Треба, ли игнорисати ово Цетиње?

Треба, ли игнорисати ово Цетиње?

Посљедњих тридесетак година под утиском прљавих политика на Цетињу је заживио један прилично искривљен и плиткоум наратив да је тај град једина и највећа мјера Црне Горе.

Данас тај наратив репрезентује неколико десетина острашћених залудњака, неостварених типова и индивидуа које су већ имале посла са полицијом, или су са озбиљним преддиспозицијама за то познанство. Њихова интелектуална подршка је групица паланачких интелектуалаца прониклих и стасалих у Миловој саксији.

Суштина те приче је да је Цетиње основни аксиом Црне Горе и свако ко неће да прихвати ту мјеру он је против Црне Горе, њење тисућљетње повјеснице и осталих бајковитих и ловачких синтагми.

А искривљености визуре тог наратива репрезентује се у пар преочигледних обмана.

Неће да зборе језиком којим су зборили сви њихови до Милова вакта. Хоће нови са словима која понеко, понекад метне у три ријечи.

Неће у цркву у коју су ишли сви њихови, макар откако је Иван Црнојевић са Обода на Цетиње преселио средиште цркве и власти. Хоће нову модерну цркву у којој се „епископи“ живописно перчинају око проблема са простатом (а за право мушко нема пипавијег органа) и руских пара.

Хоће нову нацију прескачући „незнавене“ Петровиће и посебно „косовким митом заведеног и опијеног Његоша“.

И све то не би било проблем, свако има право да живи у својим и реалним и имагинарним представама себе и стварности, али је проблем када неко то хоће да наметне свима осталима око себе.

Ако не пристанеш на ту искривљену слику стварности и прошлости онда не можеш за Цетињаше бити њихов митрополит и нема хиротоније на Цетињу.

Не можеш бити предсједник њихове Црне Горе и нема инаугурације у долини богова, како они зову завичај.

Нити предсједник њихове Владе макар први пут закмечао у Цуцама. Сјетимо се како су прије двије године зборили „згузице“ са њиховим племеником сметеним Кривокапићем.

Пошто нико знавен и пристојан не пристаје на искивљену стварност и ловачко читање историје можда би на одређено вријеме требало игнорисати ово Цетиње. Оставити га на миру Цетињашима, пошто се Цетињани осим Јована Маркуша не чују. Да поразмисле да ли су те њихове басне стварност и може ли се од такве работе живјети. И мимо остатка Црне Горе.

Можда је ономад било боље устоличити митрополита у другом граду, рецимо Беранама – тамошњи манастир је старији готово три вијека.

И да све то прође без сузавца, јефтиног проусташког декора и Ранка Кривокапића са маском ЈНА.

Исто тако можда би новог предсједника Црне Горе Јакова Милатовића, који је на посљедњим изборима потукао до чукаља господара и организатора ових што роштиљају гуме на Аџића кривини, требало, како се то сад модерно каже, инаугурисати у Подгорици.

Зашто давати простор за испољавање фашизма, говора мржње онима који су у емотивном растројству јер је пао Мило.

Је ли боље то пристојно уприличити у Подгорици, или рецимо у Беранама. И послати слику једне доминантно већинске и пристојне Црне Горе.

Или пружити прилику Цетињашима (не Цетињанима којих има итетако, али ћуте) и бензин патриотама из других градова да уприличе инаугурацију са сценографијом коју чине кордони полиције, каменице, запаљене гуме и Томпсонове пјесме.

А медији ће, макар пола њих мотивисаних то презентовати „уравнотежено“ као да је против инаугурације новог предсједника пола државе, а не пар аутобуса Цетињаша и припејд патриота из других градова.

Љепше је то одрадити пристојно и како доликује него правити јефтини карневал и машкаре усред прољећа и то на поноситом Цетињу, које данас по ономе што је најгласније и што се једино чује, не личи на право себе.

А Беране, које су свакоко не мање она права Црна Гора од Цетиња, а биле су сједиште епископије када се на Цетиње издизало, помињем само да би се огласила Драгиња. Недостаје ми.

Славко Машовић/Борба.ме

Бонус видео