Завет и исповест – исконске душе у Србину где је лични грех дубљи и од трагедије!

У том сјајном интервјуу Јова још рече да је грех лични, и дубљи од трагедије.

Налетех синоћ на интервју са академиком Јованом Јовом Рашковићем. У том разговору пред свануће политичких па потом ратних сукоба, Јова рече да смо у једном периоду времена живели изнад наших могућности (страни кредити о којима се није причало пре осамдесетих), да смо зборили изнад наше памети (идеолошко слепило за стварни свет у нама и око нас) и да смо одлучивали изнад наших знања (органи самоуправљања). То нас је довело до стања свести да нам нема равних, и да ништа не треба мењати.

У том сјајном интервјуу Јова још рече да је грех лични, и дубљи од трагедије. И савршено то објасни на примеру Србина коме је комшија Хрват, 1941.године, на његове очи, заклао четворо деце, а њега пустио да умире на тенане. Када су стигле ослободилачке јединице, Хрвата из усташке легије су убили у међусобним борбама, а несретном Србину сугерисали да стреља двоје деце поменутог нечовека и тако поравна бар делимично дуг. Узео је пушку и стрељао прво, и пушку бацио. Друго дете је спасио и спремио неким рођацима (не сећам се).

Пишем то јер се овај несрећни човек потом годинама безуспешно лечио на психијатријском оделењу душевне болнице у Шибенику код професора Рашковића. И то је трајало, и трајало, све док једног дана није нађен укочен и изгубљен. А онда је, дозвавши се, дошао код професора и исповедио шта му је на души. Дакле, он је патио и пао у потпуну депресију због греха који је он учинио! Питао се зашто је узео живот невином детету? Било је то место где је најчешће боравио његов ум. Своје несреће готово да се није ни сећао.

То заветно, “Немој, сине, огрешити душу. Боље ти је изгубити главу, него своју огрешити душу”, било је доминантно.

Питам се шта се то дешава са нама данас када младеж и не зна ко је била Јевросима мајка, нити како изгледа Марково прво јунаштво. Када мајка зарађује, а отац седи у кафићу са другом. Који завет они носе у себи? Верност ”слободној вољи”и ЛГБТ вредностима? Верност лоповлуку и разврату који је свеприсутан?

Да ли смо се икада упитали који завет су носили у себи они што су могли хладнокрвно радити такве морбидне ствари попут Хрвата који је то учинио свом првом суседу?

Човек без рецептора гриже савести, није човек! Криза идентитета долази из тога. То је бежање од исповести личног греха, и личне одговорности. Узрастање без завета, мора створити слабе, перверзне и користољубиве људе. Нарцисе и егоцентрике. Често потпуно поремећене.

Да завршим речима Хенри Милера: ”Прави лидер не мора да води – он је задовољан да покаже пут”. А тај лидер је мајка, па отац, васпитач и васпитачица, учитељ и учитељица, професори, шефови, директори, декани, министри, владари. И нормално патријарси. Показујемо ли пут нашим нараштајима и остављамо ли нове стазе којима ће ходити до звезда и натраг? Или се дешава исто оно о чему нам је посведочио пре 40 година учени и намучени Јован Јова Рашковић.

Мирослав Пушоња / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: