Алимпић: Представници државе мисле да могу да нам отимају имовину за рачун страних компанија!

Људи сматрају да могу да вам уђу у имовину и с њим располажу како хоће а од вас очекују да им још и платите за тако нешто. Колонијализам функционише пуном паром.

Представници државе сматрају да могу то да ураде за рачун страних компанија, модерних колонизатора.

А онда то исто мисле да могу да вам раде НВО.

Са којим правом неко, било ко може да поставља услове за пројекте на туђој земљи за које су власници јасно рекли хиљаду пута да га неће ни под каквим условима. То је кршење свих слобода, вређање, кршење права локалне заједнице и права на планирање будућности итд.
Сви они мисле да треба да им ћутите и да разговор о руднику литијума са лобистима исто није преговорање. У недостатку аргументације почињу са лажима.

Ја да сам хтела нешто за себе прихватила бих до сад неку од понуда, да богато наплатим издају, своју ђедовину, менаџерско место у Рио Тинту које је нуђено и мом оцу, посланичко место итд.

Стварно су нудили све. И од птице млеко. Нећу. Моје задовољство за које нема пара стаје у то НЕЋУ. Хоћу са честитим људима. Тачка. А има их још. Мање од ових других, зато вреде дупло више.

И сад се јави неко да ме шибицарским форама трпа у политичке партије у којима никад нисам била (истини за вољу, никад ни у једној) и истину зове нападом без одговора и на једно постављено питање. Сад треба да будем захвална за мрвице и минутиће на телевизијама чији је посао био да извештавају објективно, а нису (као да је то требало мени лично) и да се дружим са гомилом нерадника чији је једини циљ да наплате оно што није њихово и тако себи обезбеде разне бенефите, послове каријере.

Мислити да мене било шта од тих неистина погађа више од лањског снега је чиста глупост. И то не мала, јер лањски снег ме и погађа кад крене суша.

Немојте то радити. Ником од нас није пало на памет да разговарамо под којим условима су нам прихватљиви Кинези у источној Србији, у Смедереву, у Зрењанину, рудник на Хомољу, МХЕ и гомиле других неприхватљивих ствари нити ће нам икад пасти на памет да урадимо било шта до да подржимо локалну заједницу у ономе што они за себе желе.

И гле чуда, све што смо икад за неког написали ми из ЗЈР (аргументовано) испоставило се као истинито.

Поштени људи из НВО у Србији се могу набројати на прсте једне руке. Угроженији су од белих медведа.

Да је онај који себе сматра неким ко пружа “подршку” хтео да помогне рекао би: “Људи у Јадру у Рађевини и целој Србији НЕЋЕ рудник. Тачка. Нисам овлашћен/а да о томе разговарам”, а не да фантазира под којим условима би се отворио рудник.

Марија Алимпић / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: