Косово и Метохија из заборављеног угла – 2. део

Косово и Метохија из заборављеног угла – 2. део
Сусрети са Костом Булатовићем
Овоме потписнику дало се да се са Костом Булатовићем из Косова Поља, првим потписником Петиције 2.016, први пут сретне 17. марта 1986, на шестој протестној вечери у Француској 7. Коста се скупу обратио доносећи поздраве “тужне раје са Косова”. Нико од надлежних још се није запитао шта је у петицији написано, но се сви питају ко је то написао. Костин одговор на то питање садржан је у једном скоро непознатом двостиху Радована Бећировића: “Нас је тешка наћерала мука / Да од вука правимо баука”. Не пружа се помоћ “напаћеном народу но терористима… Нико се не пита шта се тамо ради, но ко се то тамо жали”. И додаје: “У мојој кући ријетко је ко од мојих предака умро природном смрћу, умјећу и ја тако да се покажем”. Прилике на Косову и даље су неподношљиве. “Кад падне мрак, мада је и дању мрак, мало их има који се смију кретати”. Од њега се очекује да косовске проблеме решава он, пошто то друштво не намерава да учини. “Ја сам пошао на пут: или у слободу или у затвор као Професор коме су посвећене ове вечери, а мислим да ћу ја затварати оне који мисле мене да затварају… Кад слушам моћнике, челнике, морам се питати у којој ја земљи живим… Народ побјеже главом без обзира, куће се продају током ноћи, народ је изгубио повјерење у власт… Ова територија је велеиздана, џабе споменици, џабе декларације… Петицију која се толико напада написали су највиша државна и партијска руководства ове земље, а ми смо је само потписали”.
Други сусрет са Костом збио се седам дана касније, на седмој протестној вечери, на којој се он представио као “сељак са Косова, творац Петиције 2016 (потписника): – “Ја сам човек из народа и говорићу тако како умем, како ме је мајка научила. Нећу вам ништа лепо поручити, али сам донео поздраве тужне раје српске на Косову. Питаћете се ко написа петицију, као и многи не питајући како то решити и разрешити. Него ко ју је написа! Њу је написала мука. Чекали смо да адекватне инстанце предузму мере против геноцида, чишћења читавих гробаља, споменика, и свега онога што бележи да су Срби тамо вековима живели. Уместо напаћеном народу они дадоше подршку терористима. ‘Оклопне јединице’ уз помоћ ‘пешадије’, да се изразим војнички, чисте простор и усељавају читава насеља туђинцима из Албаније. Нико се не пита шта се над српским народом ради, него ко се то тамо жали. У мом поријеклу, а имам и сведока, ретко је ко у мојој кући умро природном смрћу. Па сам и ја сам себе осудио на исто, да се за слободу могу супротставити свакоме… Тамо не постоји никаква организација која пише петиције како мисле многи и желе то да прикажу. Дошло је до ланчане реакције, када падне мрак, мада је нама мрак и дању, мало има тих који се крећу ван свога дома и авлије. Ја сам пошао путем, или у слободу или у затвор, али мислим да ће доћи брзо време да ја затварам оне који то хоће мене. Наше дијете не може мирно одит улицом, наша жена не може ићи у град у куповину без пратње.
Народ побеже главом без обзира. За последњих двадесетак дана, четрнаест кућа је само у Косову Пољу продано, и то све преко ноћи. Питам се зашто је та акција тако брза. Народ је изгубио поверење у постојећу власт. С друге стране говори се да ће куповина на Косову бити забрањена. Ко је написао петицију, пита ме спикер ТВ Титоград, а ја му кажем, највише партијско и државно руководство, ми смо је само потписали” ( Политиколог Београд, број 30, март 1986, 16-17).
Препорука књижевницима да ћуте
Док се Удружењу књижевника Србије, не само на протестним вечерима, говори о превеликим тегобама српског живља на Косову и Метохији, извесни Ж. Ђорђевић, у тексту Ко је, стварно, угрожен, сугерише да су на Косову и Метохији једино угрожени Шиптари и дивље досељени Арбанаси, због тога што их својим жалбама угрожавају прогоњени Срби. Несумњиво, он је то написао пошто је из једног саопштења Председништва ЦК СК Србије сазнао да тај високи партијски орган није задовољан збивањима на трибини у Француској 7. Па подсећа:
“Председништво ЦК СК Србије оценило је да су поједини видови активности Удружења књижевника Србије узели неприхватљив смер. Реч је о активности Трибине Удружења на којој је у новије време ‘пружена могућност националистима и другим противницима политичке равноправности и самоуправљања да иступају и износе своја позната становишта. Таква активност трибине баца сенку на читав рад Удружења и окупља око Удружења разне противнике нашег друштвеног уређења’. (Каква би то била “политичка равноправност” ако се књижевницима одузме могућност да се баве друштвеном проблематиком и по чему би указивање на друштвене проблеме било противно “политичкој равноправности”; мањ ако се не мисли да би укидањем књижевничке трибине била сачувана политичка равноправност оних који су себи приграбили право да буду “политички равноправнији” од осталих – ИП).
Не ради се, дабоме, о било каквом спорењу друштвеног ангажовања Удружења као дела субјективних социјалистичких снага друштва. (У бразду, другови књижевници! – ИП). То је њихова уставна могућност, право и обавеза. Реч је о злоупотреби друштвеног ангажмана да се са националистичких позиција угрожава јединство наших народа и народности (партијском врху се чини да су Срби с Косова и Метохије дошли у Београд и у Удружење књижевника да се жале због “јединства” наших народа и народности, нарочито оних који то “јединство” користе не би ли, уз подршку партијске државе, спровели терор над неким другим “јединственим” народом – ИП), да се сопственим национализмом удара по национализму других. (Што би рекло да је, у складу с партијском идеологијом, “национализам других” био дозвољен и, чак, пожељан – ИП). Зато је и Председништво ЦК СК Србије упозорило да Удружење не сме бити политички центар за нападе на политику Савеза комуниста. Јер, како је речено, ‘тешки проблеми на Косову и спорост у њиховом решавању не смеју да буду изговор за ескалацију националистичких и других погледа и за претварање Удружења у институцију изнад свих других и специјалну адресу на коју треба да стижу жалбе људи са Косова’ (И иначе је из синтагме “Косово и Метохија” избачена реч “Метохија” – Земља манастирских имања –, с јединим циљем да се избрише траг о православној, србској, прошлости те покрајине, а “југословенски” – и “србски”, наравно! – партијски врх се, пошто је то сам избрисао, труди да све тамошње проблеме, који су “тешки”, за које вероватно зна али их решава “споро”, задржи у свом “власништву”: нико не сме да се у те проблеме меша, јер на тај начин прети да отежа, успори или, чак, онемогући стари комунистички наум да Косово и Метохију преда Арбанији; да није таквог мешања, тај би се наум једног дана остварио, па би се сви, не само књижевници, нашли пред свршеним чином и никаква им трибина више не би вредела ни била потребна – ИП).
Најважније расправе у овом Удружењу намећу више питања на која би морали да одговоре првенствено многи стваралаштвом потврђени књижевници, који су, не само својом кривицом (а чијом кривицом, побогу, да ли су они сами себе потисли или је то “неко други” учинио са рачуном – ИП) потиснути са друштвене сцене, па и са ове трибине Удружења… Зар је доиста тешко схватити да битку против албанског национализма не могу водити ни добити српски националисти? Сва наша искуства говоре да ескалација једног национализма у најмању руку може да изазове други национализам и ништа више. То је бар образац деловања, а ако се то не схвати у Удружењу књижевника, онда ће се њихов друштвени ангажман изродити у трагичне ширине зла на овом поднебљу. (Што значи: пошто је шиптарски национализам већ “ескалирао”, не треба му се одупирати јер би се у супротном могао јавити српски национализам; књижевничко удружење треба да ћути, како се њихов отпор шиптарском национализму не би изродио “у трагичне ширине зла” – ИП).
Делима потврђени писци (да ли ту, примера ради, мисли на Оскара Давича и неке друге режимске писце? – ИП) би морали да схвате да њихов углед и углед удружења књижевника не би смео да зависи искључиво од појединаца минорних стваралачких могућ-ности (ко ли је тај Ђорђевић који одређује ко је “минорних могућности”? – ИП), који своју стваралачку немоћ покушавају да надоместе политикантством са националистичких позиција. Њих не би требало, бар не политички, да ‘заступају’ отпадници од покрета, ма колико они некад нешто значили за покрет, јер данас директно оспоравају и газе сва она опредељења и вредности у чијем су стварању и сами учествовали. Светско а и наше искуство недвосмислено потврђује да је идеолошко отпадништво уништило код ових људи моћ разумног креативног расуђивања. Нажалост, идеолошки отпадници су не само политички изгубљени за покрет, већ су због опседнутости мржњом изгубљени и за уметничко стваралаштво. (Нема се на уму да су “идеолошки отпадници” изнутра сагледали сву немоћ партијске државе и партијске власти, али им се зато приписује мржња према покрету, због које су они изгубљени не само за покрет, односно за партију, већ и за стваралаштво – ИП).
Стваралаштву, па и Удружењу књижевника, потребни су ангажовани људи, хуманистички и демократски опредељени, делима исказани, са угледом, спремни и способни да се окупе и мобилишу (ови из Удружења баш су такви! – ИП), а не они који нас националистичком мржњом деле и свађају, они који свако другачије мишљење пропраћају звиждањем и протестима. (Стално помињање “националистичке мржње” и сличних парола показује да се партијска држава нашла на странпутици и да једини излаз види у труду да звиждањем потражи подршку за себе или да тим звиждањем скрене пажњу на своју “залуталост” – ИП). Хумана и демократска начела и звиждање ипак не могу да коегзистирају.
Ваља зато очекивати да ће се многобројни књижевни ствараоци – зарад сопственог достојанства и достојанства књижевног чина пренути из летаргије и устати у одбрану књижевних и друштвених вредности, да ће се одлучно супротставити свим оним политикантима који мешетаре друштвеном сценом. (Удружење је доиста показало да се велик део писаца тргао из вишедеценијског бунила и супротставио се партијским политикантима који својим паролама само залуђују обичан свет и својим мешетарењем уништавају сопствени народ – ИП). Сенка неповерења над читавом плејадом делима исказаних писаца штетила би и писцима и друштву. (Већ штети, нарочито друштву, пошто су писци показали да су прогледали и обичном свету већ показују у каквом се безнађу до сада живело – ИП). А за такво разобличавање невредности морају се изборити пре свега писци, не мирећи се са оним идентификацијама које изједначавају ствараоце са политикантима и које угрожавају стваралаштво” (Комунист Нови Сад, 25. март 1986, 4).
Лепо запажено јер су писци, чланови Удружења књижевника Србије, већ успели да се отргну од политиканата и јасно им ставили на знање да се мора устати против њихове репресије и свих могућих видова притиска на стваралаштво.
Књижевницима и “осталима” није до ћутања
Милорад Радевић (1935-2011), историчар, присећајући се неких косовскометохијских збивања из своје ране младости, до одласка на студије, посебно се осврнуо на “изненађење” које је изазвао “ненајављени” долазак косовске раје у Београд, у Скупштину. “Ненајављени долазак их је изненадио. Изненадио их је долазак народа у свој дом?! Глас ових људи народ не чу, а они што су их дочекали (“што рашчовечени смишљају и раде”) и које народ није овластио да тако раде, “не помислише да је после овога чина једини излаз подношење оставке. Додуше, премного би било то од њих очекивати”.
Рајко Ђурђевић (1947-2022), новинар Дуге, чита једну подужу репортажу с Косова, о злој судбини породице Шарић чију су “главу”, Миодрага, после двадесет девет неуспелих “комшијских” атентата, пре две године убили командир милицијске станице и још два милиционара. После тога, кћи Зорица удала се, “неко се сажалио и одвео је, бар једна уста мање да буду”, а жена Смиљка са три сина остала је на имању. Она је потом посетила генерала Николу Љубичића који јој је саветовао да се “иселе негде ближе”, да би избегли сметње…. “Поздрављају вас таоци са Косова… сужњи који морају да ћуте јер не смеју да узнемиравају јавност”. Глас новинара не чује се са Косова, “забрањено је да се о томе пише… На задњој смо стопи узмицања, Европа нема право на миран сан”.
А Мирко Перовић, судија Уставног суда, описа “један случај, отворено и јавно. Кад су се оно отац и син блокирали у кући и нису хтели да се предају косовској милицији, позову они у помоћ милицију из савезног одреда и пусте их испред себе. Настане пушкарање и погину два милиционера из савезног одреда. Обојица погођена отпозади… из пушака које су имали косовски милиционери. И ништа. То је немоћ, а ја ћу рећи чија немоћ… Тврдим вам да на Косову постоји распад правног система. Не вреди, закон једно пише, друго се спроводи. На пример, не плаћају струју, кирију, возне карте, десетине хиљада нерегистрованих аутомобила и још толико возача без дозвола. Нико ту ништа не може… (Перовић као судија Уставног суда прича о распаду правног система, а ни реч не казује о томе да ли је Уставни суд ишта предузео да кривце за непоштовање Устава доведе к познанију права – ИП).
Србија нема овлашћења, она не може, Србија као држава не постоји. Она је само уставно правна конструкција, она је фикција. Докле год нема овлашћења да интервенише на целој територији, на свим нивоима, не може се ништа решити. (И не каже да ли је Уставни суд ишта учинио да се “држави Србији” врате њени прерогативи а они који су дозволили да ти прерогативи пређу у нечије туђе руке елиминишу из власти; он, као школовани бољшевик, није умео друкчије, без икаквих резерви штитио је антисрпску политичку и партијску власт – ИП).
Где год ми поставе питање, шта да се ради, ја кажем, – Србија не може – Југославија неће. Јер, другови, консензус је уграђен у систем. Њиме се једино може променити Устав. Кад је било оно ‘81, из Загреба поручују: ‘Немојте дјеци у цријева’, Словенци: ‘Зашто и Косово не би било република’. Имајте у виду, ту се јавља Српски национализам. Питам се, да ли ја то не постајем помало националиста? Ево још једног примера ко је те ‘81 био на челу догађања. Питају новинари једног Албанца из њихове владе тадашње. – Да пишемо? – Немојте! – Али писао је Ројтер. – Зауставите тог Ројтера”!
Биће да су ови примери послужили коментатору новосадског Дневника да напише како су “Књиге о Косову”, једна од тема протестних вечери, биле повод за једнострана и тенденциозна “пресуђивања” о косовској проблематици, те да се “индивидуалне трагедије неких људи са Косова искористе за стицање поена и сејање националних раздора”.
“Замислите, у Југославији затварају слободномислеће људе! Тако је забринут за демократију тршћански ‘Пиколо и други, мали и велики, белосветски’ листови, а све на основу садржаја књижевних (?) вечери понедељком у Друштву књижевника Србије. Шта се то, стварно, дешава и Француској 7? Сваког понедељка, око 19 часова, пред око пет стотина људи почињу протестне књижевне вечери… Све време траје плач до неба над судбином слободе и Срба у Југославији и отворено пљување по братству и јединству, самоуправљању и Партији. Између свега тога, прочита се и покоја песма, јер, боже мој, то су ипак само књижевне вечери…
За све вас који нисте имали појма да живите, уствари, у најмрачнијој полицијској држави, доносимо ‘скраћени снимак’, такорећи директан пренос са (пете) књижевне (сиц!) вечери… И још само једно питање: ДОКЛЕ ЋЕ ТРАЈАТИ ОВО СИЛОВАЊЕ СЛОБОДЕ У ФРАНЦУСКОЈ 7?” ( Глас омладине Нови Сад, број 433/434, 18-25. март 1986, 4).
Партијски обрачун са невољницима
Требало је да прође више од две и по године да Срби с Косова и Метохије, не само они који су потписали петицију 2.016 већ и велик број других српских жртава шиптарског и партијско-државног тероризма, крену у “осталу” Србију, да ли незаинтересовану, да ли омамљену паролама о “братству и јединству”, не би ли јој скренули пажњу на своју голему несрећу.
И тако, 9. јула 1988. године, у Нови Сад је пристигла велика група Срба с Косова и Метохије; допутовали су возом и, потом, у преподневним сатима, кренули ка центру града, у пратњи великог броја милиционара. Војвођански партијски врх, још увек опседнут уверењем у сопствену политичку и државничку вечитост, бринуо је да ови несрећници, за ову прилику названи националистима (у идеолошком, најружнијем значењу те речи), не поремете такорећи идиличну атмосферу те “многонационалне заједнице” у граду (“и шире”) и да не испровоцирају некакав сукоб у “главном граду” аутономистичке Војводине.
По природи ствари, та колона (која се кретала коловозом) није могла проћи незапажено; њу су пратили многи Новосађани (крећући се тротоаром, јер им није било допуштено да пређу на коловоз), највећим делом они који су саосећали са патњом својих незваних гостију, а невелик број до чекао их је у градском центру, мало испред Извршног већа Војводине и мало испред Скупштине Војводине; новине су баратале цифрама од једне хиљаде до десет хиљада дочекивача!
Придошлице, њих “око 500 Срба и Црногораца”, како је објавио Дневник, (Нада Вујовић, такође у Дневнику, 17. јула 1988, 5, пише да их је било “око 2.000”) хтеле су да разговарају с представницима Покрајинске конференције ССРН; уместо да се та “структура” сретне са свима њима, она је, пристајући да на разговор прими само неколицину, издала званично саопштење:
“Данас је мимо свих договора и поред наше јасно изречене ограде, у Нови Сад допутовала већа група грађана из Косова Поља и других општина Косова, ради остваривања циљева који су познати само њиховом организационом одбору. Одмах по њиховом доласку у Нови Сад представници ПК ССРН Војводине изразили су спремност да се у Покрајинској конференцији прими и саслуша делегација ове групе грађана. Тај предлог је од стране чланова организационог одбора одбијен чиме су јасно испољене њихове другачије намере. Показало се да главни циљ њиховог доласка није био изношење реалних проблема са којима су суочени, већ узнемиравање јавности у Новом Саду, Војводини и шире. Одговорност за такав поступак, као и за садржај парола које су се чуле сносе они који су инспирисали и организовали овај долазак у Нови Сад. (А пароле “које су се чуле”, барем према ономе што је исти тај Дневник пренео, биле су следеће:“Косово је Србија”, “Војводина је Србија”, “Главу дајемо, Косово не дајемо”, “Хоћемо слободу”… – ИП).
Грађани Новог Сада достојанствено су се односили према поворци демонстраната која се кретала новосадским улицама нису се прикључивали нити су наседали провокацијама којих је било у паролама, говорима и узвицима учесника поворке” (Дневник Нови Сад, 10. јул 1988, 8).
Два дана касније, исти тај орган оценио је долазак Срба у Нови Сад “као напад на Војводину и њено руководство”, уз констатацију да је “очигледно да организатори доласка Срба и Црногораца са Косова у главни град Војводине нису имали намеру да нас упознају са стањем на Косову, него да демонстрацијама, транспарентима и паролама привуку грађане Новог Сада да им се придруже у изражавању незадовољства уставним положајем покрајина и у нападима на руководство Покрајине… Новосађани који су се затекли на улицама дочекали су их мирно и достојанствено, саосећајући са њиховим невољама, изражавајући разумевање за оправдане захтеве да се стање на Косову брже мења, да се успоставља равноправност и сигурност свих… Својим држањем грађани вишенационалног Новог Сада који знају шта је братство и јединство, онако како нас је учио Тито, и зашто га и како чувати (Тита или што друго? – ИП, изразили су своје неслагање да се на овај начин решавају озбиљни друштвени проблеми… Они се не могу чувати притисцима и манипулисањем народа и његовим невољама”.
Овај извештај Милана Беловића не би био потпун да није пренео како су “у групи грађана са Косова, али и из других крајева запажени и неки други националисти, а њихово присуство се може тумачити као покушај да се убаци семе раздора међу припаднике народа и народности” (Исто, 12. јул 1988, 4).
А онда, као на стартни знак, општински партијски комитети поч ели су осуђују “демонстрације Косоваца у Новом Саду”, стављене испод наслова “Неприхватљиво ‘улично’ самоуправљање” (Исто, 13. јул 1988, 6). Наравно, међу тим осудама била је и она коју је, у име Градског комитета новосадских комуниста, изразио Васа Милић, а која је “откривала” да “проблеми Косова нису настали у Војводини, па се овде не могу ни решавати, а нарочито не на овај начин. Организатори су овим доласком обманули грађане које су повели, али и читаву југословенску јавност, па није случајно што су одбили да са покрајинским руководством разговара косовопољска делегација. Када се све анализира, учесници, пароле (Хоћемо слободу; Силују нам децу; Косово је Србија; Војводина је Србија; Доле Устав из 1974; Један Устав; Хоћемо промене – ИП), песме (Ко то каже, ко то лаже, Србија је мала; Ој, војводо Синђелићу; Српска се труба с Косова чује; Играле се делије, на сред земље Србије – ИП), заиста се све не може прихватити као добронамерно. Стиче се утисак да је ово дуже припремано у склопу притисака на Војводину, а ради дестабилизације међунационалних односа којима се Војвођани заиста могу поносити” (Исто, 13. јул 1988, 6). Нешто оштрија, али зато и много јаснија, била је оцена Покрајинског комитета СКВ да је долазак Срба у Нови Сад “најгрубљи напад на политичко биће Војводине и њено руководство од када она постоји”. Ту мисао помало су проширивали чланови тог органа, који су се трудили да им изјаве буду објављене под упечатљивим насловима: “Покушај политичке дестабилизације Војводине”, “Хтели пожар у Новом Саду”, “Даље руке од Војводине”, “Циљ су биле демонстрације а не разговор’, “Неприхватљив притисак на јавност”, “Пропагандни и идејно-политички рат” (Исто, 14. јул 1988, 5).
Да им не узмакну, потрудили су се новосадски борци, изјавама (Исто, 14. јул 1988, 8) да је “организациони одбор Косоваца организација ван система, спремна за удар, којој је крајњи циљ дестабилизација Југославије”; да су “дошли овамо да одвоје српски народ од осталих, да направе гужву”; да “појединци хоће да преко њих остваре своје прљаве циљеве”; да “Војводина може да буде образац како се негује и чува братство и јединство” и да “Милошевић, Трифуновић и Јовић, малтене, позивају народ Војводине да смени своје руководство”; да су то “облици специјалног рата и не треба да чуди што се у последње време не јављају више из Француске 7 (Удружења књижевника Србије – ИП), да су “послали Оливеру Катарину да нам каже шта треба да радимо” и да су “изазвали шта су хтели и повукли се. На седници на којој су то они све поизјављивали, “затражено је и да се против неколико појединаца, због њиховог контрареволуционарног деловања, а што су доказали и током суботњег догађаја, подигну оптужнице”; поменуто је пет имена (Исто, 14. јул 1988, 1).
У београдској Борби, овај догађај именован је као “естрадне сузе Срба и Црногораца у Новом Саду” (Борба Београд, 15. јул 1988, 4), а за једног од новосадских “бораца” био је то “циркус” (Дневник Нови Сад, 14. јул 1988, 8).
Дежурни контрареволуционари. Верне својој антисрпској логици, партијске “структуре” окренуле су своје “огорчење” не само против косовскометохијских несрећника него и против оних који су их дочекали у Новом Саду; нису се ту рачунали они који су се кретали поред колоне, партијске стреле биле су одапете против већ познатих “контрареволуционара”. Тако се, на пример, на седници руководства новосадске борачке организације (14. јула) извесни Василије Петковић запитао “зар је дошло дотле да се косовска драма решава на улици и зашто у Београду не виде да су у демонстрацијама учествовали и познати националисти – Мирослав Егерић (1934-2016), универзитетски професор, књижевни теоретичар (Исто, 15. јул 1988, 8), и још неки, чак и Војислав Шешељ из Београда ( Борба Београд, 18. јул 1988, 3).
А то “још неки”, према једном извештају био је извесни универзитетски професор, а према другој дојави, нешто опрезније сроченој – да се не би реметили “међунационални односи” –, био је то неки неименовани “познати интелектуалац мађарске националности”. Ни једно, ни друго, наравно, пошто се партијско-борачким доушницима није дало да у тим двема пријавама “препознају” потписника ових редака, тада непознат лик реченим брижницима за неговање “братства и јединства наших народа, националних мањина и етничких група”.
Вести мирније, проблем није решен
Требало је да прође неколико недеља не би ли се о доласку косовскометохијских Срба у Нови Сад исписала која мирнија реч. Наиме, до тада објављиване лажи биле су толико очигледне да се партијски налогодавци и разни дневнички послушници у њима нису уопште умели снаћи. Нису стигли да се огласе ни кад је, недуго затим, београдска Политика (29. августа 1988, 13) објавила да је деветојулске госте дочекала у Новом Саду и једна посебна “домаћинска” врста коју је, текстом под насловом Провокатор је виђен како стоји са милиционерима, представио Кајица Илић:
“Са страница новосадског ‘Дневника’ не силазе оптужбе против ‘националиста’ који зборују овог лета од Новог Сада до Титограда (данас: Подгорице – ИП). Општа констатација је, иначе, да је народна манифестација од 9. јула ове године била покушај да се међунационална нетрпељивост са Косова и Метохије пренесе у Војводину.
Остављајући по страни ову логику, по којој проистиче да су Срби са Косова и Метохије узроковали данашње стање на Косову и Метохији, али им је то мало, па су кренули да ‘пренесу пожар’ даље, погледајмо темеље на којима се ова логика гради.
Агент-провокатор, убачен у поворку 9. јула, брзо је идентификован. У насталој потери милиционери су хватали прогонитеље, а не прогоњеног агента-провокатора који је после виђен како стоји са милиционерима.
Ако је ово један од ‘доказа’ о националистичкој обојености ових народних манифестација, онда је то само слика поштења оних који говоре на основу оваквих ‘доказа’. О овоме ТВ Нови Сад, као и ‘Дневник’, ништа не говоре”.
Но, било како било, Кости Булатовићу није се дало да обнови своје затуљено огњиште у Косову Пољу.
Напомена на крају
Сајт “Наша борба, Независни политички дневник, пише 24. априла 1997 (хттп://њњњ.yуропе.цом/наса-
Илија Петровић / Васељенска
БОНУС ВИДЕО:
За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Вајберу, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.
ovakvi tekstovi su zlata vredni. kosovo u doba komunista.