МУХАРЕМУ ПОБИЛИ НАЈМИЛИЈЕ ЗБОГ ЛОЈАЛНОСТИ СРБИЈИ

Сва се невоља још тада кувала. Ја нисам хтео да окренем леђа Србији – каже Ибрај.

Одрастао сам, школовао се и радио у Ђаковици. Пуних 18 година, радио сам у полицији. Никада нисам желео да одем из свог дома, из свог града, са свог посла, али морао сам јер нисам хтео да подржим дивљаштво и терор такозване ОВК на Косову. Побегао сам у централну Србију, али је моја породица платила цену. Терористи ОВК су убили тројицу моје браће, двојицу братанаца и на крају мог сина Кујтима који је имао само 16 година. Њихова тела пронађена су 10 година касније.

Овако, за “Новости” говори Мухарем Ибрај (69), Албанац коме су сународници пре 24 године побили шест чланова породице, јер није желео да приступи тзв. ОВК и био је против прогона Срба. После потписивања Кумановског споразума 11. јуна 1999, за њега и његове ближње није више било живота у Ђаковици. Уточиште је пронашао у централној Србији, док остали чланови његове породице данас живе расути у 11 земаља.

– Био сам један од руководилаца полиције у Ђаковици. У мојој породици су сви били против терора и терориста, против ширења мржње. Увек смо са Србима живели лепо. Многи и данас на Косову кукају за тим временом, кажу да су у Милошевићево време могли да живе и са једном пензијом, а данас једва имају за хлеб. Није било свадбе, празника ни сахране, да нисмо ишли једни код других. Све до 1992. Тада су Албанци полако почели да напуштају посао у полицији и војсци. Иако нису имали други, овај су напуштали. Сва се невоља још тада кувала. Ја нисам хтео да окренем леђа Србији – каже Ибрај.

СВЕДОК ОДБРАНЕ МИЛОШЕВИЋА

МУХАРЕМ Ибрај је био сведок одбране на суђењу некадашњем председнику Србије и СРЈ Слободану Милошевићу, 2005. у Хагу:

– Тражио сам од Трибунала да моје сведочење буде уживо и јавно. Нисма хтео да будем заштићени сведок, под неким њиховим бројем. Нисам се стидео свог имена и презимена, нисам имао потребе ни од кога да се кријем… Говорио сам о страхотама, злостављању и злочинима, о тортури ОВК не само над српским и ромским, него и свим другим неалбанским живљем и, посебно, над нама који смо били за мирно решење, за суживот Албанаца и Срба.

Нажалост, јуна 1999, морао је на силу да напусти кућу и велико домаћинство.

– Тог дана када сам напустио Ђаковицу, у кући сам оставио 40 чланова породице који су живели у заједници, сви у истом дворишту: отац, мајка, петорица браће, деца и жене. Нисам желео да одем, али, 14. јуна 1999, то нећу никада заборавити, био је понедељак, отишла су два полицајца у град, када их је зауставио Кфор и питао за мене. Рекли су им да ми кажу да се јавим у станицу, да је боље да то урадим сам него да ме они траже. Тада сам схватио да морам да одем – прича нам Ибрај.

Хтео је да поведе и породицу, међутим, око идеје да оду у централну Србију, нису се сви сложили. Нико није хтео да крене осим његовог оца и маћехе. Неколико дана касније сазнао је да му је нестао најстарији брат, потом још двојица, па њихови синови. Све тежа од теже вести, а последња најстрашнија: да му је нестао син Кујтим.

– Знали смо да су киднаповани, али не и где су одведени. Најпре су одвели мог најстаријег брата. Није се враћао. После два дана други брат је кренуо да га тражи и није се вратио. Онда је отишао и трећи брат, па братанац. Нико од њих се није вратио. На крају је од мушкараца само мој Кујтим остао код куће. Био је млад, имао је 16 година. Отишли су и по њега… Истерали су из кућа жене и децу, па су оне са децом, свака отишла у свој род. Опљачкали су наше домове а ствари товарили у камионе, па све наше куће запалили… Моју жену и два млађа сина, као и жену и децу од једног брата нашао сам у Тутину и довео сам их у Ниш. Овде су били до 2003. Две ћерке остале су ми на КиМ, оне су тамо биле удате још пре рата. Сви остали су у иностранству, у 11 држава – прича нам Ибрај из чијег гласа извире бол који носи у души.

ИМЕНА БЕЗ ПРЕЗИМЕНА

ГОДИНАМА смо трагали за несталим члановима породице, чекали вести… Тог дана, 2009, када су нам јавили да су им тела пронађена, мој отац је доживео инфаркт и преминуо. Срце му није издржало, сахранио сам га овде. Тела мог сина, браће и синоваца, пронађена су у шуми код Ђаковице. Моја ћерка је отишла и преузела их, али није смела да их сахрани на гробљу, него ту, у шуми. Тек пре пет година братанац из Аустралије платио је човеку да их ексхумира. Купио је шест гробница, јер тело једног брата није још нађено. Петорицу је сахрнио на једном гробљу на Косову, без презимена и без слика. Није смео да их стави. Све вам је јасно, зар не – казао нам је Мухарем.

Данас живи у маленој кући у једном селу на југу Србије. У контакту је са породицом. Унука је први пут видео пре неколико година, када му је дошао у посету. Често попије кафу са комшијом који је такође из Ђаковице пребегао у централну Србију. Долазе му, каже, понекад и пријатељи Албанци, они који, попут њега, нису били за убијања и злочине:

– Не кријем своје порекло, нити се, бојим било чега, јер никакву неправду никоме нисам учинио. Међутим, на Косово не верујем да ћу икада више крочити, јер је преко Интерполовог одељења администрације УН на КиМ, 2015, за мном расписана црвена потерница. Ни у Ђаковицу више не бих отишао ни када бих могао. Када вам побију најмилије, не можете више да се правите да ништа није било. Шта је коме био крив мој син од 16 лета? Не бих тамо отишао никад, али и дан-данас у сан ми долази Ђаковица, оне улице, куће…

Испричао нам је Мухарем Ибрај, да је и у централној Србији најпре био изложен провокацијама, али временом је прихваћен и, како каже срећан јер је стекао многе пријатеље.

Новости

БОНУС ВИДЕО: