Јеромонах Дамаскин Светогорац: Колико се покоравати властима?

Господ је рекао у Јеванђељу о фарисејима: „Оставите их: они су слепи вођи слепцима: а слепац слепца ако води, оба ће у јаму пасти“ (Мт.15:14). Данас такви слепци фарисеји позивају се на апостола Павла и говоре: „Свака душа властима предржашчим (вишим властима) да се покорава: јер нема власти да није од Бога, и суште власти од Бога су установљене“ (Рим.13:1).

Апостол је рекао: свака душа вишим властима да се покорава, али није рекао, колико да се покорава: потпуно, половично, делимично, или у процентима: 30%, 50%, 70% или 100%.

У вези избора у Грчкој, чуо сам да су питали Старца Пајсија: „Оче, за кога да гласамо, кад су све сами издајници“? „Да, рекао је Старац Пајсије, али не издају сви једнако, него један издаје 40%, други издаје 60%, а трећи издаје 80%, па ви гласајте за онога, који најмање издаје, а највише ради за Грчку“. По Старцу Пајсију следи и да се треба покоравати властима онолико, колико оне раде за Грчку, наиме: 60% или 40% или 20%. Тако је рекао Старац Пајсије, а ми на основу тога можемо да одговоримо на питање: колико се треба покоравати властима? Треба се покоравати онолико, колико оне раде за Православну Цркву. А колико оне раде за Цркву, то ће Бог указати.

Апостол је рекао: свака душа вишим властима да се покорава. Иако није рекао колико треба да се покорава, сам Апостол је на делу показао колико се треба покоравати властима и то видимо из Дела Апостолских. Сам Апостол се покоравао само онолико, колико је било на спасење њега самог и Цркве. Најпре се Савле покоравао јерусалимским архијерејима у време прогона хришћанства, па после виђења Христа у светлости више се није покоравао, због чега су хтели да га убију, па је морао да бежи из Дамаска, па затим у Тарс, у свој родни град. А после слања на проповед Апостол се такође покоравао римским властима, па иако су му римљани увек забрањивали проповед, он је морао да проповеда и због тога је примио много батина и много пута је био у римским тамницама и тако се Апостол покоравао римским властима. И опет се Апостол покоравао и јерусалимским архијерејима, и опет се Апостол покоравао римским властима, јер су га оне штитиле да га Јевреји не убију. На крају су римске власти убиле апостола Павла и тако је Апостол завршио своје покоравање јеврејским и римским властима.

Према томе, кад данашњи слепи фарисеј каже да Апостол Павле заповеда свака душа вишим властима да се покорава, требало би му одговорити: И ти буди као апостол Павле и ти се покоравај властима до смрти за Христа, и ти се покоравај властима као апостол Павле, док те власти не убију за Христа. Али ако не можеш да се покораваш властима као апостол Павле, а ти се покоравај властима као стари српски богомољац, који је био обичан сељак и полуписмен и живео од свог труда и молио се Богу како је знао и умео. Стари српски богомољац је био већи од свих данашњих епископа и свештеника и лажних теолога – од тих слепих фарисеја, који не знају ни шта је јерес, ни шта је грех, ни шта је покајање, ни шта је благодат Божија.

Због чега је апостол Павле рекао то о покоравању властима?

А због чега је апостол Павле рекао тако као заповест „свака душа вишим властима да се покорава“, иако се он сам помало покоравао земаљским властима? Зато што је Бог предвиђао да ће Апостола свуда оптуживати као бунтовника против власти и зато је Богом надахнути Апостол рекао „свака душа вишим властима да се покорава“, јер тако не говори бунтовник против власти. Заправо, ако под изразом „вишим властима“ подразумевамо и вишње власти, тј. небеске власти, Апостол се покоравао највишим властима, вишњим властима, небеским властима, којима би требале да се покоравају и све земаљске власти, тако да Апостол уопште није био бунтовник против власти и то је доказао и речима и делима. Јер једно је – борити се против земаљских власти, а друго је покоравати се вишњим властима, које су изнад

земаљских власти. Јасније речено: Апостол није бунтовао против земаљских власти, него се само покоравао вишњим властима, а што се то противило земаљским властима и што су га оптуживали за бунт против власти, тако се само откривало безакоње земаљских власти, које се упорно противе Богу. Али Бог је знао да ће Апостола оптуживати као бунтовника и зато је Апостол морао и речима и делима да докаже – да он није бунтовник против власти. Па иако је Бог знао да ће и у последње време бити слепих фарисеја и да ће се они позивати на Апостола и покорност земаљским властима, ипак је фарисејство мање зло него бунт против власти, и лакше је затворити уста слепим фарисејима, него бунтовницима.

Одступање благодати од народа

Данас црквене власти не проповедају Христа и Јеванђеље као апостол Павле, него се удружиле против Христа, црквене и државне власти, и то ћемо доказати овако. Најпре слепи фарисеји покоравају се црквеним властима, а црквене власти покоравају се државним властима, а државне власти покоравају се светским властима, а светске власти покоравају се антихристу, а то само његово име говори да је он против Христа, а то значи да су сви слепи фарисеји против Христа, јер сви који подржавају данашње власти – сви су они против Христа. И до чега је довело то покоравање властима? Довело је до одступања благодати Божије од народа. И споља гледано, ми видимо да је благодат Божија прилично одступила од народа, и кад споља гледаш људе пола изгледа лудо, а пола изгледа нормално, а кад би испитивали унутрашње стање, онда би нашли да је много лудих, а мало нормалних људи и једва да нађеш правог богомољца. То указује да је благодат Божија прилично одступила од народа, а свакако и од Цркве, тачније од многих у Цркви. Јер никада није било да толико монаха напусти манастир и да оде у брак, што доказује да они нису нашли благодат у манастиру и зато су потражили благодат у браку. А епископи и свештеници јавно траже земаљску благодат и одрекли се од небеске благодати, и њима говори Господ: „Писано је: дом Мој зваће се дом молитве (где се тражи Божија благодат); а ви учинисте од њега пећину разбојничку (где се тражи земаљска благодат)” (Мт.21:13). И шта бива у тој земаљској благодати? Никада није било толико блуда и содомије код епископа и свештеника, како се чује у данашње време, јер су многе оптужбе, које се у Цркви само прикривају.

Све то доказује да је Божија благодат прилично одступила од Цркве, боље рећи од многих у Цркви, јер где је благодат Божија, тамо не бивају тешки греси, јер најпре мора да одступи благодат због лакших греха, па тек онда може да се догоди тежи грех. И у природи тако бива: Бог даје деци природни страх и стид, који чувају децу од тешког греха, па тек кад дете изгуби тај природни страх и стид, тада оно може да падне у тежи грех. А у данашње време Содоме и Гоморе, поред интернета и телевизије и новина, тешко да неко дете може да сачува природни страх и стид и да се сачува од тежег греха. Али свакако, док не одступи благодат Божија не може човек да учини тежак грех, јер где је благодат, тамо је Бог и тамо су анђели Божији и тамо човек не може да учини тежи грех и да хоће. Него најпре због лакших грехова мора да одступи благодат Божија, па тек онда човек може да падне у тежи грех.
Пре свега, хришћанин треба да тражи и чува благодат Божију. Архангел је поздравио Пресвету Богородицу: „Радуј се, благодатна“, јер Она је била пуна благодати и од те благодати Она није могла да падне у тежи грех, а Она сама, да не би изгубила ту благодат, чувала се од лакших грехова, јер Она је била непрестано у молитви и посту.

А како се чува и како се губи благодат, то објашњава св. Игњатије Брјанчањинов, у беседи о светом миру и о одступању благодати (Аскетски огледи):

„Ако си пак осетио да се твој ум сјединио са душом и телом, да више ниси ножем греха расечен на делове, већ да си нешто једно и цело, ако у себи осећаш струјање светог Христовог мира, тада са највећом могућом ревношћу чувај тај Божији дар. Нека твоја главна дела буду молитва и читање светих књига; осталим делима дај другостепени значај, а према земаљским делима буди хладан, и, ако можеш, клони се њих. Свети мир, као струјање Светог Духа, јесте осетљив – он одмах одступа од душе која се непажљиво понаша у његовом присуству, која нарушава побожност, нарушава верност тиме што попушта греху, дозвољава

да буде немарна. Заједно са Христовим миром и благодатна молитва одступа од недостојне душе: страсти упадају у душу као гладне звери, почињу да раскидају самопредату жртву од које је Бог одступио и препустио је самој себи. Ако се преједеш, а нарочито ако се опијеш, свети мир ће престати да дејствује у теби. Ако се разгневиш, његово дејство ће задуго престати у теби. Ако себи дозволиш дрскост, он ће престати да дејствује. Ако заволиш било шта земаљско, ако се заразиш страшћу према стварима, према било каквом рукодељу, или посебним расположењем према човеку, свети мир ће неизоставно одступити од тебе. Ако допустиш да се наслађујеш помислима о блуду, он ће те дуго, веома дуго оставити, јер не трпи никакав смрад греха, нарочито смрад блуда и славољубља. Тражићеш га, и нећеш га наћи. Плакаћеш кад схватиш да си га изгубио, али он неће обратити ни трунку пажње на твој плач, а све зато да би се ти научио да Божијем дару дајеш одговарајућу цену и да га чуваш онако како доликује: ревносно и побожно“.

Приредио: Милан Старчевић / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: