“Громогласно ћутање Цркве”

Данас је у Србији нагласније громогласно ћутање СПЦ

Да ли је ћутао Свети Јован Крститељ Претеча Господњи када је Ирод Антипа хтео да ожени жену брата свог Филипа и братаницу свог брата Аристобула или је устао против неправде, неморала и безакоња цара ? Да ли је Господ Исус Христос ћутао када су Јевреји од храма направили “пећину разбојничку и лихварску тржницу”? Да ли би Господ ћутао на продају и предају 1300 цркава и манастира?

Да ли је архиђакон Стефан ћутао над “крвницима, блудницима” који су распели Богочовека? Да ли је ћутао и тиховао кнез Лазар када му је нуђен “ултиматум” да преда Косово, или је као соко полетео да брани Заветно поље, од Бога дато? Да ли је ћутао Милош Обилић и “братски опростио” Мурату чекајући његово” покајање” или “мудро” преговарао? Да ли би ћутали Златоусти Николај, Небопарни Јустин, авај да ли би ћутали митрополит Амфилохије и владика Атанасије?

Ја не знам да ли је то неко ново хипи православље толеранције, будистичког смираја у нирвани, рокенрол “кулирање”, ватиканско разумевање за различитост, или су то неки постулати јеванђеља по Зизјуласу? Ми нисмо тако учени од светих отаца, од славних предака, од мученика, исповедника, преподобних, апостола и пророка. Ћутање је саучесништво са злом, како рече једном један руски великодостојник у манастиру Ћелије. А свети старац Пајсије нас опомиње да ако се не супротставимо злу, оно ће само још безочније нападати на нас. Старац Вукашин из Клепаца је ћутао и добровољно прихватао своју жртву, али није прихватао друге Јасеновачке жртве, да ли ико од црквених великодостојника има право да ћути у име народа кога убијају, силују, протерују, прогоне, упуцавају, пале куће, руше цркве, отимају њиве и ломе споменике? Нека ћуте трпељиво и тихују кад су они лично угрожени, то је хришћански, али то немају право кад је у питању страдање народа и државе. Црквени великодостојници имају обавезу да се успротиве властима, који би косовску патњу да уновче за доларе, кредите, путеве, фабрике.
Можда се неки и плаше црквеног суда, под претњом новог тужиоца Драгослава Бокана, који би да кажњава оне који проговоре? Доберман је огладнео, више није везан, осим својим аферама, којим је уцењен.

У чије то име ћути Црква? У име светосавског народа не, а у име својих интереса да. Да ли интереса, да ли страха, немоћи, да ли контроле, да ли недораслости историјском тренутку, да ли огреховљености многих или у име заташкавања старих и нових афера, досијеа у “фиокама”, то је питање за сваког? Почетак Мудрости је Страх Божији, а није почетак мудрости страх од људи, од свог положаја, губитка чина и плате.

Чија је то наша народна Црква? Владика Николај за Цркву каже да је Народна Црква, а не приватна Црква владике Иринеја Буловића? Да ли је седиште наше народне цркве у Ватикану или понекад у Бриселу и Вашингтону? Или у Пећкој Патријаршији? Једино ако су у међувремену пребацили трампом Пећку Патријаршију или изградили неку нову Патријаршије на другом месту, ко ономад Пилатову нову цркву уместо потопљене Ваљевске Грачанице.

Зашто је Црква ћутала и прошле године кад је у питању била Европска геј парада у Београду? Тек кад је народ својим литијама, подстакао цркву да се огласи, црква се прикључила литији. Да ли је народ требало да поведе Цркву или Црква народ? Ко је коме овде пастир и чувар?

Наши честити свештеници и монаси не смеју ни литургију да служе како треба, него како им се каже, односно како је тренутна мода или најпре препис Другог Ватиканског концила, а камоли да кажу неку реч у одбрани Косова и Метохије и спречавању издаје. У Цркви полако умире Истина, а ту је последња одбрана Истине. На место Истине и Исповедања вере, често долази конформизам, прагматизам, утилитаризам, демагогија, или српским речима празнословље, лицемерје и лукавство. Или како то каже мудри отац Јован Пламенац “есхатологизам и мета-перспектива су најзначајније реторско средство којим се” “православна” теологија у посљедњих неколико деценија катапултира у зону комфора, кад год јој одређена тема или стварност није (више) пријатна или неопходна”. Неки кажу то је тиховање и мудрост цркве, међутим кад тиховање траје деценијама, требало би проверити да ли је жив тај што “тихује”. Наша власт и српска православна црква су нам дали жваку за утеху, а дозволили су убијање наше мајке. А ми жваћемо жваку, док не убију и нас, “пријатељи из Брисела и Вашингтона” и “велики теолог из Ватикана од кога се може пуно научити”.

Бриселски споразум је закуцао 9 ексера на независност Косова и Метохије, Вашингтон ски споразум 2 ексера, а Охридски споразум последњи ексер. Од Охридског пролога до Охридског понора, и то баш на дан упокојења светог владике Жичког и Охридског Николаја. А зашто је овај последњи ексер Јудин ексер. Тада су се митрополит Амфилохије и владика Атанасије успротивили издаји и одржали “опело” влади Србије. Данас се ћути, узима се 30 сребрњака и дају се ордени светог Саве. Зато највише боли овај последњи ексер, јер је Јудин. Патријарх каже како је познат став Цркве око Косова, међутим нама није познат став цркве око издаје Косова од стране СНС секте и став око француско-немачког ултиматума, осим става митрополита Јоаникија. Или громогласно ћутање говори јасно.

А на овом месту намећу се и питања да ли је владика Артемија протеран са Косова, да би се лакше спровела издаја? Који то доказ окривљује владику Артемија пред црквеним и световним судом, и зашто није осуђен ако је већ крив? Да ли је за раскол одговоран врх цркве, више него расколници, а све то под америчком диригентском палицом?

А шта је то Косово? Да ли је то најскупља српска реч? Културна баштина? Историјски споменици? Колевка државе? Или нешто више од тога..

Када би се наш Слатки Господ Исус Христос поново родио, врло вероватно би се родио у Косову пољу. Одрастао би у Дечанима и Пећи. Крстио би се у Бистрици. За Гору кушања би изабрао Проклетије. Царски град Призрен би био свети град. Чудо у Кани Галилејској би творио у Великој Хочи. Са апостолима би крманио и пецао рибу у Лабу, Ситници и Дриму. Преобразио би се на Шар планини а проводио дане у Ораховској гори.

Косово и Метохија су небески Јерусалим, не може се продати, спалити, трампити и издати. Косово и Метохија су огледало сваког од нас, наше државе и цркве, а време је да се погледамо у очи, ко је ко. Косово и Метохија су место где се Србин сурвава у понор, и место где се Србин вазноси на Небо. Сваки појединац, државник, црквени великодостојник може само себе продати, издати и погубити, а Косово не. Косово и Метохија су оне кости предака и она крв мученика, које су семе будућег века, нема тог потписа који то може поништити, нема те издајничке руке која то може ишчупати, нема те силе која може затрти семе, јер ми смо народ неуништив, наше корење расте на небу.

Косово и Метохија су наш усуд и наше кушање! Заиста, ако заборавим тебе, Косово и Метохијо, нека ме заборави десница моја!

Време је да народ преузме и цркву и државу, или полако да изумремо. Прво морамо да обновимо цркву како бисмо обновили државу. “Мушкарац је бранич жене и ђетета, народ је бранич цркве и државе”, како каже Његош.

Догодине у Призрену и Пећкој патријаршији.

Адвокат Стефан Стефановић

БОНУС ВИДЕО: