ТАКО ЈЕ КАКО ЈЕ

Свет у којем смо рођени, одрасли и у њему провели детињство, више не постоји. Живимо у дигиталној ери и генерације које долазе после нас ће, без сумње, бити генерација рачунара, паметних телефона, друштвених мрежа и компјутерског програмирања. Успон вештачке интелигенције је весник новог доба, доба робота. Рад човека, физичка присуство у раду постаје ствар прошлости. Генерације Зед и Алфа освајају нове просторе и хоризонте у дигиталном свету. Данас је потребан само један клик да би се човек повезао са другим човеком на скроз другом крају света. Неко би рекао да живимо на самом врхунцу постојања човечанства, а када се спомене да ћемо у скоријој будућности колонизовати и Марс, рекло би се да људска раса нема лимита и да је непобедива у својим намерама да, након Земље, загосподари и универзумом. Међутим, истина је скроз другачија од онога што нам масовни медији сервирају на свакодневној бази.

И поред свог напретка који смо остварили на самом почетку овог века, људски род се данас, више него икада, суочава са много већим кризама од измишљених пандемија и исценираних ратова. Морално пропадање човечанства узело је огроман замах. Ствари које су се сматрале неморалним и одвратним пре само десет година, данас се приказују као нормалне и „мејнстрим“. Трка за новцем никад није била већа него данас, познате личности, инфлуенсери, певачи, тиктокери и други „селебритији“ постали су богови савременог човека. Живимо у ери новог идолопоклонства, само што се више не клањамо мермерним киповима римских и грчких богова, или дрвеним кумирима старих Словена, већ се клањамо и угледамо на личности са малих телевизијских, рачунарских и телефонских екрана. Највећи страх младог човека јесте да ће „умрети сиромашан“, што га доводи до очајања. Напоран рад је одлика капиталистичког човека, хедонизам и претерано уживање у пороцима се пласира као „живети живот“, а иза свега тога остаје само пустош, а у средишту те нове „културе“ јесте шупљина, празнина и бесмисао који не води никуд, па чак ни у пакао. Живимо живот инстаграм звезда, док у своја четири зида не можемо наћи љубав или мир. Трудимо се да стекнемо што више пријатеља, познаника, не зато што смо друштвена бића, већ зато што се бојимо самоће, а пре свега, бојимо се нас самих.

Када погледамо како су живели наши преци, у временима када је све мирисало на крв, барут и смрт, и како живимо ми данас, морамо се запитати – ко је ту боље прошао? Да ли је просечан српски сељак, једва писмен и образован, бољи од неког уштогљеног мамлаза са факултетом? Да ли је Србин, који је прошао сито и решето кроз два балканска и два светска рата, бољи од неког данашњег грађанисте који, како би излечио своје комплексе, пљује по сопственом народу, култури, традицији? Ми данас ни не живимо живот, већ га преживљавамо, незадовољни, јуримо пролазну срећу и задовољство које би нам испунило празнину у срцу, уму и души. Сањамо и јуримо живот у великим вилама, вожњу брзим колима, летовању на егзотичним дестинацијама, због чега? Због тога што то и други раде. Па ако ћемо тако, ако свет буде појео кофу гована, мораћемо и ми то да урадимо, јер бити другачији једноставно није пожељно у свету и друштву где се не размишља својом главом. Обузела су нас белосветска светла иза које се крије тама и мрак бесмисла, па и у том бесмислу налазимо срећу, продајући душу ђаволу за мало славе опет ћемо, када та светла буду угашена, остати сами са својим демонима и страховима.

Заборавили смо да живот може бити једноставан. Заборавили смо да је срећа у малим стварима, ситницама. У покушају да задовољимо друштвене норме, заборавили смо да задовољимо сами себе, заборавили смо да је душевни и ментални мир важнији од шестоцифреног износа на рачуну, заборавили смо мудрост наших предака и продали је за мудролије плаћених филозофа који у животу нису окусили праву бол, тугу или срећу. Нервирањем око ствари које нису под нашом контролом, покушавамо да будемо корисни чланови друштва. Друштва где су порнографија, промискуитет, хедонизам постали норма за нормалан статус у заједници. Нема части нити кодекса, пријатељства и љубав базирамо на интересу, на користи, а онда се питамо зашто смо несрећни? Несрећни смо зато што одбацујемо да нађемо мир унутар себе, да будемо срећни и са кором хлеба и чашом воде, уместо тога, покушавамо да се такмичимо и надмашујемо у стварима које, у суштини, немају никакву вредност. Иза нас ће остати само огромно ништавило.

Постали смо неспособни за борбу, за напор, труд, за подвиг. Данас је најлакше галамити о „неправди“ и „неједнакости“, а најтеже је оћутати на такве ствари. Сви причају о рату у Украјини, предвиђају и нагађају шта ће се десити, мало ко је свестан да се води много већи рат, рат за људске душе који није стао још од Постања. Рат за судбину света неће се решити у Бахмуту, него у срцима свих нас. А да ли ћемо, на крају, пригрлити истинску светлост Божију, или ћемо остати под лажним светлом ђавола и његових демона, остаје нам само да видимо.

Одбацити вредности овог света јесте највећи подвиг који можемо остварити. Одбацити љубав овог друштва јесте највећа љубав коју можемо пружити у овом тренутку. Није потребно волети цео свет и сваког човека на њему, битно је волети оне, који воле нас. И када нас буре и олује окруже и када нам се цео свет испред очију распадне, останимо мирни, сталожени. Тако је како је.

Александар Грујић / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: