ПАРАНОИДНА ШИЗОФРЕНИЈА СРПСКИХ ПСЕУДОИСТОРИЧАРА (ПОКУШАЈ ОГЛЕДА О ЊЕНИМ ТЕРАПЕУТИМА)

Политика је прошле године (25. маја) објавила опсежан текст о књизи Димитрија Марковића Сербонини сведоци : Псеудоисторичари, неопаганизам и Црква. Тај је текст ових дана, случајно, „изронио из мојих папира“, ја га зачитао и схватио да је један од ауторових кључних налаза да псеудоисторичари које помиње „пате од психичких поремећаја, на првом месту параноидне шизофреније“.

То је био разлог да потражим књигу, из ње се показало да је као рецензент препоручује „»мср« од неке науке“, али су ауторове научне квалификације остале непознате (до њих се није могло доћи ни из других извора), а сазнало се за фејсбучке академике (тј. „Фејсбук-групу“) чији је „циљ да научно одговоре на неистине, извртања и спинове следбеницима тзв »Српске аутохтонистичке школе« Јована Деретића“ и његових необавештених и параноидних следбеника  (https://www.facebook.com/groups/491102384343413/).

Потписник ових редова покушао је да одговор на питање о пореклу санскрита, рецимо, потражи најпре у Марковићевој књизи, а потом и међу надлежним зналцима из реда његових фејсбучких академика, али одговоре није нашао ни на једној страни: Марковић је једино успешно ружио Кљосова, а они други Рабиндраната Тагора. 

Верујући, међутим, да проблем пред којим смо се нашли завређује да се у његово решавање укључе и квалификованији зналци од оних који су се у „Ф-групи“ окупили, предлажем да се покуша трезвеније проценити оно чиме „параноидни шизофреници“ ремете спокојство душа навикнутих на то да су истине о српској прошлости дате једном и заувек и да на сваки покушај да се у та њихова знања угради покоја нова чињеница треба, напросто, гледати као на светогрђе. 

Навешћу овде нека питања која сам намеравао поставити и Марковићу и његовим факадемицима не водећи рачуна ни о њиховој хијерархији нити о томе да ли се и како могу уклапати у процедуре „српске аутохтонистичке школе“:  

• јесу ли Грци на Балкану старији од Срба; 
• ако јесу, зашто стари историчари бележе да су непоуздане „све њихове хронологије до олимпијских времена“ и да су имали „тумаче“ за Хомерове епове (а остала је тајна и с којих су их „варварских језика преводили“;
• и како се догодило да је сва Грчка засута словенском топонимијом и зашто је, од 30-их година ХIХ века до нашег времена, много хиљада топонима „преименовала по старогрчком обрасцу“; и на основу чега Економид 3.000 грчких лексичких основа повезује с руским језиком;
• откуд старим европским историчарима „налаз“ да су грчки, латински и немачки настали из српског; 
• где је то Милош Црњански по Британским острвима забележио толико десетина топонима за које би се пре могло рећи да их преписује с наших актуелних географских карата; и какве је сличне чињенице по Француској бележио Милош Милојевић пре него што му је то онемогућено; и колико је хиљада различитих ономастичких чињеница побележио Joshua Whatmough (1897–1964) у књизи Dialects of Ancient Gaul (1949), за које би се пре могло помислити да су недавно пописане по нашим просторима него по Галији — у Цезарово време; 
• на основу чега Волански дешифрује етрурске археографске реликте „у словенском кључу“ — једнако као и Томецоли и Серафимов минојске записе;
• зашто Томецоли тврди да се модерни талијански језик уобличио тек пре пет векова, тј. „око 1500. године“; и у вези су с тим и питања је ли се главнина западних европских језика уобличила после распада Римског царства, а Немачка на 80-ак процената свога садашњег простора сатрла Словене (Лужички Срби остали да сведоче о тамошњим последњим словенским траговима);
• и како се догодило да се на списку шизофрених историчара не нађе Олга Луковић-Пјановић — која је прва стала на „траг српских аутохтониста“ и то скоро цео век пошто су они прогнати и из српске науке и из српског памћења; и била распета зато што је цитирала онога Грка који је, пре много векова, рекао да су „Срби народ најстарији“;
• и прва поставила питање које се нашло и у врху нашега списка: може ли српска реч бити старија од грчке и може ли се као шизофрено означити и питање има ли те речи и у другим европским језицима; неки истраживачи, наиме, бележе стотине таквих речи, неки хиљаде, а ја овде наводим само две: једна је она под чијим се зрацима „греју“ сви Европљани, а у српском језику има лик сунце: та реч у словенским језицима има гласове [с-л-н] и они се најчешће сви чувају (тек у покојем од њих једино се место [л] може појавити „нешто друго“) док се у европским језицима, редовно, губе или [л] или [н]; погледајмо сада како се та српска реч „чује“ у тим језицима: дански-шведски-норвешки-португалски – sol, исландски – sól, латински – solis, италијански – sole, француски – soleil, грчки – ἥλιος, летонски-литвански – saule, румунски – soare, немачки – Sonne, енглески – sun, холандски – zon, луксембуршки – Sonn (а не знам како се у ирском и шкотском појавило ghrian); друга је реч она под чијим се пахуљицама сви Европљани „расхлађују“, Срби је именују као снег и она у неким европским  језицима такође има занимљиве паралеле: дански – sne, норвешки – snø; шведски – snö; исландски – snjór; летонски – sniegś; литвански – sniego; ирски – sneachta; шкотски – sneachda; италијански-португалски – neve; шпански – nieve; лат. – nix; француски – neige; холандски – sneeuw; немачки – Schnee; фризијски – snie; луксемб. – Schnéi; енглески – snow.

И да ли се основе за сва та питања могу тражити у Лепенском Виру, одн. у ономе што нека „модерна Европа“ данас покушава представити као Загонетку подунавске цивилизације, тј. као „откриће најстарије високо развијене културе Европе“ не примећујући да је та култура утемељена у доњем Подунављу, тј. на Хелму, тј. на Илиричком полуострву, тј. тамо где се за Европу, може бити, чуло тек током последњег миленијума. Помињем те појединости зато што је, не тако давно, речено да је с Илиричког полуострва кренуо сеобени талас према истоку (оне таласе према западу и северу оставићемо по страни), пре пет миленијума забележени први преци данашњих Руса, неколико векова касније они стигли до Урала, отуда се запутили у Индију (један крак према Ирану, други према јужној Арабији и Етиопији), тамо однели санскрит — који је Панини „углачао“ око 400 година пре Христова рођења. То, и штошта друго, тако представља Кљосов, Марковић и његови факадемици тврде да је он био шарлатан, али то, ваљда, не може променити чињеницу да санскрит постоји, да показује најдубље сродности с руским и српским језиком, а они ће нам боље разјаснити оно што „параноидни шизофреник“ није домислио по њиховим мерама и правилима и што они „дубље“ разумеју.

Као и све што у вези с питањима о којима говоримо може бити проблематично.

Драгољуб Петровић / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: