Ко и зашто убија нашу децу?

Ко и зашто убија нашу децу?

“Ми данашњи Срби, ми ћемо бити најмрачнија и најтамнија србска лица на небу и небеском свету ако продужимо овако како смо почели, ако одбацимо светосавски пут.“ Св.Јустин Ћелијски

Оно што нисмо сањали ни у најцрњим сновима постала је наша сурова стварност. Страшни злочини који су уздрмали Србију оставиће несагледиве последице по опстанак овог народа. У земљи у којој влада “мир, стабилност и пре свега општи напредак“, како нас свакодневно убеђује колонијални управитељ Александар Вучић, у само пар дана убијено је 17 особа, од тога деветоро деце.

Уместо да као друштво здраворазумно сагледамо ову трагедију као последњу опомену, и да одлучно кренемо у промене, ништа се није променило што потврђују следеће чињенице и уједно показују колико смо близу краја:

• Туга, неверица и очај су обузели ширу јавност, која се напречац тргла из ружичасто колоризованог света који су јој наметнули медији. Пробудили су се људи из наметнутог свакодневног живота, где гледају само себе и просто их не занима шта се догађа око њих или само онако, успут, баце поглед на оно што по правилу измиче њиховој пажњи, без имало жеље да нешто промене. Наравно, већину је искрено погодило масовно убиство на Врачару и то из једног простог разлога, што су се на тренутак освестили и схватили да је то могло бити и њихово дете, унуче…
• Вучић нас преко својих медија убеђује да нико није крив, посебно не он. Смишљено цео проблем усмерава на погрешну страну, како би учврстио своју власт и терор над народом. То је сваком нормалном јасно после његове јавно и недвосмислено исказане намере да разоружа народ и да од школа створи логоре под контролом полиције.
• Од комплет колонијалне управе, једино је министар просвете Бранко Ружић дао оставку и то зато што је на то био принуђен под притиском медија и невладиних организација које контролише Запад, а због његове изјаве да су кривац за злочин у школи западне “вредности“. Да ли је сада већ бивши министар био неопрезан у изјави, или му је на крају прорадила савест, углавном акцентовао је главни проблем нашег друштва.
• Опозиција покушава цео догађај да искористи за дизање свог рејтинга. Оправдани гнев и незадовољство народа, као и досада, покушавају да амортизују и обесмисле. Траже одговорност и смене неких делова система, уместо да циљ буде потпуно рушење постојећег система, односно Вучића који се пита и одлучује о свему. Ако он падне, све се мења, што изгледа њих брине, јер не води остварењу њихових личних и клановских интереса. С друге стране, апсурдно је да протесте воде они који су увели овај западни систем и који га и даље подржавају, само им сметају они који су тренутно на власти.
• Велики број стручњака из свих могућих области, који не силазе са менјстрим медија и са друштвених мрежа, осим што користе трагедију да подижу своју популарност, својим разним непровереним теоријама уносе само још већу смутњу и подељеност у јавност. Наравно, постоји и једна изразита мањина професионалаца и часних људи који заиста покушавају да ужасне злочине који су Србију увели у особену врсту ванредног стања (духа) осветле из перспективе која доводи до препознавања узрока, антиципирања последица и тражења решења.

Једино што је позитивно у овој језивој трагедији и хаосу који је настао, јесте да сада могу сви да виде колико смо као друштво пали, колико су нам деца духовно и телесно посрнула и угрожена. Данашње време материјализма, отуђености, погажених вредности, изгубљене доброте и племенитости, најсуровије је према најмлађима. Главни удар тамних сила усмерен је на нашу децу која се убијају пре свега духовно, а ово убиство на Врачару је само врх брега.

Глави кривци за злочин које је почионило дете монструм од 13 година над својим вршњацима и портиром и злочин који је починио монструм од 21 годину над својим суграђанима, јесу СИСТЕМ и РОДИТЕЉИ.

“Ако ли се пак васпитање изгуби у школи, школа постаје опасна по људе и народе. Јер човек школован и бескарактеран куд и камо је опаснији по себе и по друге него ли човек нешколован а бескарактеран.“ Св.Николај Жички

Систем који је успостављен такозваним демократским променама 2000. године у Србији има за циљ промену свести овог народа и то, пре свега, преко деце, у складу са подлом оријенталном мудрошћу која гласи: “Ако  хоћеш  да  уклониш  неки  народ  из твог суседства, не прави тенкове, топове и барикаде – то је скупо и  није  тако  ефикасно,  поквари  му  омладину!  Наведи  је  на   телесна  уживања,   пропагирај сладострашће,  па  сачекај   двадесетак  или  мало  више година и – тог народа више неће бити. То ће бити руља која изумире!“ Систем промене свести успешно ради преко двадесет година и његове последице су страшне. Нашој деца систематски се брише из свести светосавско наслеђe, одузимају им се морална и верска осећања и усмеравају на некотролисана уживања у гадостима палог света. Од њих праве размажене и незреле особе, спремне да прихвате западну културу смрти кроз програм “обездушавања“. Доносе законе против породице и јасна је тенденција да се деца извлаче из породичног окружења и да се окрећу против својих родитеља. Школа и медији нашу децу претварају у зомбирану масу која није свесна свог порекла, која нема израђен критички став према свету у смислу одабира онога што је добро и корисно, а одбацивање оног што је лоше и штетно, која не зна прави смисао живота. Једноставно, не трасира им се пут одрастања у зреле и одговорне личности, кадре да мисле својом главом. Добили су такозвана права којим ниподоштавају оне које их васпитавају, родитеље и просветне раднике, без икаквих обавеза. Деца се уче лажној слободи, која је у ствари ропство сатани, где им је све дозвољено по оној песми “узми све што ти живот пружа…“, да не поштују никакве ауторитете посебно своје родитеље, да без имало стида испољавају своје најниже страсти и агресивности.

Родитељи су у великој већини незаинтересовани за васпитавање своје деце и то изузетно значајно поље сопственог деловања су препустили систему. Иако многи од њих свесни  његове погубности, не чине ништа да промене критични део система и насиље над децом које он генерише спрече. Због својих обавеза и борбе да породица материјално преживи родитељи запостављају децу и то, пре свега, у погледу утицаја на њихово духовно узрастање. Већина по инерцији прихвата да школа, медији и друштвене мреже претварају децу у безличну масу која живи у виртуелној стварности, која није способна за стварни живот и којом је лако манипулисати. Све већим одсуством родитеља из процеса васпитавања њихове деце ствара се амбијент у којем она постају себична, размажена и умишљена створења која не поштују никога и којој ништа није свето. Једноставно, нема више оне присности и повезаности унутар породице, узајамног поштовања и љубави. Притом и они родитељи који су свесни погубности наметног система, просто неће да помогну да се то стање промени. У најбољем случају, сва њихова борба се своди на изношења става на друштвеним мрежама и, евентуално појављивање на неком протесту, и ту је крај. Зато смо ми родитељи највећи кривци,  јер смо својим ћутањем и пасивним посматрањем омогућили да наведени систем успешно убија нашу децу. Зато родитељи, баке и деке и сви којима је стало, чујте нечујан а негде и чујан вапај наше деце да их заштитимо од злих чика који их пипају, штипкају, злостављају, од просветних радника који их у име некакве лажне толеранције терају на блуд и разврат, од медија који их трују и убијају, а ми се правимо као да се то нас не дотиче и настављамо да ћутимо. Ћутање је одобравање зла, ћутање је саучествовање у злу, ћутање је издаја наше деце.

Ако ово не зауставимо, биће све више оваквих малих или великих монструма који ће убијати под нечијом контролом[1] или просто из задовољства. Ево неколико предлога за излазак из овог погубног вртлога:

• Из школе избацити полицију, јер њихово присуство није донело никакву безбедност што је потврдио и догађај на Врачару, а посебно се не сме дозволити да полиција прави некакве спискове ученика.
• Просветним радницима вратити намену коју су увек имали, а то је да васпитавају и образују децу, уз могућност одговарајућег кажњавања проблематичне деце. Они треба да буду ауторитет деци, а не обрнуто, као што је то на ствари у протекле две деценије.
• Школа треба да буде заснована на потребама нашег друштва, а не под утицајем наметнутих накарадних западних “вредности“. То значи да школа треба да буде и васпитна и образовна установа у којој ће деца бити васпитавана и учена да буду одговорни и пожртвовани чланови друштва, свесни свог порекла и достојних својих светих и часних предака.
• Мејнстрим медије ставити под контролу у смислу забране емитовања штетног програма (ријалити), величања појединаца (криминалаца, старлета…) и девијатног понашања (порнографија, хомосексуализам…). РТС претворити у телевизију која ће радити у интересу друштва са нагласком на позитиван утицај на младе, у садејству са ревитализованом школом.
• На друштвеним мрежама спречавати и кажњавати ширење мржње, насиља, порнографије…
• Најважније од свега је да породица добије своју самосталност, ослобођена присиле од стране државе преко Центара за социјални рад и лекара. Родитељи да буди свесни одговорности према својој деци и да их самостално васпитавају у складу са својим здравим и нормалним верским и културним убеђењима.

Непријатељ је јак и делује непобедиво, али ми немамо другог избора него водити борбу до краја да сачувамо нашу децу и породице. Ако ми нисмо спремни без страха и компромиса, отворено и одлучно, да се супроставимо убијању наше деце, ко ће онда то бити?

Спасити своју децу основна је дужност сваког оца и мајке и зато не смемо да ћутимо.  Доведено је у питање ментално и физичко здравље наше деце и опстанак наших породица, због тога је неопходно да  отворено подржимо и придружимо се стварању јединственог фронта свих родитеља и породичних организација, али само на једино могућим светосавским основама и принципима, са циљем борбе за слободу, самосталност и права традиционалне породице, а против свих присила и наметања којим су изложена деца и родитељи, и пружања отпора завођењу терора тоталитарног либерализма, како информативног, тако и законодавног. Ова борба се води на сваком месту, од куће, преко цркве до школе, медија, радног места и улице. Само вером, слогом и одлучним отпором можемо одбранити своју децу и своје породице од оних који прете да нас униште.

Учинимо што до нас стоји, остало ће Господ дати!

Раб Божији Горан Живковић, отац петоро деце / Борба за истину

[1] Програми контроле ума  “Монарх“ и “МК Ултра“

БОНУС ВИДЕО: