Обојена револуција, Мајдан, арапско пролеће и Србија!

Друштвеним мрежама је недавно, од једног много паметног телефона до другог, од уста до уста, кренуо да кружи скриншот веб странице с мапом Србије без Косова и, штавише, без Војводине, уз ознаку Светског економског форума, жуте звездице Европске уније и пропратну напомену непознатог креатора дотичног виралног скриншота да српске власти сарађују с једнима и другима. Па следствено и закључак, основана сумња, да заједно раде и на откидању Војводине од Србије.

Испоставиће се, међутим, да су на сајту о коме је реч – eurodialogue.org – поменуте ознаке само налепљене као што је могло да се налепи и било шта друго, знак “Ферарија” на пример, иако никакве везе нема; да сајт не само што није званични сајт било чега, него је и потпуно анониман, без икакве информације о свом власнику или творцу, укратко, једно прилично опскурно место у том смислу његове веродостојности као извора информација, поготово оваквих.

И још нешто: ударне вести на том сајту старе су десетак година, а страницу са оном мапом обогаљене Србије није лако наћи чак ни када тачно знате шта тражите. Не можете на њу да набасате случајно.

Дакле, неко се баш потрудио да то убаци у наш јавни простор.

Пример други.

По истој је матрици, такође ових дана, кренула да кружи фотографија документа, званичног формулара, изјаве о одбијању вакцинације детета, где, уместо маме и тате који су укинути, треба да се потпишу ”родитељ 1” и ”родитељ 2”.

Да не дужимо: такав документ не постоји, читава ствар је лаж. Неко се поприлично потрудио да изгледа као истина.

“Блумберг” је у марту 2016. објавио подужи текст о извесном Андресу Сепулведи, хакеру и (пара)политичком активисти из Колумбије који је испричао како је “манипулисао друштвеним мрежама да би створио лажне таласе ентузијазма и исмевања” таргетираних противника. “Мој посао”, испричао је, “били су прљави рат и психолошке операције, црна пропаганда, гласине – читава та тамна страна политике за коју нико не зна да постоји, али сви могу да је виде”.

Сепулведа је, каже, увидео да “гласачи више верују ономе за шта мисле да су спонтани искази стварних људи на друштвеним мрежама него експертима на телевизији и у новинама. Знао је да налози могу да буду лажирани, а трендови на друштвеним мрежама исфабриковани… Могао је да манипулише јавном дебатом једноставно као да помера фигуре на шаховској табли, или, како сам каже, ‘када сам схватио да људи верују ономе што каже интернет више него стварности, открио сам да имам моћ да наведем људе да поверују у готово све'”.

Па је тако, примера ради, приликом неких избора у мексичкој држави Табаско, да би сместио конзервативном католичком кандидату за гувернера, направио мрежу лажних Фејсбук налога геј мушкарца који га тобоже подржавају. Циљ операције био је да се “подрије поверење базе” правих гласача овог конзервативног кандидата, којима је због онакве подршке он постао довољно сумњив да изгуби изборе.

“Све време ми се и чинило да нешто није како треба”, рекао је “Блумбергу” овај кандидат, Херардо Пријего, када му је предочен Сепулведин исказ.

Она два примера, а то нису и једини примери који постоје, представљају доказ да смо и ми изложени операцији за коју нисмо ни свесни да се спроводи.

Јасно је и ко је њена мета – они бирачи којима није свеједно кад виде Србију без Косова и Војводине и маму и тату замењене родитељима 1 и 2. Другим речима, убедљива већина српског бирачког тела, и, подједнако важно, после одласка Зоране Михајловић и Драгана Шормаза, готово сто одсто гласача владајуће странке.

Све је то база чије се поверење подрива као један од опробаних нужних предуслова за било који преврат. Укључујући и ону врсту преврата који су нам познати као обојене револуције, што нам није било познато када смо и сами били њени свесни учесници и несвесне жртве.

Наиме, тог 5. октобра били смо пред Скупштином због својих уверења а не зато што нас је било ко на то натерао; нисмо тада могли да знамо да су баш таква наша уверења, зато што су искрена и зато што нас је много, била организовано и без нашег знања и сагласности стављена у службу остварења туђих циљева.

Олакшавајућа околност сада се састоји у томе што знамо оно што тада нисмо знали. Па нам се зато и догодило да нам земља, почев од 5. октобра увече док смо ми славили ослобођење а они упадали у Народну банку Србије, царину, Трговински суд…, онако темељно буде опљачкана кроз распродају коју су разни динкићи, ђелићи, влаховићи и остали препродавци наше народне имовине назвали приватизацијом и транзицијом, и поврх тога упрегнута у европске и НАТО интеграције којима је циљ да нас доведу у једино пожељно стање потпуне потчињености. Зависне од њихове помоћи и беспомоћне да се супротставимо било којем захтеву који пред нас поставе.

И додатна и нарочито важна околност, коју сада имамо на својој страни а ономад је није било, налази се у званичним упозорењима из Русије да се Србији спрема обојена револуција. Најпре је то рекао амбасадор Русије у Србији Александар Боцан-Харченко, потом је на то исто из Москве, испред Министарства спољних послова Русије, упозорила и Марија Захарова.

На њихове речи нарочиту би пажњу требало да обрати оних 80 и кусур одсто Срба који Русији верују више него антируској пропаганди њених противника.

Или пак верујемо да Русија нема неке обавештајне службе, и да појма нема шта нам се спрема? Или да је, на пример, склона да подржи нешто што није у њеном интересу, већ у интересу противника с којима се налази у директном сукобу…

Тим пре што упозорење из Русије потврђују управо они на које нас Русија упозорава. Ено га, са Мајдана у Кијеву на улицу у Београду позива народни посланик Александар Оленик.

И, за случај да симболика тог чина није довољна, црта знак једнакости између кијевског Мајдана и протеста у Београду, каже, “на Мајдану се бранила и одбранила демократија и европска идеја у Украјини. Протестима у Београду бранимо идеје демократије и Европске уније у Србији”.

“И само да знате”, претећи поручује у свом обраћању, “ништа није случајно”.

Да ли ико нормалан, ко нашој земљи ишта добро жели, жели Мајдан у Београду? Или не зна одговор на питање ко ће коме наметнути своју агенду: људи који шетају у знак свог протеста, или они који им говоре где да шетају. Што онда и учине.

Наравно да свако има и такво право, него, ако заиста “ништа није случајно”, треба подсетити да је на Мајдану проливена и крв. Тај 20. фебруар 2014, заправо, показао се као прекретница за успех прозападног пуча који је уследио јер је распалио гнев масе и осталих убачених елемената. Да би годинама касније чак и главни НАТО тинк-тенк, Атлантски савет, био приморан да примети како ћутање пучистичких власти о правим кривцима за масакр “изазива питања а многи га сматрају и де факто заташкавањем”. Док је Иван Качановски са Универзитета Отава у Канади у својој детаљној студији и дефинитивно утврдио да су демонстранти убијени са положаја које су држали сами демонстранти. То јест, они који су их злоупотребили за остварење свог циља чијим крвавим последицама сад присуствујемо.

Ескалација на Мајдану, иначе, догодила се кад је мирно решење кризе био надохват руке а број демонстраната почео да опада.

Ускоро ће почети сезона годишњих одмора и број учесника протеста у Београду неминовно ће се осути. Што значи да њихови организатори имају само још пар недеља да пробају нешто да постигну. Намерна радикализација ситуације, за коју ће наравно бити оптужена супарничка страна, поготово имајући у виду ону претњу с Мајдана да “ништа није случајно”, представља опасност чије постојање не смемо да искључимо.

Дај Боже да грешимо. И нека нам је у помоћи. Али пре свега – памет у главу, сад, кад знамо да је операција у току.

Никола Врзић / РТ