БУРА ЗБОГ РОДНО ОСЕТЉИВОГ ЈЕЗИКА: Закон без благослова

Ко је икада Десанку Максимовић назвао песником, а Надежду Петровић сликаром? Обе су рођене крајем 19. века. Надежда је увек била сликарка, а Десанка песникиња. У њихово време није било неке нарочите политичке коректности нити сензибилитета за родно сензитивни језик, друштво је било патријархално, али никоме није пало на памет да занимања две велике жене које су обележиле српску културу ословљава у мушком роду. Српски језик је природни организам који уређује сам себе, далеко боље од силних невладиних организација, активиста и активисткиња, бораца и боркиња и неке речи прихвата одмах, а неке одбацује као страна тела.

Учитељица је одувек била учитељица, васпитачица никако није била васпитач, баш као и наставница и професорка, докторка или медицинска сестра. Код овог последњег занимања медицинске сестре је одувек било дилеме. И ја је имам. Како се зове мушкарац који обавља тај посао? Ваљда медицински техничар. Шта тек да кажем за занимање „бабица”? Није „дедица”, већ „медицински брат”. Званично, или у жаргону? Али, „дедица” свакако није. Бар до сада нисам чуо. Али, ништа нас не сме изненадити.

Када би у стара времена неки ђак учитељицу назвао учитељем, не би се провео баш најбоље, те би, у ова времена опште сензитивности, дотична учитељица вероватно надрљала.

Видећемо како ће бити од маја следеће године, када, по одредбама Закона о родној равноправности, ниједна женска особа неће моћи да буде мастер или инжењер него – мастерка или дипломирана инжењерка.

Иако немамо море, ако се којим случајем створи адмирал у сукњи, биће адмиралица или адмиралка. Агент тајне службе у сукњи ће бити агенткиња. Па чик зуцните. Чланица САНУ ће бити академкиња. Чим осетим да ломим језик, као да учим брзалице, знак је да нешто не штима, што никако не значи да што више жена не треба да постану чланице академије. Напротив, премало их је. Идемо даље. Она која догура до чина генерала биће генералица или генералка. Задржаћу се и овде. Залажем се за што више жена генерала, ови мушки се нису нешто показали, баш као и академици. Али генералка некако не стоји. Да ли је реч о генералној проби, генералки на мотору аутомобила или великом спремању стана? Чизме и упртачи су обавезни. Тако да остаје генералица. На прво слушање, збуниће људе. Неће им бити јасно да ли она води дивизију или домаћинство генерала. Односно, да ли му је то супруга?

Марина Маљковић ће постати тренерка, односно тренерица. И то каква. Једна од најбољих на свету. Биће и ту дилема. Како је тренерка обукла тренерку? Појма немам. Хоће ли центар женске кошаркашке репрезентације постати центрица? По закону хоће. Сјајни телевизијски спортски коментатор РТС-а Слободан Шаренац имаће необичан проблем, што ће бити забавно како центрица наше репрезентације чека додавање бекице. Ко је сад па бекица? Овде такође настаје лингвистички метеж. То је у мушком свету кошарке плејмејкер или бек шутер. Тај посао на терену је, узгред, обављала супруга колеге Шаренца, једна од најбољих кошаркашица Југославије и Србије свих времена. Зове се Анђелија Арбутина. Играла је на позицијама плејмејкерке, ово већ добро звучи. Али хајде, чик је назовите бекица шутерка.

Ни родно сензитивни лингвисти или лингвисткиње немају јединствен став око појединих занимања, па се још мисле да ли да се жена психијатар званично потписује као психијатрица или психијатреса. Да ли је водич – водичица или водитељка?

Пре него што ми главе дође нека џелаткиња, што је женски назив за омиљено занимање у Срба – џелат, да се позабавим мало и нашом црквом. И СПЦ је одувек имала изузетну језичку осетљивост, хвалим те Боже, али не на основу декрета, јер језик не мари много ни за институције, ни за традицију, ни за бриселска поглавља.

Монахиња је одувек била монахиња, игуманија никада није постала игуман, па чак и у средњем веку. И црква је, уосталом, женског рода. Она је наша мајка, зар не? Или можда треба да нам постане тата или бесполно биће? Како се СПЦ побунила против овог закона, јер је патријарх Порфирије у Васкршњој посланици изјавио да се нашем друштву намеће „родно осетљив језик иза кога се крије борба против брака и породице”, кренули су напади како на њега, тако и на цркву. Он је у посланици позвао да се „обустави насиље над српским језиком”, као и да се укину одредбе „противуставног закона”, којим се намеће родно осетљив језик.

Недавно је објављен и снимак патријарха Порфирија на друштвеним мрежама, у ком он за вечером говори управо о родно осетљивом језику, користећи не баш најсрећније изразе за извесну државну службеницу. Порфирије је без сумње користио неприкладне изразе за једног патријарха, иако није било речи о званичном скупу, иако је снимак волшебно долетео на друштвене мреже и истргнут је из контекста, јер не чујемо интегралну верзију.

Али, оно што је уследило после тога је испод доње границе сваког укуса. Уследиле су заиста тешке увреде и напади како на патријарха, тако и на СПЦ. Ако се то могло и очекивати на друштвеним мрежама, у подкасту „Добар, лош, зао”, на телевизији „Нова С”, која се иначе дичи врхунским професионалним извештавањем и поштовањем новинарских кодекса, двојица колега водитеља су псовкама и увредама, које се могу чути само у ријалитију „Задруга” на ТВ Пинк, вређали патријарха.

Не желим да цитирам ни псовке и увреде, јер их не би објавио ни најопскурнији таблоид, као ни имена колега, јер су обојица раније добијали претње смрћу.

То је доказ како некада ствари могу да ескалирају толико да се понекад запитам да ли нам је свима потребна колективна терапија код психијатра или психијатресе.

Постоји можда и боља препорука. Прочитајте поново песму највеће српске песникиње Десанке Максимовић „Србија је велика тајна”. Тамо ћете пронаћи све одговоре. Имате је и на интернету.

Александар Апостоловски / Политика

БОНУС ВИДЕО: