Јасеновачка клаоница је „радила” све време рата
(фото:Печат)
Јасеновачка клаоница је „радила” све време рата.
У студији „Историја у логору” др Јован Јањић пише да партизани нису ослободили Јасеновац, већ да су само у њега ушетали након што су усташе обавиле све што су наумиле и несметано напустиле место злочина.
Јасеновац је непреболна српска рана. Та рана стално се изнова продубљује прећуткивањем страшних злочина који су се ту десили и константним умањењем броја жртава.То је главни разлог што се проф. др Јован Јањић одлучио да напише научну студију са насловом „Историја у логору” и с поднасловом „Рехабилитовање НДХ умањивањем броја жртава у Јасеновцу”. Сам наслов упућује на „заробљавање историје”, на спутавање истине о ономе што се током Другог светског рата десило у једном од највећих логора у Европи.
На почетку књиге, коју објављује Фондација за српски народ и државу, Јањић указује: „Чести су покушаји ревизије историје. Чине то углавном они који се стиде сопствене историје или – и без стида – настоје да прошлост прикажу другачијом него што она јесте…”За разлику од Немачке, која је на више начина исказала и преузела одговорност за Други светски рат, Хрватска избегава да преузме одговорност за злочине, поготово за злочин геноцида НДХ, сараднице нацистичке Немачке.
Из тог разлога, у Хрватској, откад је Фрањо Туђман, 1989. године, објавио књигу „Беспућа повјесне збиљности”, упорна су настојања да се умањи број жртава, поготово у систему концентрационих логора Јасеновац.
Јањић наводи бројне релевантне изворе о процени броја жртава уморених у Јасеновцу. Тежиште, ипак, ставља на иностране изворе: немачке, италијанске, америчке, бугарске. Сви ти извори сведоче о стотинама хиљада убијених у Јасеновцу. Аутор се посебно осврће на извештај Земаљске комисије Хрватске за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, која је одмах по завршетку рата извршила реконструкцију ратних дешавања у логору Јасеновац. Она је свој извештај предала на увид јавности у Загребу 15. новембра 1945. године. А у том извештају се наглашава, „на основу свих испитивања”, да је у Јасеновцу страдало око 500.000 до 600.000 људи.
Усташка идеологија формално је побеђена, победом оних који су се борили против нацизма и фашизма у Другом светском рату, али она је остала и даље да тиња и да чека нову прилику. Доказ за то су и речи високог хрватског комунистичког функционера Ивана Стеве Крајачића, који је 1966. године, приликом откривања споменика у Јасеновцу, српској делегацији рекао: „Мало смо вас овде побили!” Јањић доноси и сведочење човека којем је то речено, народног хероја Радисава Раје Недељковића, у то време председника СУБНОР-а Србије.
У својој студији др Јован Јањић негира готово осам деценија наметани и неговани наратив да су партизани ослободили Јасеновац. Када су усташе увиделе да је дошао крај рата, они крећу да затру своје трагове. Руковођење логором Јасеновац поново преузима Вјекослав Макс Лубурић. Он окупља бивше команданте, управнике и кољаче логора са задатком да се побију преостали логораши, а да се тела претходно побијених који су ту закопани ископају и спале, као и да поруше и попале све логорске објекте, па и само место Јасеновац.Кад су обавили тај „посао”, усташки злотвори несметано су напустили запаљени логор. Тек након тога дошли су партизани и – „ослободили” Јасеновац, како Јањић иронично закључује. Било је то 2. маја 1945. године, само шест дана пре него што ће у штабу совјетске армије у Берлин-Карлсхорсту немачки фелдмаршал Вилхелм Кајтел, у име Трећег рајха, прогласити капитулацију нацистичке Немачке.
Дакле, ова „голема људска клаоница”, како је јасеновачки логор назвао честити лекар др Никола Николић (Хрват по националности и католик по вероисповести, и сам овде заробљени) „радила” је све време рата.
Јован Јањић доноси сведочење из породице народног хероја Петра Драпшина, да је он тражио, у присуству Јосипа Броза, да се прво ослободи Јасеновац, па тек онда да се иде даље.Према сведочењу из породице Драпшин, то је код Тита изазвало сумњу у његову лојалност, па је присутнима, Александру Ранковићу и Пеку Дапчевићу, рекао за генерал-лајтната Петра Драпшина: „Овај неће бити добар сарадник, треба га склонити!”
По завршетку рата Петар Драпшин страдао је „несрећним случајем”. Постхумно је проглашен за народног хероја Југославије.
Ивана Станковић/Политика
Бонус видео
За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Вајберу, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.
Мог сада пок. оца су , пошто су га третирали као ратно сироче иако му је отац био жив , слали по домовима а на љето су га слали на “распуст” па је он тако послан једној ‘рваЦкој породици , у Славонију , да чува стоку. Наравно сву стоку која је била у власништву мог ђеда су опљачкале усташе и село запалиле. Причао ми је отац да је то било 1946.г. , када је ишао возом за Славонију , да је видио логор који није био потпуно уништен јер је дио барака још увјек стајао као и дјелови ограде.
Истина је да су два Банијца тражила да се ослободи Јасеновац и оба су одмах након тога “случајно” упала у усташке засједе а радило се о Василију Васиљу Гаћеши и Николи Демоњи.
Прича је и даље површна и нико се није упустио у озбиљније истраживање. За Гаћешу ми је испричао познаник (вјерујем да је још жив) а њему је , читаву истину , испричао његов отац који је био у истој устаничкој јединици као и Гаћеша. Наравно ту јединицу као и многе друге су преузели партизани и поставили ‘рвате за политичке комесаре па се знало десити да је комесар био једини у јединици а да није Србин.