављени транскрипти разговора начелника сектора Службе државне безбедности  Сарајево:Енвера Мујесиновића и Фахруднина Раднончића, најбоље сведоче како су у тајности текле припреме о нападу на Чајниче и да се ради о добро организованој и до танчина планираној акцији, наводи се на овом порталу.

Иначе муслиманске снаге из Горажда су и раније, пре овог напада, долазиле на територију Црне Горе у Буковицу одакле су се снабдевали потрепштинама током рата(кромпир, брашно, шећер, со, цигарете, упаљеаче, батерије, свеће, одећа, судови и тд.).Према добро упућеним изворима они су у Буковицу долазили наоружани а транспорт робе су вршили коњима. У снабдевању робом, уз новчану надокнаду, тврде упућени у ова дешавања, помагали су им и неки православни мештани ових пограничних села. Управо те добро утабане и доборо познате шумске стазе искористили су и  током напда тог кобног 14. фебруара 1993. године.

Подсетимо, за овај злочин нико није одговарао иако се имена злочинаца добро знају а постоје и докази попут видео снимака на којима саме породице злочинаца признају да су њихови чланови породице извршили овај злочин.

На видео снимцима породице злочинаца саме признају ко је извршио овај злочин.

 

Васељенска/Вечерње новости/Злочини над Србима

Бонус видео