СПОРАЗУМ КОМУНИСТА И УСТАША О УНИШТЕЊУ СРПСТВА И ПРАВОСЛАВЉА

СПОРАЗУМ КОМУНИСТА И УСТАША О УНИШТЕЊУ СРПСТВА И ПРАВОСЛАВЉА

Комунистичка партија Југославије, која је од убиства Милорада Драшковића у Делницама, 21. јула 1921. године, била у илегалности, прихватила је све оцене Коминтерне о српском народу и дефинисала концепт рушења и потпуне ликвидације Југославије одлукама 4. конгреса КПЈ у Дрездену 1928. године.

Коминтерна је још 1924. објавила платформу за борбу против Југославије. Речено је, и то су стално понављали, да су народи Југославије и националне мањине угрожени од Срба, а да је сам српски народ хегемонистички. Штавише, Коминтерна је преко својих агената ширила оцене да је југословенска држава вештачка версајска творевина и главна империјалистичка снага не само на Балкану него и у Европи, да је Србија окупирала Хрватску, Словенију и друге делове Југославије, а да је српски народ онај који угњетава све друге народе у Југославији.

Лист „Пролетер“, орган ЦК КПЈ, у броју 28 од 28.12.1932. године објављује текст под насловом „Усташки покрет у хрватским крајевима“ у којем је, поред осталог, писало: „Комунистичка партија поздравља усташки покрет личких и далматинских сељака, и ставља се потпуно на њихову страну. Дужност је свих комунистичких организација и сваког комунисте да тај покрет помогне, организује и предводи“…

УНИШТАВАЊЕ СВЕГА СРПСКОГ И ПРАВОСЛАВНОГ

Посебно пријатељство и сарадња између усташких терориста и комуниста се развило на одслужењу казне у затвору у Сремској Митровици. Ту је Милован Ђилас постао прави пријатељ са Јуцом Рукавином, а са усташама су се дружили и давали им подршку Коча Поповић, Моша Пијаде, Огњен Прица, црногорски `националиста` Стефан Митровић и други. Марко Орешковић је посебно срдачно поздравио усташке терористе са: „Здраво моји Ликанери. Ја сам Марко Орешковић из Широке Куле“.

Ево текста тог споразума чији се оригинал чува у архиву Војно–историјског института ЈНА (архива непријатељских јединица Бр. рег. 3/2; Кутија-116/1638):

Свесни тешкоће у борби, без обзира на подвојеност у погледу на друштвени поредак, вођство хрватског народног усташког покрета и вођство југословенске комунистичке странке у Краљевини Југославији, овлашћено и споразумно са свима првацима легалних и илегалних формација склапа следећи:

СПОРАЗУМ

1) Вођство хрватског народног ослободилачког усташког покрета с једне стране и вођство комунистичке странке с друге стране свесни су тежине свога положаја који долази од заједничког непријатеља, сваке југословенске владе и српског народа као носиоца српске хегемоније (надмоћност) и подржаваоца сваког режима који спутава, омета и тупи наде: а) код хрватског народа да ће икада доћи до ослобођења испод српског јарма,

б) код комунистичких маса да траже савезнике у рушењу постојећег стања

2) Вођство југословенске комунистичке странке свијесне своје улоге, признаје да до комунизирања Балканског полуострва не може доћи док се несломи кичма српству и православљу, јер је познато да су то два фактора која су омела продирању Османлија на Запад и комунизма и Аустрије на Исток. Споразумни су да уништавањем свега што је српско и православно утире се терен за комунизирање Југославије и Балканског полуострва.

Вођство хрватског ослободилачког усташког покрета предосећа да би без промјене постојећег стања хрватски народ подлегао југословенсккој лукавости и српској хегемонији и нуди сарадњу свима поробљенима Југославије и комунистичкој странци посебно, да убрзају ток догађаја средствима и начинима према упутима свога вођства.

Вођство комунистичке партије сматрајући хрватски усташки покрет јаким чиниоцем и помагачем у рушењу постојећег стања, обећава сваки подржак и потпору у остваривању усташких идеала.

Вођство и једне и друге стране обавезује се да ће избегавати све свађе и зађевице између једних и других: у написима, личном разговору и итд…, а у случајевима демонстрација, револуција и ратова, једни друге без приговора помагати, нарочито уништавањем свега што је српско и православно, као што је истакнуто у тачци два овог споразума.

ЦИЉ

Југословенска комунистичка странка којој је Закон о заштити државе од 1922. год. онемогућена акција слободног кретања и рада с једне, и вођство хрватског ослободилачког покрета с друге стране, примају на себе заједнички и споразумно дужност заједничке борбе и међусобног помагања у сваком случају потребе до постигнутог циља: распадања југословенске државе и уништавања свега што је српско и православно.

Сремска Митровица, јуни-липањ 1935.године

За комунистичку странку Моша Пијаде, с.р.

За усташки ослобод. хрв. покрет, др. Миле Будак, с.р.

Стварањем нових нација (црногорске, македонске и муслиманске) од 1945. до 1971. тако што је уситњаван и касапљен српски етнички корпус, а сама Србија испарцелисана на три дела, и то две аутономне покрајине –  Војводину и Космет – са свим одликама државности и суверенитета, и на тзв. Србију без покрајина која је сасвим развлашћена, почео је распад Југославије и „ломљење кичме“ српском државотворном народу. Увођење новог конфедералног устава СФРЈ 1974. године, додатно је развластило југословенску федерацију у корист нових србождерских сецесионистичких „народа и народности“.

Циљ споразума и сарадње комунистичких и усташких србождера био је распад и потпуна ликвидација Југославије, што је уз помоћ фаши–нацистичких снага из иностранста темељно и успешно остварено 90-тих година 20. века.

Драган Р. Млађеновић / Наука и култура

БОНУС ВИДЕО: