Медић: Нема љубави са онима који већ 30 година након оружаног сукоба воде све могуће ратове против Срба

Прича се да је рат завршен прије скоро 30 година и да култура и умјетност „не смију да имају препреке“, бар је то порука из града који исто толико година шири најцрњу пропаганду о српском народу.

Ви би да ”ширите љубав” с онима који 30 година воде најгнусније, најпрљавије и најпримитивније хајке против свих Срба који се усуде да говоре истину и да часно и достојанствено раде у том граду инсистирајући на досљедној примјени Дејтонског мировног споразума.

Ви би да ”другарите” с онима који ”скидају” српске главе у заједничким институцијама, водећи монтиране дисциплинске поступке осмишљене у чаршијским кафанама, резервисане само за Србе који покажу зубе махалашкој политици.

Свима вама који примате ”срдачне честитке” од разних ”мустафића” из Дејтонске долине плача, назива који им је с пуним правом надјенуо колега Данијел Симић, лично желим да што прије добијете прилику да свакодневно радите с онима који вам ових дана пишу хвалоспјеве истичући како сте својим примјером доказали да култура не познаје границе јер је рат, како потврдисте заједно, давно завршен.

Хвала Богу да је завршен, али нажалост, завршен је само онај вођен ватреним оружјем. Овај који и данас траје много је агресивнији и опаснији али га многи од вас не виде из Републике Српске.

А можда је, вама, ипак само лакше да живите у заблуди. Ја, за разлику од вас, протеклих пет година нисам играла позоришне улоге у Сарајеву већ сам радила на првој линији фронта – одбране Републике Српске и њених институција. Са неколико часних Срба бранила сам дигнитет српског народа и институција у којима ви сједите у Републици Српској. Бранила сам да Републику Српску у програму БХРТ-а називају скраћеним називом, мањим бх ентитетом, а вас заједно са мном – агресорима, геноцидашима, злочинцима, дивљацима с брда. И све то сам радила са заставом Републике Српске коју сам прва и вјероватно посљедња унијела у зграду РТВ дома на Алипашином пољу. Ону исту коју ви скидате са зграде у Бања Луци кад вам долазе гости с тих чаршијских поља.

Имала бих још штошта да вам напишем о пријетњама убиством, силовањем, клањем, пребијањем које сам готово свакодневно примала протеклих година радећу у Сарајеву. Ја нисам имала времена да на ”великим и малим сценама” плачем због онога што доживљавам и преживљавам. Нећу дужити, да вам не покварим нетом изграђене другарске односе с ”мустафићима”. Слажем се само у једном с вама, да ми требамо бити другачији. Ми то и јесмо јер не мрзимо, не вријеђамо и не пријетимо другима.

Пејка Медић