Србија у предвечерје грађанског рата

Два масовна покоља у два дана потресли су Србију. Прво је дечак од тринаест година убио осам ученика и чувара у школи, а наредног дана је младић стар 21 годину калашњиковом убио осморо младих у два села надомак Младеновца. Из стања оправданог шока, јер навикли смо да се то дешава у Америци, брзо се дошло до још оправданијег беса и питања ко је крив, због чега смо дошли у ову ситуацију и ко стоји иза свега. Нећу превише писати о томе јер се ових дана само о томе пише и добили смо безброј теорија и анализа. Осврнућу се на нешто друго.

Да би донекле ублажили народни гнев властодршци су кренули са тешким речима и најавама још тежих мера од којих је приоритет разоружавање становништва. Све то праћено њиховим свеприсутним простаклуком и бахатошћу по чему су најпознатији. Као да им је неко споља дириговао како да се понашају, шта да раде и како што боље да доведу народ до тачке пуцања. Врхунац њиховог безобразлука и забадања прста у око је селфи са кезом од ува до ува који је објавила премијерка у друштву са председником и једним министром.

Српско друштво је стравично подељено, мржња толико варничи да се може опипати у ваздуху. Довољна је малена искра, па да цела земља експлодира као буре барута, потоне у крв и нестане у вихору грађанског рата. Ситуација је идентична као у време комунистичке револуције и грађанског рата, чак и запаљивија. Србија је сада, као и тада, окружена бројним непријатељима, како спољашњим тако и унутрашњим. Обесправљеност, бешчашће, свака врста криминала и свеопштег ништавила преплавила је српско друштво. На једној страни имамо владајући напредњачки картел који је потпуно изгубио компас и не зна где удара док са друге стране имамо жуто франкенштајн чудовиште које хоће да искористи оправдани бес народа и да се поново врати на власт. По оној народној да сјаше Курта да би узјахао Мурта. Све са циљем да не дође до суштинске промене већ да се само замене играчи и да се настави све по старом. Да се коначно доврши признање Косова и Метохије као независне државе, да се укине Република Српска и да се Војводина и Санџак покрену на пут ка отцепљењу. Не заборавимо да су то све процеси који су започети за време досманлија, настављени за време напредњака а треба да их доврши нека наредна власт за коју су најозбиљнији кандидати леволибералне структуре иза којих стоји Сорош и његове невладине организације. Какви су то људи и докле иду у својим нечасним работама, свакоме поштеном и добронамерном треба да буде јасно. Они су одлучили да искористе једну овакву трагедију за своје себичне интересе и повод за још једно обесмишљавање политичке борбе у Србији. Истовремено лицемерно прелазећи преко чињенице да су се у време њихове владавине десила два слична масакра са већим бројем убијених. Тај податак би већ требао да буде звоно за узбуну да нешто дебело није у реду и да ће се поново српски народ навести да се врти у круг, да буде покусни кунић светске закулисе и да на крају одустане од сваког вида борбе јер је толико пута његова енергија улудо утрошена или искоришћена зарад промене играча на политичкој сцени. Можда и за нешто горе, за покретање србоубијања које би у овој атмосфери узавреле мржње и тензије било још горе него оно четничко – партизанско – добровољачко. Тада је опет било неког реда и поретка, знало се ко коме покрета, а сада би сви кидисали једни на друге, свака кућа би била бојно поље, нико не би био безбедан. Такав сукоб где свако сваког убија (као у филму ,,Прочишћење“) тешко да би снаге безбедности могле да обуздају па би самим тим дошло до могуће интервенције суседних, нама врло „пријатељских“ држава, па и самих Американаца који сигурно неће дозволити да им се угрозе послови којима они руководе из Бондстила. Србија би тако била и формално окупирана и распарчана, тако да би се коначно остварио вековни циљ Енглеза и Немаца о коначном решењу српског питања.

Остаје, дакле, да видимо на каквим позицијама треба да буду српски националисти. Мој став је, а усудићу се да говорим и у име мојих другова и сабораца, да никако не смемо насести на шарене лаже као што су насели наши очеви. Не смемо себи дозволити да још једном будемо песница у рукама демократије. Они су нас прогањали, убијали и затварали, а сада нас зову да станемо уз њих. Наша је дужност да се групишемо, да збијемо редове и да чекамо да се демократи и комунисти сатру међусобно јер су они из исте клице настали и у истом ђубришту треба да заврше. Ако не можемо да преузмемо протесте и да их водимо, онда и не треба да учествујемо у њима. Није свако ко је против власти наш. Не можемо зарад ситних поена и краткорочне добити правити труле компромисе са онима који су по својим светоназорима опаснији од актуелне власти. Садашњи режим је опортунистички и нема никакву идеологију и увек ће се повлачити кад осети опасност, док су делови опозиције који преузимају протест озбиљно идеолошки потковани и као такви су отворени непријатељи српских националиста, што су доказали и речима и делима. Зато српски националисти никада неће ићи у колони са њима, као што неће ићи ни уз скуте било које власти која ради против српских интереса. Бар ја нећу, а свако нека одлучује по савести својој.

Завршићу са цитатом двојице учитеља српске Идеје:

,,Нама требају борци а не гласачи, јер само борци остају верни до краја.“

„Србин се не постаје чином рођења већ на испитима врлина.“

Како радили, тако нам Бог помогао. Живела Србија.

Иван Милић / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: