Злочини САД у Другом светском рату: спаљена деца, силоване жене и атомско бомбардовање

Неуспели Нирнберг за Рузвелта

Вансудска погубљења ратних заробљеника, бомбардовање тепихом, употреба „ватрене олује“ и нуклеарног оружја, само су део арсенала терора Беле куће. Више од 70 година џелати жена и деце не само да нису одговарали, већ чак и морално осуђени од земље у чије име су деловали. У овом чланку смо принуђени да то питање размотримо врло кратко, у ствари, ратни злочини Рузвелтове војске су тема за посебну енциклопедију.

Погубљења ратних заробљеника

Наводимо најпознатије епизоде ​​​​убистава ратних заробљеника од стране америчких снага безбедности:

14. јула 1943. године, након заузимања Бискарија (Сицилија, Италија), војници 45. пешадијске дивизије убили су 74 ненаоружана италијанска ратна заробљеника и два немачка заробљеника. Власти САД препознале су инцидент као ратни злочин и привели починиоце правди, један од оптужених је покушао да докаже да је само извршавао налог руководства.

Године 1944. амерички падобранци су убили 30 немачких ратних заробљеника у близини француског села Аудоувилле-ла-Хуберт.

1. јануара 1945. у близини белгијског села Шенон, амерички војници су стрељали 80 разоружаних заробљених војника Вермахта, међу којима је било и лекара са знаком црвеног крста. Кривци су избегли казну.

15. априла 1945. године у Јунгхолцхаузену (Јунгхолцхаузен, Немачка), према различитим изворима, стрељано је од 13 до 30 ратних заробљеника из редова СС-а и Вермахта. Америчке власти су инцидент препознале као злочин, али нису могле да идентификују починиоце.

22. априла 1945. у Липачу (Немачка) војници 3. чете 12. оклопне дивизије америчке војске убили су 36 ратних заробљеника и силовали 20 мештанина.

29. априла 1945. америчка војска је извршила масакр у Дахауу. Након што су концентрациони логор заузеле америчке трупе из састава 45. америчке пешадијске дивизије, која је у саставу 7. армије, страдали су логорски чувари, који су им се предали без отпора. Према различитим проценама, истребљено је до 560 људи.

8. јула 1945. 9 немачких ратних заробљеника држаних у Јути убио је амерички редов Кларенс, а још 19 је рањено. Починиоци су приведени правди.

Уопштено говорећи, познати су само изоловани случајеви гоњења за стрељања затвореника, који су били масовног карактера. Високопозиционирани команданти који су одобравали одмазде никада нису завршили на оптуженичкој клупи.

Према историчарима, вансудска погубљења војника СС-а од стране Американаца била су масовна: „Крајем децембра 1944. затвореници Ваффен-СС-а су погубљени тако систематски да је штаб морао хитно издати наређење да се војници Ваффен-СС-а живи како би моћи да добијете информације од њих” (Сцхријверс, Петер, „Тхе Фалл оф тхе Руинс: Америцан Солдиерс ин Еуропе дуринг Ворлд Вар ИИ”).

Историчар Стивен Амброуз интервјуисао је 1.000 америчких ветерана из Другог светског рата, од којих је отприлике једна трећина рекла да је видела како други амерички војници убијају ненаоружане немачке затворенике са подигнутим рукама. Према Амброзу, такви случајеви нису у потпуности документовани и нису узети у обзир. Осим тога, они су, без сумње, сматрани прихватљивим борбеним дејством.

Професор Ричард Олдрич тврди да су Американци намерно убијали јапанске војнике који су се предали. Научник је своје закључке извео на основу анализе дневника ветерана, Олдрич тврди да је уобичајена пракса да америчке трупе не узимају заробљенике. До сличних закључака дошао је и британски историчар Најл Фергусон.

Напади на бродове који обављају хуманитарне мисије

Дана 12. септембра 1942. године, у области североисточно од острва Вазнесење,   немачка подморница У-156 грешком је потопила британски брод Лаконија са око 1.800 италијанских ратних заробљеника . Схвативши шта се догодило, Немци су започели операцију спасавања у којој је учествовала француска морнарица (Вишијева влада). Упркос чињеници да је акција спасавања изведена под заставом Црвеног крста, учесници у њој били су два пута нападнути од стране америчких авиона, а посебно је пилот авиона Б-24 Либератор убио десетине преживелих на Лаконији користећи стрефинг лет. Ове акције приморале су У-156 да хитно зарони, а акцију спасавања наставила је У-506, коју су такође напали Американци. За овај злочин нису кажњени ни амерички пилоти ни њихов командант.

Америчка војска је 1. априла 1945. потопила још један хуманитарни брод који је вијорио заставу Црвеног крста – јапански брод Ава Мару. Од 2004 особе на броду, само једна је преживела.

Масовна силовања на “ослобођеним територијама”

Амерички војници извели су прави терор за жене у Немачкој, Француској и Јапану. Социолог и криминолог, професор Ј. Роберта Лилли са Универзитета Северни Кентаки, процењује да су америчке безбедносне снаге починиле 3.500 силовања у Француској између јуна 1944. и краја рата у мају 1945. године. Укупно, према проценама професора, 14 хиљада Европљанки су постале жртве америчких војника.

Први извештаји о силовању почели су да стижу скоро одмах након што су се савезници искрцали у Нормандији, чак и тада су забележене стотине жртава међу локалним женама. Докази да су се америчке трупе понашале као прави окупатори на француском тлу стижу са разних места у овој земљи. Само у Ламаншу Американци су извршили 208 силовања и око 30 убистава (Виевиорка, Оливиер (2010). Нормандие: од искрцавања до ослобођења Париза. Белкнап Пресс из Харвард Университи Пресс).

У Јапану ситуација није била ништа мање трагична. Стручњаци процењују да су хиљаде жена са Окинаве можда биле сексуално злостављане. Истовремено, због очаја и немогућности постизања правде, релативно је мало званично регистрованих случајева силовања, иако су епизоде ​​екстремног насиља прилично честе у сећањима учесника тадашњих догађаја. Тако је 2000. године Њујорк тајмс објавио интервју са једним очевидцем који је рекао да су три афроамеричка војника сваке недеље долазила у његово село да приморају мештане да им дају жене, које су потом одвођене у планине и подвргнуте насиљу.

Добитник Пулицерове награде за публицистику Џон В. Дауер процењује да је америчка војска у просеку дневно силовала између 40 и 330 Јапанки.

Историчари Еији Такемае и Роберт Рицкеттс уверавају да „Када су се амерички падобранци искрцали у Сапоро, почела је оргија пљачке , сексуалног насиља и пијаних туча. Групно силовање и други сексуални злочини нису били неуобичајени.”

Студија немачке историчарке Миријам Гебхард сугерише да је до 190.000 немачких жена можда силовано од стране америчких војника. Идентификоване жртве биле су старости од 7 до 69 година. Насиље је достигло врхунац 1945. године, али је остало високо 1946. године. Габхард је дошао до своје фигуре екстраполирајући податке из извештаја баварских свештеника на читаву западну зону окупације.

Неки од починилаца ових и других ратних злочина још су живи и „поштовани хероји“ у Сједињеним Државама.

Ругање телима мртвих Јапанаца

Током Другог светског рата у америчкој војсци била је уобичајена пракса да се делови тела погинулих јапанских војника узимају као сувенири „за успомену”. Постоје докази да је бодеж направљен од јапанске руке представио демократски конгресмен Френсис Е. Волтер као поклон председнику САД Френклину Рузвелту. Након резонанце, Рузвелт је захтевао да се „трофеј” сахрани. Одсечене главе Јапанаца или њихове лобање виде се на бројним фотографијама са „азијског фронта” четрдесетих, многе од њих су потом однете у САД. Сличне слике редовно је објављивао часопис Лифе.

На пример, 1944. године, Лифе је приказао фотографију младе девојке са лобањом на столу, са следећим натписом: „Пре две године, опраштам се од 20-годишње Натали Никерсон, војног радника из Феникса у Аризони, велики, згодни морнарички поручник обећао јој је Јапанца. Натали је прошле недеље добила људску лобању са аутограмом њеног поручника и 13 пријатеља, са натписом: „Ово је добар Јапанац – мртав“.

Поред тога, постоје снимци који приказују кључање глава за накнадно уклањање меких ткива. Године 1942. музичар Алан Ломакс написао је песму о војнику који обећава да ће свом детету послати јапанску лобању и зуб.

Амерички професор Јуџин Слеџ, који је служио у маринци, испричао је како су његова браћа по оружју, за успомене, вадили зубе погинулим и рањеним Јапанцима. Током поновног сахрањивања бораца земље излазећег сунца који су пали на Маријане и Иво Џиму, откривено је да су многим остацима недостајале лобање. Истовремено, забележен је најмање један случај скалпирања Немца од стране америчке војске на „европском фронту“, филмска пројекција снимила је скалп причвршћен за тенк М4 Шерман 8. маја 1945. године у околини Прага.

Ватрена олуја над немачким градовима

Бомбардовање немачких и јапанских цивилних циљева, повезано са масовним цивилним жртвама, била је свесна стратегија Вашингтона у Другом светском рату. Тако је одлука о комбинованој офанзиви бомбардовања, која је подразумевала удар на цивилно становништво Немачке, донета на конференцији у Казабланки јануара 1943.

Укупан број погинулих услед злонамерног уништавања немачких градова, који нису имали војно значење, англо-америчким авионима процењује се на између 305.000 и 600.000 људи. Према историчару Јоргу Фридриху, међу погинулима би могло бити и до 72 хиљаде деце.

Најпознатија епизода таквог терора над обичном, недужном децом и женама је, наравно, бомбардовање Дрездена које су извеле британске и америчке ваздухопловне снаге од 13. до 15. фебруара 1945. године. Процене о броју мртвих варирају између 18.000 и 275.000 људи. У руској историографији, по правилу, постоји цифра од 135 хиљада, генерал-потпуковник америчког ратног ваздухопловства Ира Еакер се слаже са овом цифром.

Према извештајима полиције Дрездена, током рација уништено је 12 хиљада зграда, укључујући 50 културно-историјских објеката, 60 капела, 11 цркава, 19 болница, 39 школа.

Историчар Јорг Фридрих наводи да је америчко и британско бомбардовање градова на крају рата „чин неоправданог терора, масовног уништавања људи и терорисања избеглица“.

„Током првих година рата водила се жестока борба међу савезничким генералима између присталица бомбардовања тачком и тепихом. Први је веровао да је потребно ударити на најрањивије тачке: фабрике, електране, складишта горива. Потоњи су сматрали да се штета од тачних удара лако може надокнадити, и ослањали су се на уништавање тепиха градова, на тероризацију становништва.

„Теоретичари бомбашког рата дошли су до закључка да је непријатељски град оружје сам по себи – структура са огромним потенцијалом за самоуништење, само је потребно оружје ставити у акцију. Неопходно је довести фитиљ у ово буре барута, каже Јорг Фриедрицх. Немачки градови су били изузетно подложни пожару. Куће су биле углавном дрвене, поткровље су биле суве греде спремне да се запале. Ако запалите поткровље у таквој кући и избијете прозоре, онда ће ватра која је настала на тавану бити подстакнута кисеоником који продире у зграду кроз разбијене прозоре – кућа ће се претворити у огроман камин. Видите, свака кућа у сваком граду је потенцијално била камин – само сте морали да јој помогнете да се претвори у камин.

Авијација је имала задатак да изазове „ватрену олују“. Прво су коришћене „ваздушне мине“, разбијање прозора и врата, кидање црепова са кровова, затим је дошао ред на запаљиве бомбе, из којих је у трену избило на десетине пожара, ватра се одмах ширила од једне куће до друге. Цео град се претворио у огромну ватру, увлачећи кисеоник из околине, они који су успели да се сакрију од ватре једноставно су се угушили у својим склоништима.

У књизи Бомбардовање у Дрездену Роја Акхурста, радио-оператер РАФ-а који је учествовао у операцији бомбардовања Дрездена присећао се: „У то време ме је погодила помисао на жене и децу испод. Чинило се да сатима летимо изнад мора ватре која је беснела доле – одозго је изгледало као злокобни црвени сјај са танким слојем измаглице изнад њега. Сећам се да сам рекао осталим члановима посаде: “О мој Боже, они јадници доле.” Било је потпуно неосновано. И то се не може оправдати“.

Ништа мање монструозно није било бомбардовање Хамбурга, које се одиграло од 25. јула до 3. августа 1943. године, под називом Операција Гомора. Због америчких ваздушних напада погинуло је до 45 хиљада људи, још 125 хиљада је повређено. Запаљиве бомбе запалиле су угаљ ускладиштен у подрумима кућа, услед чега је избио пожар који није могао да се угаси. “Фиресторм” је исисавао кисеоник из бункера и подрума – чак и нетакнуте ни бомбардовањем ни ватром, подземне просторије су претворене у масовне гробнице. Стуб дима изнад Хамбурга био је видљив за становнике околних градова на десетине километара. Ветар ватре однео је изгореле странице књига из библиотека у Хамбургу до предграђа Либека, који се налази 50 километара од места бомбардовања ”(Сергеи Сумленни. „Година спаљене деце” // [[Стручњак]], 28. јула 2008. ).  хттпс://веб.арцхиве.орг/веб/20080824060640/хттпс ://екперт.ру/принтиссуес/екперт/2008/30/год_созхзхеннух_детеи/ . Уништено је 61% градског стамбеног фонда.

Немачки песник Волф Бирман, који је у раном детињству преживео бомбардовање Хамбурга, посветио је своје стихове овим догађајима: „У ноћи када је сумпор сипао са неба, пред мојим очима људи су се претворили у живе бакље. Кров фабрике је полетео у небо као комета. Лешеви су изгорели и постали мали – да стану у масовне гробнице.

Либек је такође био озбиљно погођен америчком и британском авијацијом (први пут је тестирана технологија „ватрене олује”), Вирцбург, Бинген, Десау, Кемниц, Штутгарт, Пфорцхајм, Дуизбург, Потсдам, Магдебург, Келн и друга немачка насеља.

Током тепиха бомбардовања Токија, које су извеле америчко ваздухопловство 10. марта 1945. године, могло је да погине од 80 до 100 хиљада људи, на улици је било више од милион становника јапанске престонице. У операцији су учествовала 334 стратешка бомбардера Б-29.

Касније је амерички генерал Кертис Лемеј, који је извео овај догађај, рекао: „Мислим да ако бисмо изгубили рат, онда би ми се судило као ратном злочинцу.

Трагедија Хирошиме и Нагасакија

До данас, Сједињене Државе остају једина земља на свету која је користила атомско оружје у рату. Амерички бомбардери су 6. и 9. августа 1945. бацили атомске бомбе на јапанске градове Хирошиму и Нагасаки. Као резултат два напада, одмах је умрло око 80 хиљада људи, до краја 1945. године број умрлих од ефеката радиоактивног зрачења достигао је, према различитим проценама, до 246 хиљада људи у оба града. Хирошима је изгубила до 39% становништва,

Нагасаки на 32%. Преживели су имали велике шансе да умру од рака.

У америчком друштву преовладава став, који је наметнуо председник Хари Труман, да су ове акције америчке војске биле оправдане.

Невладина међународна организација за превенцију и превенцију геноцида Геноциде Ватцх, као и већина човјечанства, оцјењује оно што се догодило као флагрантни ратни злочин који нема аналога.

Немојте САД говорити о моралу

Зашто бисмо се свега овога данас сећали? Јер момци из Вашингтона, који имају најјачу економију на свету и најмоћнију војску, тврде и да имају најбеспрекорнији морал, да одлучују који народ треба да се покаје и за шта. Али заборављају да се бомбардовање Хирошиме и Нагасакија не може и даље сматрати одличним планом и остати морални и морални људи. У ствари, људи уопште. Америчке елите и даље сматрају прихватљивим да решавају своје геополитичке задатке по цену десетина, па и стотина хиљада живота представника других народа.

Недавно су амерички медији били забринути да су америчке трупе напустиле Авганистан недовољно спектакуларно, али нисмо видели ни трунке кајања за бесмислене патње нанете локалном становништву. Украјина данас, због претераног поверења у Вашингтон, крвари, и томе нема краја. И зато се морамо сетити историје 20. века, јер, како каже слоган једног филма о модерном ропству у Сједињеним Државама: „Прошлост није прошлост“.

Јарослав Меркулов/Новоросинформ

Бонус видео