Бомбардовањем СРЈ западне земље пуцале у себе
Бомбардовањем СРЈ западне земље пуцале у себе.
Бомбардовањем Савезне Републике Југославије /СРЈ/, које је од 24. марта 1999. године трајало непрекидно 78 дана, западне земље су пуцале саме у себе, јер су се посљедице тог варварског чина Америке и њених сатрапа као бумеранг рефлектовале на међународне политичке односе, сматра пилот авиона “антонов” Љутомир Рундић.
Рундић као летач и учесник одбране своје земље, који је у више наврата неким чудом и срећом преживио дивљачко бомбардовање, рекао је Срни у Лозници да је народ заједно са војском ове земље прошао кроз невиђену голготу злочиначке НАТО агресије током беспоштедног скоро тромјесечног бомбардовања недужне Југославије која оружано није напала ниједну земљу.
Рундић је, поводом 24. марта – Дана сјећања на почетак НАТО бомбардовања, нагласио да се први пут у историји УН догодила агресија на једну суверену земљу, у овом случају Савезну Републику Југославију без одобрења те свјетске организације.
– Тог 24. марта летачка посада авиона ‘антонов’ цијели дан је летјела превозећи ракете на аеродроме Лађевци код Краљева и Поникве код Ужица, да би навече истог дана слетјела на матични аеродром Батајницу – присјетио се Рундић, пилот у пензији.
Према његовим ријечима, добили су информацију да је аеродром евакуисан и да се очекују удари НАТО авијације, па су били принуђени да остану на аеродрому, односно у аеродромском склоништу.
– Један број старјешина већ се налазио у склоништу, док сам ја са још двојицом пилота сједио поред улаза у склониште разговарајући и често упирући поглед у небо. Било је око 20.00 часова када су два ловца ‘миг-29’ полетјела, што смо прокоментарисали да је вјероватно почео напад чим авиони полијећу у пресретање – навео је Рундић.
Сјећајући се да се одједном изнад Нове Пазове појавила нека летјелица са укљученим фаром за слијетање, Рундић је рекао да су помислили да се један од авиона враћа, те да су се у том моменту угасила свјетла на летјелици када су јој најпотребнија при слијетању.
– “Није то авион, то је ракета” – викнуо је један од старјешина, што је био довољан разлог да сви ускочимо у ‘рупу’ – навео је Рундић и додао да је у том тренутку ракета “томахавк” разорила хангар ескадриле, од чије експлозије су сви попадали по поду, јер се улаз у склониште налазио неких десетак метара од мјеста удара.
Он је додао да се ракетна канонада ту вече наставила дуго у ноћ.Подсјећајући да је у склоништу био тотални мрак, Рундић је рекао да је неко од присутних укључио акумулаторску сијалицу за “ноћни старт” која је обасјала пребледјела, преплашена и прашњава лица од земље и прашине која се сручила по њима.
– Имали смо те ноћи много среће што ракета није погодила неколико метара бочно од хангара, јер… – сјећа се Рундић, не желећи да доврши започету мисао.
Он је појаснио да ракета “томахавк” има два мотора, један крстарећи који се аутоматски одбацује када угледа мету и гаси рефлектор, док се са другим мотором обрушава на циљ.
Рундић се сјећа да су у склоништу остали негдје до поноћи, када су експлозије почеле да јењавају.– Излазећи из склоништа, призор је био стравичан. Хангар који се налазио поред зграде са објектом за смјешај техничког састава био је буквално ‘одуван’, као и кров зграде ескадриле. Цио аеродром је горио, многи авиони су били оштећени, а ниједан хангар у низу према Батајници није био читав – рекао је Рундић.
Према његовим ријечима, кренули су према торњу, који за дивно чудо није био оштећен, али су ишли опрезно само бетонским површинама због касетних бомби за које су претпостављали да су их злочинци сијали по аеродрому.
Превоз старјешина у највећој тајности
Извршавајући још један у низу мноштва летачких задатака, Рундић је рекао да су 26. марта 1999. године добили задатак да се изврши превожење старјешина високих воних чинова до Подгорице у највећој тајности и са потпуном “радио тишином” због контроле неба НАТО авијације.
– Такав лет је називан ‘брисанац на малој висини’ који је подразумијевао да се води рачуна о далеководима, дрвећу и конфигурацији терена, те да сви отворе `четворе очи` да се нешто не закачи – рекао је Рундић и нагласио да се на том лету морало пазити и на домаћу протвваздушну одбрану са којом у већини случајева није финкционисао систем веза, јер су НАТО бомбардери физички покидали комуникационе системе.
Подсјећајући да је авион летио брзином од 520 километара на час, пратећи терен готово “залијепљен” за тло, Рундић је рекао да се лет одвијао без проблема, али да је увијек постојао онај “црв сумње” да неки уморни резервиста није чуо наређење савог старјешине да не пуца.Према Рундићевим ријечима, капетан је вјешто управљао “грдосијом” која има распон крила 29,2 метра, дужину 23,8 метара, висину 8,5 метара, док је без терета тежак скоро 20 тона.
– Највећа опасност за лет био је кањоном Мораче и додатни страх да ли ће при прелету брдског дијела маршруте радари са носача авиона у Јадранском мору открити лет – присјетио се Рундић и додао да је авион готово цијелу маршруту био у положају “нож”, мијењајући час лијеви час десни нагиб, пратећи тако стрме стјеновите падине и кланце ријеке Мораче.
Рундић је рекао да му је касније један колега из класе уз пиво признао да му се чинило да никада није био ближи смрти него тада.
– Авион је 222 колометра прелетио за 27 минута на висини са које док гледаш на терен испод себе боле очи од брзине смјењивања слика и пејсажа – рекао је Рундић и додао да се авион са успјешно обављеног задатка одмах вратио на аеродром Сурчин.
Рундић је рекао да је ово само дио драме на граници живота и смрти коју је са колегама пилотима на задацима преживљавао за вријеме НАТО бимбардовања.Он је нагласио да ће о заробљавању страних новинара код мјеста гдје је срушен “невидљиви” амерички авион рећи нешто више на дан завршетка НАТО бомбардовање које је однијело хиљаде живота недужних људи и уништило инфраструктуру једне суверене земље, чије становиштво и даље осјећа и здравствене и материјалне посљедице.
Милорад Гутаљ/Катера Њуз
Бонус видео
За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Вајберу, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.
