Уз дужно поштовање жртава

У протеклих десетак дана срео сам моје другове из средње школе. Дружио се са унучићима и пријатељима. Били су то добри поводи за дружење. Успео сам да бар краичком једног ока видим и чујем нешто и о непријатностима које потресају наше друштво.

Тако сам видео и изјаву родитеља који седи у школском одбору школе у којој се десила трагедија. Он рече да у поменутој школи, за његових осам година присуства, није се десио случај вршњачког насиља. Међутим, мој друг из школских дана са којим другујем пола века има ћеру (моју кумицу) у четвртом разреду гимназије. Она се дружи већ четири године са девојком која је завршила поменуту школу. Њено сведочење је тако да је вршњачког насиља било у изобиљу. Девојчица, данас девојка, имала је неку израслину поред усне. Деца из оделења су је до те мере злостављала да се она и данас лечи од последица тих немилих догађаја. Пријављивано је свима у школи али није било резултата. Чак су је оковану клупама фотографисали и стављали фотографије на друштвене мреже. Други случај који чух на Ади такође је од мени драге особе.

Каже она да је њен,а колегиница, присуствујући буђењу из коме једне од повређених, затечена изјавом тог детета. На питање, ”Шта се то Побогу деси?”, девојчица одговорила да је поменути дечак дуго већ трпео вршњачко насиље. Да није по месец дана долазио у школу, и да се (вероватно) лечио. И тога дана када је улазио у двориште, сви су погледали кроз прозор, а наставница прокоментарисала како је сада дошао да их побије.

Када сам почињао своју професионалну каријеру, суд у Крагујевцу, а онда и други судови су ме ангажовали за саобраћајног вештака у случајевима тешких и неразрешивих случајева саобраћајних незгода у којима су учесници губили животе. Интересантно је било да су јавност и вештаци који су анализирали случајеве пре мене, у сваком од њих, имали другачије мишљење. Након пет или шест таквих вештачења изашао сам из тог тешког и туробног посла. Шта је било по среди? Људи, као и све друго, желе лакоћу живљења. Иду линијом мањег отпора. У комплексним саобраћајним незгодама никада није само један ”крив”. У маси случајева има више разлога. Недозвољена брзина, слаба видљивост, блато на тој деоници пута, одрон, изненада укључена дуга светла возила из супротног смера, наркотици, пијанство, дивљач, изненадни бол, свађа сапутника, страшна вест, разговор мобилним, отказ техничког система, тренутни наступ гнева. Да само коментаришем последњи случај. У овим ратним годинама неки људи су показивали изузетну агресивност. Сећам се догађаја када је возач, долазећи из правца Миљаковца насилно заобишао другог који се спуштао од Видиковца ка Раковици. На несрећу овог другог, семафор који је стајао укључен са црвеним светлом пружио је шансу насилнику да стане, изађе из аута и после краће расправе усмрти другог возача у присуству његово двоје мале деце која су седела на задњем седишту. Његова ”грешка” је била у томе што није знао да има посла са лудаком.

Дакле, и ако прихватимо да је дечак – убица рођен са насилничким геном, и да је живео у породици која није одисала срећом, треба имати на уму да он није живео у вакуму. Некада је опасно пројектовати свет очима ”здравог”. Обично тада дође до неочекиваног одзива.
Дуго сам размишљао да ли ово да поделим са осталим, мени непознатим људима. И оно што је преовладало да то учиним нису десетине хиљада гневних незадовољника који блокирају међународне саобраћајнице. Више су то добри људи, попут оног покојног возача из Раковице који је помислило да су сви људи разумни чим седе за воланом. Или због једног од мојих клијената оптуженог и окривљеног да је у саобраћајки усмртио возача из супротног смера који се кретао равним и правим путем ко теписија, и широким на месту удеса 6 метара, а вештак је натегао да је мој клијент прешао на његову страну 12 сантитара. Стварност је била сасвим другачија. Усмрћени је био председник суда са јаком диоптриом и ништа од извештаченог није било тачно! Не судим. И не знам. Али знам да неки људи савршено добро знају шта се десило у овом случају.

Мирослав Пушоња / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: