Драгољуб Петровић: Скупштина Србије усвојила је сраман Бајденов ЛГБTQ+ родно равноправни закон о српском језику

Председнику скупштине Србије, с напоменом да је његова скупштина донела један срамотан закон и молбом да се распита како се та срамота може повући.

ОЗАКОЊЕНО: ШАРОЊА СЕ МОРА ТЕЛИТИ 

ДА ШАРУЉА НЕ БИ БИЛА „ДИСКРИМИНИСАНА“

Мајстори за разарање српскога школства доводе до краја и послове на разарању српскога језика: српска држава давно је уништила Завод за уџбенике, а министар за трговину српском националном памећу на његово место довео (нацистички?) Клет и његове (усташке!) жужул-ждерићке филијале. И истурио се за њиховога портпарола и промотора.

А српска држава истурила њега да доврши уништавање онога што је од поменутога Завода остало и да му дода и Службени гласник – као потоњу српску националну адресу која је досад преживела његове министарско-трговачке реформаторске злочине. И који је своје трговачке таленте потврдио тиме да је многе српске школе затворио (ону под именом Св. Саве продао Арапима), отворио више приватних („с великим процентом власништва“), протерао преко границе све оно што није поштовало његову памет и таленте и довео Србију до тога да је већ у њој тешко наћи специјалисту који ће отклонити квар на електричном шпорету, а камоли онога који ће оперисати доброћудни тумор на мозгу… 

Ти су се мајстори-разарачи обрушили и на српски језик, прошле године заоглавили сакату српску скупштину и донели закон за терорисање српског језика, при чему су иза њега остали и неки „чудни репови“: четири дана пре него што је он објављен Високи савет судства оценио да је противуставан, али то за осмуђену логику Гоце, Ане и Зоране није била препрека да га ипак објаве. И сад то усташком министру у српској Влади послужило као основа за ругање и Србима и њиховом језику. И то по истој линији по којој »клет-жужул-ждерић-фаланга« пустоши српско уџбеничко тржиште, разара душе српске деце и оставља их без будућности.    

Српској националној памети о којој говоримо последње „мере“ одређене су на некаквом „скупу о родно осетљивом језику“ (27. марта 2023) обележеном тиме да је на њему било забрањено учешће сваком ко је о српском језику ишта знао, а распевали се они који су на српском језику најлепше умели да блеје о томе како им је неко рекао да су и српски и латински „дискриминаторни“ језици и да су Гоца, Ана и Зорана одлучне да то, под надзором усташког министра, онемогуће и да нареде, рецимо, да се уз трудницу и породиљу мора наћи и трудњак и породиљко (или породиљац – Гоца и Зорана одлучиће који је творбени модел „родно сензитивнији“) јер феминисткиње и фемплацуље неће више рађати ако се и одостражницима не омогући да нам поправљају наталитет. Најдирљивије је о томе беседила једна координаторка питајући се зашто може праља, а не може суткиња, зашто може гувернанта, а не може генералка, зашто слушкиња, а не филолошкиња, зашто је режисерка лепша од режисеруље, а превртаљка елегантнија од трофртаљке. Или зашто је од породиљка и/ли породиљца бољи избор – мајкан?

И да се даље – не шегачимо.

Скуп о коме говоримао најављен је под мотом „струка има реч“, а напред смо видели да је та „струка“ изгледала онако како је представља Бајден, тј. као образац његове „ЛГБТНЗ+-демократије“, а потписујући деманти онога што су новине објавиле два дана раније већ поменути министар сам је потврдио оно што хоће да демантује: он вели да је две недеље пре почетка скупа „позвао“ Институт за филозофију и друштвену теорију и Институт за информационе технологије да слушају његову „лингвистичку памет“, али не зна да се такви скупови обично припремају „онолико времена колико  детету треба да се роди“; и не зна да такве позиве обично формулишу људи који су најквалификованији за проблематику о којој ће се на скупу расправаљати; и не зна да се позиви шаљу једино онима који о темама скупа могу саопштити релевантне чињенице, а не само онима који су једино квалификовани да придржавају Бајденове гаће. Извесно је, с друге стране, да је такав скуп могло (ако не и – морало!) организовати Министарство просвете и науке (или, макар, Министарство културе) будући да усташки министар за те послове није много квалификованији од било којег Туђмановог и/ли Милановићевог прогонитеља последњих барањских баба „због ратних злочина“ над недужним Бакарићевим и Степинчевим усташким кољачима.

Толико – кад је реч о министарским компетенцијама. А биће занимљиво осмотрити и оне „ешалоне“ који иза министра наступају. Ја не могу рећи који су и какву силу представљају, али бих рекао да су знатно „тањи“ и духовно сиротнији него што би се желели представити: извесно је да се међу њима налазе они „Бајденови демократи“ (и мушкога и женског рода) и не зна се који проценат Српкиња којима је досадило да буду жене па би сада хтеле да буду феминисткиње, да прибаве понешто од онога што им је на првобитној („природној“) подели било ускраћено и чини им се да би, по својим мерама, могле преуређивати и „природни поредак“. Зна се, при том, да оних „оштећених бајденоваца“, у свакој популацији, има 1–2% (понегде се помиње и неки ситан стотинак процента више), али о проценту „оштећених жена“ може се само нагађати док се оне саме не „построје и не представе“ (ваља, ипак, претпоставити да ни њих неће бити много више од оних поменутих „бајденоваца“ јер природа, и иначе, „греши“ само у ситним процентима). И то нам је, међутим, довољно за један општији закључак: и једних и других оштећеника о којима говоримо има тек неколико безначајних процената, али су неке друге „силе“ уредиле да се управо њима таквима преда у надлежност „право“ да уређују судбину оне огромне већине својих нормалних сународница (и сународника) и да их тероришу својом осмуђеном памећу. Ми не можемо знати докле ће се све то чинити, као што не можемо процењивати ни све размере штете које могу причинити својим деловањем, али је извесно да незнање с којим се неке неподопштине намећу не може донети резултате с којима би се  нормално људско понашање могло ускладити. 

Темељито осмуђена памет која удара у Највиши Природни Поредак и у миленијима успостављане језичке механизме „хоће“ и оно што не може бити (да се и шароња отели тек да шаруља не би била „дискриминисана“), а кад им се „објасни“ да ће то ипак „тешко ићи“, они упориште траже у ономе што „може“ („како може слушкиња, а не може хируршкиња“ или „зашто може професорка емеритуља и/ли емеритњача, а не може *prof. emerita“). И то нам показује стручни ниво „расправљача“ које је министар сабрао: најквалификованија била је међу њима она која је поставила управо та питања мада је негде речено да ће у расправи учествовати и неке од оних емеритњача. Биће, међутим, да су оне закасниле на расправу на коју их је министар позвао, као што је извесно да су оне (много деценија пре тога) „нису биле ни на предавању“ на коме је објашњено да се „женски судија“ може извести („деривирати“) према „мушком занатлији“, али не према згради (кући, установи) у којој он кроји правду (зато не може ни суткиња ни судница, као што је „неприкладно“ и говорница и посланица – јер то може изазивати и неке „нејезичке асоцијације“).                          

За меру свакоруких посрнућа пред којима су се Срби нашли најзаслужнија је – скупштина републике Србије. И њој ваља одати признање да – није српска (а чија је – Србе не мора занимати). 

Нека о томе посведоче неке баналне појединости.

Рецимо: та је скупштина одбила „Декларацију Смиље Тишме“ о томе да су усташе, под комунистичком заштитом и уз њихову помоћ, за време рата побили макар милион и по западних Срба и, после рата, томе броју додали макар још милион источних. Српска (комунистичка) скупштина и даље оверава тај комунистичко-усташки злочин.

Или: Онај остатак западних Срба, који је преживео комунистичко-усташка клања (а после рата није колонизован по Војводини) остављен је под камом исте кољачке коалиције и данас су Срби истребљени и у Хрватској и у БХ-Федерацији.

Или: Броз је на Илиндан 1944. средиште српске средњовековне државе преселио у „Македонију“, а „српска“ скупштина не поставља питање докле се морају поштовати „тековине“ које је својим главама подмирило два и по милиона Срба.

Или: Броз је 1943. Косово и Метохију предао Арнаутима, а сад им и „скупштина“, и друг председник, и друг патријарх додали и Дечане, Патријаршију, Грачаницу, и сву тамошњу српску историју и културу, тј. све оно што су, који дан раније, даровали и „Македонцима“.

У „српској скупштини“ има свега и свачега. Осим знања, памети, морала и сличних безвредних ситница. А не зна се да ли у њој уопште има и Срба јер би се ваљда макар неки о њих сетио да се распита о покојој од појединости о којима овде говоримо.

Ја и овде од њих издвајам само неке од њих. 

Рецимо: У неком ранијем сазиву Српске Скупштине био је усвојен Закон по коме је Српској Цркви требало вратити све оно што је 1945. Броз од ње опљачкао (тј. „национализовао“), Милошевић одбио да га потпише, а после се ни демократи ни напредњаци нису сетили да учине оно што Милошевић није хтео. И тако другу Порфирију, генсеку ЦК СПЦ, оставили тапију да арнаутлуку на Косову и Метохији дарује све оно што и Македонцима неки дан раније. Ваљда да би оверио реч да српска црква баш и не мора бити боља од српске скупштине.  

Или од српске државе. Која је код Унеска „заштитила“ неке од тих манастира као „косовско“ културно добро, а није се сетила да прецизира да тамо других таквих „добара“ нема осим српских: и сад ће се у њима ширити „арнаутска православна црква“. И преуређивати их на исти начин на који то чини и македонска.

Или: код тога истог Унеска Србија је „заштитила“ и средњовековне мраморе (неко их је прекрстио у стећке), али је то учинила „заједно“ с Хрватском, Босном (и Херцеговином) и Црном Гором. И у вези с тим занимљиво је прецизирати: хрватски историчар (и католички теолог) Марко Вего утврдио је да су то гробови православних покојника па се због тога може рећи да су Хрватска и БиХ за стећке заслужни једино по томе што су тамо истребили Србе, а Црна Гора по томе што је из „своје Херцеговине“ неколико стећака пренела на Цетиње – да би се могла хвалити неким талентима за које се  лако не прибавља поштовање. 

*

Српске националне темеље и српски етос успоставиле су Српкиње, а да све то разоре – кандидују се њихове оштећене кћери. Оне које су заборавиле да буду жене па хоће да су феминисткиње, оне којима је дотежало да иду стопама својих мајки па хоће да буду робиње онима које њихове мајке нису убрајале [ни] у људе, оне које хоће да обесмисле све оно у шта су се њихове мајке уграђивале па, између осталога, истрајавају на томе да је „њима дато“ да мењају Највиши Природни Поредак, па и то да се језик може сакатити, и то управо по мери њиховога незнања. Па су оне, записао сам то на другом месту, наредиле да у православној цркви (као и у англиканској и протестантској – ако сам добро обавештен) свештеничка звања морају носити и оне Бајденове демократуше и ја морам признати да не знам како су оне окрстиле сву ту „женску свештеничку хијерархију“, али „рече ми један чоек“ да су се сагласиле за ђаконицу, попицу, епископу и бискупицу, при чему неки њихови „номинациони модели“ могу изазвати и покоју недоумицу: оне одређују да се „женски епископ“ именује као епископа и не зна се да ли је то учињено намерно да би се успоставила разлика према бискупици у оним другим црквама, али се ни за попицу ни за бискупицу (а могла би им им се, можда, прикључити и епископица) не зна како се изговарају (није им означен акценат) па ни то да ли се у њима ради о изведеницама или сложеницама (а од решења тих недоумица зависиће и неке друге њихове „интерпретационе могућности“). Све то, ипак, спада у ситне лингвистичке зачкољице о којима ни феминистичка, ни скупштинска ни законодавна памет нису обавештене па сви они о њима могу бунцати онако како су то по брозовским аршинима поучени: да за управљање државом памет и није неопходна ако се то много ефикасније може чинити законским топузом – како то комунисти (и њихови шегрти – опет са истим ратним савезницима, тј. с нацистима и њиховом „домаћом, усташком, филијалом“) у Србији чине ево већ скоро 80 година.  

И Србију успели довести до тога да се она (о томе се већ озбиљно расправља) нашла „између одлива мозгова и увоза радне снаге“, тј. пред проблемом да се у њој ускоро неће наћи ни хирург ни бравар, ни програмер ни шофер: министри-трговци школу претворили у разбојничку јазбину и они њени ђаци који су способнији од својих учитеља узимају своје дипломе и из јазбине одлазе преко границе („мозгови“), а они који су школовани као „преводиоци“ („са тарабама јединица“, а после „по болоњским мустрама“ куповали дипломе, за готовину или на кредит) остају међу нама, да нам уређују живот „по брозовским мустрама“, као посланици, министри, демократи („мазгови“), али је све извесније да ће и они у Србији брзо остати без посла јер су они који сад одлучују о судбини Србије већ све опослили и уредили да она што сигурније нестане: довели Рио Тинто да отрује западну Србију, Данди и Зиђин да отрују исток (а додали им и шездесетак других тровача да нешто, случајно, не остане неотровано), све што је вредело, после петооктобарског демократског злочина, или сами покрали или распродали странцима (велике индустријске објекте, пољопривредна добра, бањска лечилишта, уништили школство, науку, културу). И од Србије оставили једино пустош: у њој су се изројили неки мајстори (у облику браће, зетова, мужева) овлашћени да развлаче оно што је од Србије остало, али међу њима нема ни једнога јединог Србина (а камоли оних какви су били Коларац, Лука Ћеловић, Игуманов и њихова врста). 

И тако држава уредила да, рецимо, страни пљачкаши већ двадесет година пустоше српско уџбеничко тржиште, дебилизују српску децу и упућују их у ништавило.

И квалификовала се за најлуђу државу у свету тиме што је, уз све о чему говоримо, уредила да више од 50% свог извоза преда у руке страним пљачкашима.  

И све то по Кинкеловом и Шредеровом пројекту да ће Србија бити жртвована „зарад зелене Европе“ и „сведена на безначајну балканску енклаву“. А по оној „агенди“ зацртано да ће од ње остати једино Шумадија – да би се у њу могли преселити европски Цигани. 

Да би, уз последње Србе и о истом трошку, Рио Тинто и њих потровао.

Драгољуб Петровић / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: