Мајкл Фројнд: Хрватска мора да се суочи са својом фашистичком прошлошћу

Мајкл Фројнд: Хрватска мора да се суочи са својом фашистичком прошлошћу.

Овог лета навршава се десет година откад је Хрватска формално приступила Европској унији као њена 28. држава чланица. Био је то огроман корак за земљу која је била разорена сукобима деведесетих година прошлог века, док се Југославија распала у братоубилачком рату и раздвојила.

И заиста, у време њеног приступања ЕУ, неки су изразили наду да ће придруживање широј европској заједници народа имати отрежњујући ефекат по Хрватску, где је жесток национализам укорењен у фашизму из периода Другог светског рата остао јак.

Нажалост, након скоро 10 година у клубу ЕУ, чини се да Хрватској предстоји још много интроспекције о мрачним тренуцима своје прошлости, а посебно у вези са Холокаустом.

Најновији пример тога могао се видети прошлог месеца у Европском парламенту у Бриселу.

Жељана Зовко, хрватска посланица у Европском парламенту, организовала је 21. марта конференцију под називом „Блажени Алојзије Степинац – сведочанство вере, истрајности и наде”, која је славила овог фанатичног антисемиту који је испољавао деструктивну мржњу, такође и према Србима и Ромима.

Ако постоји реч којом се Степинац може описати, то је све само не „блажен”.

Од 1938. године био је као загребачки надбискуп и ватрени присталица пронацистичког марионетског режима који је успоставио Анте Павелић, вођа усташко-фашистичке и ултранационалистичке организације у Хрватској. Степинац ниједном није званично јавно осудио геноцид који су усташе починиле над Јеврејима, Србима, Ромима и другима, и страствено је подржавао насилно покатоличавање више од 200.000 Срба.

Ревизионистички историчари годинама покушавају да рехабилитују Степинчев имиџ, тврдећи да је он помогао у спасавању неких Јевреја и приватно у писмима прекоравао усташке званичнике.

Али чак и да је извршио нека хвале вредна дела, она не односе превагу над његовим укупним учинком, који се сводио на сарадњу са злим режимом који је безобзирно убио десетине хиљада Јевреја, стотине хиљада Срба и безброј Рома и других антифашиста.

Како је тачно рекао др Ефраим Зуроф из Центра „Симон Визентал”, Степинац „заслужује да буде жестоко осуђиван за своје поступке, а не хваљен” и да је „срамота одавати почаст или величати особе које су подржавале усташе”.

У време пораста антисемитизма широм света, просто је незамисливо да Европски парламент буде домаћин догађаја у част једног ватреног заговорника фашистичког режима 20. века. И није ништа мање запрепашћујуће да хрватски посланик у Европском парламенту уложи време, труд и новац како би се славила једна таква фигура.

Нажалост, конференција о Степинцу наставак је дугачке листе срамотног понашања неких Хрвата који настоје да прекрајају историју, умањују злочине усташа и прикажу Хрватску као жртву, а не као починиоца злочина током Холокауста.

Прошле године, двоје хрватских историчара, Бланка Матковић и Стипе Пилић, објавили су књигу о концентрационом логору Јасеновац, за коју је британски историчар Рори Јеоманс рекао да представља гомилу „окрутних извртања”.

У чланку на сајту „Балканска транзициона правда” Јеоманс наводи да је „главни циљ књиге на 650 страница да се оперу и прекроје утврђене историјске чињенице о ономе што се дешавало током рата, у концентрационом логору Јасеновац у усташкој Хрватској”.

Јасеновац, кога зову Аушвицом Балкана, био је усташки логор смрти у којем су почињена неописива дела бестијалности над стотинама хиљада Јевреја, Срба и Рома.

Ипак, Хрватска деценијама покушава да умањи његов значај јер је он еклатантан доказ усташких изопачених метода.

Али чак и док покушавају да релативизују улогу своје земље у рату, многи Хрвати настављају да величају усташе са изопаченим осећајем наклоности и носталгије.

У децембру, на снимку који се појавио на друштвеним мрежама, хрватска фудбалска репрезентација може се видети како слави свој пласман у полуфинале Светског првенства у Катару певајући неофашистичке песме које је написао екстремно десничарски хрватски националиста.

Слично томе, дошло је до бурних реакција када је током финала купа Аустралије у фудбалу у октобру група хрватских навијача упућивала нацистичке поздраве, истицала усташке натписе и певала „За дом спремни!”, што је био усташки еквивалент немачком „зиг хајл”.

И као још један знак да многи Хрвати тек треба да у потпуности схвате неке основне лекције у области историје 20. века, хрватски магазин „Експрес” прошле године је објавио фотографије председника Србије Александра Вучића, италијанске премијерке Ђорђе Мелони и мађарског премијера Виктора Орбана са хитлеровским брковима додатим на њихова лица под увредљивим насловом „Achtung Хрватска између три мини-фашизма”.

Осим што је крајње апсурдно и дрско, поређење са Хитлером је само још један облик порицања Холокауста, који вређа милионе жртава немачког геноцида.

Већ превише дуго Хрватска није предузела јасне и демонстративне кораке да се суочи са својом фашистичком прошлошћу, и радије се бавила порицањем и обманама. И Европа и Израел су били превише тихи о овом важном питању, пропуштајући да изврше притисак на Загреб у вези са тим.

Али, ако Хрватска жели да иде напред, мора се, коначно, помирити са својом историјом и патњама које је нанела толиком броју невиних.

Као што је покојни нобеловац који је преживео Холокауст, Ели Визел, написао у својој култној књизи „Ноћ”: „Заборавити мртве било би као да их убијате по други пут.” И то је основна морална истина коју Хрватска тек треба да научи.

( „ЏЕРУЗАЛЕМ ПОСТ”)

*Текст објављен у рубрици „Фундаментално Фројнд”. Аутор је био заменик директора за комуникације у влади премијера Бенјамина Нетанијахуа током његовог првог мандата и оснивач је и председник Удружења пријатељства Израел–Србија

НСПМ/Политика

Бонус видео