Како је настао српски град Бахмут

[irp]Не желећи да постану „паори“, односно кметови мађарским земљопоседницима, као што нису желели да се одрекну православља, Срби из ове две крајине преселили су се у Русију. Прва пресељења почела су још за време Петра Великог, а масовнији таласи крећу за време његових наследница, Катарине И, Ане, Јелисавете и Катарине Велике. Знаменити српски историчар и директор Историјског института САНУ Мита Костић објавио је о овој епопеји студију под називом „Српска насеља у Русији, Нова Србија и Словеносрбија“, а Милош Црњански ју је овековечио у „Сеобама“.

Пресељење Срба из Хабсбуршког царства у Русију није било случајно – било је организовано и координисано – предвођено је српским официрима из породица Витковић, Прерадовић, Панић, Вулин, Перић, Шевић, Стојановић, Текелија…

[irp]Један од тих официра, Симеон Пишчевић, чији су мемоари послужили Црњанском као инспирација за „Сеобе“, земљу коју су Срби населили описује као „отврдлу и дивљу“, која је „можда од створења света необрађена и лежала је од древних времена без сваке користи, пуста и без народа“. Будући руски генерал насељенике упоређује са бродоломницима који као да су се нашли на пустом острву и хране се зељем, корењем и ловом.

[irp]Највећи талас пресељења Срба у Русију почео је средином 18. века и предводили су га Јован Хорват (који је са руским двором осмислио план пресељења), Јован Шевић и Рајко Прерадовић. Кијев је било главно пријемно место за добијање војног распореда и колонизацијског права. Због сукоба са Хорватом, Шевић и Прерадовић затражили су да се не населе у Новој Сербији, која се налазила у данашњој централној Украјини, а царски Сенат им је одобрио да се населе територију између Бахмута и Луганска. Славјаносербија основана је декретом Сената од 29. маја 1753, а Бахмут је постао главно штапско место.

Било је планирано да се на простору Славјаносербије насели три до пет хиљада војника који ће два пука, којима ће заповедати Шевић и Прерадовић. Уз још два „пикинерна“ пука (у која су примани насељеници који нису били Срби), ови пукови чинили су Славјаносербски корпус.

[irp]Са даљим продором Русије на југ, нешто мало од деценије по оснивању, губи се разлог постојања Славјаносербије и Нове Сербије и оне су укинуте 1764. Али, насељеници остају, а неки од њих остављају дубок траг у руској историји.

Учествују у свим ратовима које је Русија у то време водила. Јован Текелија, на пример, постаје генерал током Седмогодишњег рата, када су руске трупе први пут у историји ушле у Берлин; у идућој генерацији, за време наполеоновских ратова, потомци насељеника заузимају значајна места у руској војсци – познат је коњичког генерала Николаја Ивановича де Прерадовича, потомка оснивача Славјаносербије, који се као командант једног коњичког гардијског пука прославио блиставим јуришем у код Аустерлица.

[irp]Српски коњаници, ратујући против Наполеона, расејали су кости од Бородина (где је, од 37 руских генерала, њих десет било српског порекла) до Париза. У меморијал храма Христа спаситеља у Москви, уписано је више од стотину српских имена која су се истакла у борби против француског завојевача; међу њима и име Ђорђа Арсенијевича Емануела, који је у Паризу заробио француског маршала Лористона и целу царску гарду.

Налазећи се у окружењу сродног и истоверног народа, Срби насељени у Новој Сербији и Славјаносербији врло брзо су се, након укидања области у којима су живели, утопили у већинско руско становништво. Остала су само презимена да их подсећа на порекло. Тако је из Славјаносербска, још једног града који су, између Бахмута и Луганска основали Срби насељеници, потекао и знаменити руски писац Владимир Војнович.