Замка за Србију

Замка за Србију.

Намерно заоштравање односа Косова и Србије личи на планирану акцију, после које би, према плановима САД, Србија требало да почне да се удаљава од Русије ка Западу.

Настављају се протести Срба на северу Косова и Метохије. Београд и Приштина сукобили су се након што су косовски Срби бојкотовали локалне изборе у српској енклави на северу самопроглашене републике. Интервенција САД и ЕУ у сукобу није донела никакво решење: косовски Албанци одбијају захтев САД и ЕУ да се одрже поновљени избори уз учешће косовских Срба. Али интрига је много дубља. Србија само што није упала у замку припремљену за њу. 

Избори без бирача 

Ситуација у српским општинама на северу Косова и Метохије ескалирала је 26. маја након што су косовски специјалци заузели административне зграде у општинама Звечан, Зубин Поток и Лепосавић. На овај начин косовски Албанци су покушали да обезбеде инаугурацију челника општина, који су наводно победили на „изборима“ 23. априла, које је српско становништво бојкотовало у знак протеста против редовног малтретирања косовских Албанаца.

Овај бојкот подржао је чак и председник Србије Александар Вучић, који је још пре избора рекао да изабрана нова власт на северу Косова „неће бити легитимна, пошто ће је формирати Албанци, којих је тамо два одсто“. Осим тога, учешће Срба на изборима најрадикалнији Срби су сматрали фактичким признањем Косова, које је, по уставу Србије, његов саставни део.

Акције косовских специјалаца постале су окидач за још једну рунду сукоба. 29. маја интервенисале су мировне снаге КФОР-а које су оградиле управне зграде у близини којих је локално становништво протестовало. Умешале су се САД и Европска унија.

Специјални изасланик САД за Западни Балкан Габријел Ескобар и емисар ЕУ Мирослав Лајчак предузели су шатл дипломатију, крстарећи између Приштине и Београда „у потрази за миром“. И изгледа да је све ишло у корист Србије, пошто су Ескобар и Лајчак позвали Приштину да одржи нове изборе уз пуно учешће Срба. Чак ни прокосовски албанске САД и Европа нису могле да игноришу чињеницу да је на изборима учествовало нешто више од три одсто становништва косовских српских енклава. Ово је генерално слично аритметичкој грешци.

Приштина три одсто

Дрско уверење косовских Албанаца у своју „праву“ појачано је чињеницом да су раније у Вашингтону изјавили да ће признати резултате општинских избора у четири округа на северу Косова и Метохије, упркос одбијању да на њима учествују, већине тамошњег српског становништва. Међутим, сада су Ескобар и Лајчак захтевали да Приштина одржи нове изборе, као и да промовише формирање Заједнице српских општина (ЗСО, орган самоуправе Срба који живе у непризнатој републици), што је законска обавеза Косова. у Бриселским споразумима о нормализацији односа Београда и Приштине из 2013 . Приштина је пре десет година, пошто није имала времена да почне да развија повељу СЦМ, брзо зауставила овај процес.

Споља, све изгледа као да је цео колективни Запад стао на страну Београда. И, као да игра заједно са Западом, „званична Приштина“ је почела да игра улогу жртве у интриги коју САД и ЕУ наводно играју у интересу Србије.

Косовски „премијер“ Аљбин Курти рекао је да су САД и ЕУ наводно неправедне у спору између Косова и Србије. Он је рекао да су Ескобар и Лајчак деловали са позиција Србије, власти у којој је назвао “аутократски режим”. Курти је рекао да се присуство косовских специјалних снага не може смањити све док “криминалне српске групе или не напусте земљу или не буду ухапшене”. Он је окривио Београд за „наредбе насиља” на Косову из „Београда”. Укратко, Курти стоји на свом месту.

„Председник“ самопроглашене Републике Косово Виса Османи, у поређењу са Куртијем, направио је корак уназад, али је то био само бесмислен гест. Она је рекла да је поновно гласање могуће ако „двадесет одсто бирача у општинама са српском већином на северу Косова потпише петицију за одржавање нових избора“. Османи сматра петицију “најдемократскијим начином” за организовање нових избора.

У међувремену, у саопштењу, Османи каже да Приштина једноставно чини самовољу, будући да је господар ситуације. С једне стране, Косово одржава изборе са 3% учешћа становништва и проглашава их легалним. С друге стране, под притиском спољних сила, Приштина је спремна да одржи нове изборе ако буде нека врста петиције 20 одсто становништва, што није ни у њеним косовским законима.

Не зна ни да воли Србе, Ројтерс напомиње да није јасно да ли ће српски бирачи подржати петицију. Осим тога, Османи је истакла да ће пре расписивања реизбора затражити од међународне заједнице гаранције „неинтервенције Београда”.

Дакле, имамо веома компликовану, на први поглед, слику српско-косовског сукоба, који практично нема дугорочно решење. У међувремену, објашњења која америчка страна даје након путовања двојице емисара – Ескобара и Лајчака, појашњавају интригу Вашингтона.

Њен циљ је да у потпуности натера Србију да стане на страну Запада, да напусти став неучешћа у антируским санкцијама и неутралности у вези са сукобом у Украјини.

А полуга притиска на Србију је ноторна жеља председника Србије Александра Вучића да земљу уведе у Европску унију . И поред тога што истраживања јавног мњења која се редовно спроводе у Србији показују да присталице чланства Србије у ЕУ не добијају већину. Што се тиче чланства Србије у НАТО блоку, који у суштини чини јединствен војно-политички конгломерат са ЕУ, апсолутна већина Срба је против такве перспективе.

Специјални изасланик САД за Западни Балкан Габријел Ескобар, коментаришући ситуацију, пркосно, чак и театрално, врши притисак на Косово и лично на „премијера“ Куртија. Он наводи да је формирање Заједнице српских општина, према бриселским споразумима из 2013. године, „законски захтев за Приштину”.

„Говорим о чињеницама. То је назначено у Бриселским споразумима, у закључцима Савета Европе, у оквиру Охридског споразума . Ово није споразум између Куртија и Србије, већ између Косова и Србије. Ако Косово жели да се придружи процесу евроатлантских интеграција, Приштина то мора да учини. Ескобар чак наговештава да ако Куртијева влада то не уради, онда ће на Косову бити још једна влада која ће испунити бриселске споразуме.

Следеће – још драма. Специјални изасланик САД је нагласио да је у разговору са председником Србије Александром Вучићем јасно рекао да „одбацивање (Приштине) (Бриселског) споразума значи одбацивање Европе са свим последицама које произилазе – нарушавањем даљих интеграција и сарадње. са ЕУ, што је озбиљна последица самог себе“.

И поред тога, Ескобар је нагласио: „Ако буде нових избора, Срби треба да учествују на њима без икаквих предуслова. Зато сматрам да је за Србију најозбиљнији изазов да убеди косовске Србе да се врате у институције.

Шта из овога следи? Са великим степеном сигурности може се тврдити да САД играју велику вишеслојну представу у којој је косовским властима додељена улога дворишног хулигана који малтретира све. Али онда долази „добар момак“ – Вашингтон – који на његово место поставља хулигана, а брани увређене – Србе, признајући да су у праву. Само понашање које се тражи од насилника истовремено се тражи од свих у дворишту, укључујући и увређене.

Чињеница је да се већина Срба противи било каквим споразумима са Косовом инспирисаним Вашингтоном и Бриселом. А примена ових споразума тиче се и званичног Београда, чему се противи прилично масовна српска опозиција, која све ове споразуме – и бриселске, и недавне Охридске и друге – сматра издајом и предајом Косова. Није случајно што Ескобар каже да Београд „мора да убеди косовске Србе да се врате у институције“.

Један добар заокрет заслужује други

Нема сумње да ће „непопустљива“ Приштина изиграти свој резултат до краја: ускоро ће устукнути и правити се да, нерадо, прихвата захтев САД и ЕУ. Косовски Албанци ће се претварати да су започели процес успостављања СКМ и расписати нове изборе на којима ће учествовати косовски Срби.

А Вашингтон ће за своју „услугу“, односно за то што је „позвао Косово на ред“, дефинитивно тражити узвратну услугу од званичног Београда – спровођење Охридских споразума, по којима Србија де факто признаје независност Косова. Документ потписан у Охриду у Македонији о томе говори прилично китњасто – на начин који одговара Вашингтону и ЕУ, а истовремено на начин који не иритира српско друштво.

Српска опозиција сматра да ће председник Вучић удовољити захтеву САД и позвати косовске Србе да учествују на реизборима, што ће бити још један елемент у постепеном де факто признању Косова од стране Београда.

Поред тога, под свим председницима, Бела кућа тражи да Србија напусти своје историјски пријатељске везе са Русијом, учествује у санкцијама ЕУ против Русије и промени своју неутралност у вези са сукобом у Украјини на активну прозападну позицију на начин суседне Бугарске или Румуније. У ствари, сукоб у Украјини је окидач који је помогао Сједињеним Државама да српско-косовски сукоб пребаце из латентног у активно стање како би га искористиле за промену геополитичког вектора Србије.

Јасно је да ће председник Вучић – док не одустане од своје идеје о чланству Србије у ЕУ – бити у стању трајног политичког цугцванга. Сваки његов корак само ће погоршати позицију Србије и појачати притисак Сједињених Држава како би приморала земљу да коначно и неповратно раскине све везе са Русијом.

У ствари, САД су поставиле замку Србији. Намерно заоштравање односа између Косова и Србије личи на планирану акцију, после које би, према плановима САД, Србија требало да почне да заноси ка Западу.

Чак и сада, када званични Београд још није предузео праве антируске кораке, западна пропаганда, гледајући далеко унапред, покушава да створи привид повлачења Србије из Русије. Доказ за то је недавна угледна публикација у британском Фајненшел тајмсу, која је заиста одала толико жељену – “издају Срба Русије”.

Лист је писао: „Председник Србије је рекао да нема ништа против тога што његова земља продаје муницију посредницима који је испоручују Украјини. То је знак да се верни савезник Русије на Балкану окреће Западу“. Лист је истакао да је Вучић наводно потврдио да му је познато да је српска муниција ушла у Украјину преко посредника и да “не планира да то спречи”. Искрено речено, Фајненшел тајмс је Вучићеве речи протумачио на свој начин и приписао му оно што није мислио.

Вучићев цитат гласи овако: „Да ли је могуће да се то дешава? Не сумњам да се то може догодити. Ја нисам будала. Знам да би део оружја могао да заврши у Украјини. Шта је алтернатива за нас? Не производити? Немојте продавати?”

Вучић признаје да би у Украјини могло да исплива и српско оружје за продају у иностранству. Да, ово је клизав положај. Али то није доказ да се Србија „окреће ка Западу“. Бар за сада.

Једно је јасно, САД немају задатак да јачају везе Србије и Русије. Они немају задатак да Србију виде јаком и независном – бар у мери у којој Мађарска показује своју независност. Обећавајући благодети рајског живота, Србију полако и нежно воде у ЕУ тезгу, где више неће имати своје мишљење о томе ко треба да јој буде пријатељ.

А онда ће на улицама Београда и других српских градова обични Срби наставити да скандирају: “Рус и Срби – Брава Заувек!” Али Вашингтон ће већ играти против њих. 

Звезда

Бонус видео