Бурна је наша историја

Бурна је наша српска историја…

”Када случај учини да народ нема више поверења ни у кога, као што се то догађа по некада, и пошто је у прошлости био преварен стварима или људима, онда се нужно долази до пропасти.” Ово је закључни став Макијавелија док је описивао прву декаду владавине Тита-Ливија.

9. март, Вук (пребијен и хапшен)

11. март, Слободан (циљано уморен)

12. март, Зоран (стрељан)

13. март, Драгољуб (утамничен да би био стрељан)

Иза сваког остале колоне. И тако од Карађорђа. Велике силе поруче главу, организују да се гнев излије на улице, плате егзекуторе, и опет Јово наново.

Докле?

Док народ не сазри или престане да буде народ.
Ево и примера агенде која иде у прилог мојој тврдњи.

Када се нобеловац и пријатељ Срба, Петер Хандке вратио у своје родно село на обронцима Караванки био је збуњен
”Самарканд? (град у Узбекистану, моја примедба). Ништа му се током тог часа није указало као код куће, на кућама не, а пре свега не на људима. При ранијим посетама завичају виђао је Он (хандке, моја примедба) само позната лица, чак и ако појединце уопште није познавао: биле су то црте које су прадедови оставили у наслеђе праунуцима, увек исте црте. Ови, као и народна ношња, са свим дугмадима од јелењег рога, групе пешака са скијашким штаповима, блатом попрскана леђа бициклиста и њихови звонки гласови, црна мантија месног свештеника, колица украшена цвећем дана и ноћи у баштици, могло је да му недостаје локално наречје, премда не баш толико. Али МЕСТО као да је било насељено свим људским расама, САМО не онима који су потицали из тог краја. А у већини су то били управо – погледај ”Самарканд” – људи, како се то раније говорило за њих ,,из Земље излазећег сунца”. Али страни су му били и они, не по својим оделима и изгледу, него утолико што су у том месту сами себи били странци. …… Натписи арапским словима на продавницама – латинско писмо, ту и тамо, прилично у мањини – МИНАРЕТ и жене са марамама, најпре их је видео као часне сестре из оближњег манастира, ни оних неколико нису биле ништа посебно, пре узгредна појава.” Моравска ноћ – роман

Илиџа није роман али ако заменим реч Он са Србин, све је остало исто. Вирус ће доћи и проћи али ”грађани света” су имуни на виросологију, и незаустављиво напредују. Бомбе и лабараторије. Луцифер на делу.

Време је за буђење!

Светислав Пушоња / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: