Отпоздрав Александра Вучића: Јакове и Дритане – од вас нам ништа не треба!
Александар Вучић
Отпоздрав Александра Вучића: Јакове и Дритане – од вас нам ништа не треба!
Председник Србије Александар Вучић поручио је предсједнику Црне Горе Јакову Милатовићу и премијеру Дритану Абазовићу који су понудили да Црна Гора посредује у дијалогу између Србије и Косова „да се ману домаћинства“.
Председник Србије обратио се јавности и говорио првенствено о дешавањима на северу Косова.
–Интересантно. Питате се докле иде нечија безобзирност и безобразлук и питате се има ли то граница. И онда установите да нема граница. Замислите да Црној Гори неко отме део територије, који год хоћете – Плав, Гусиње, Рожаје, Малесију, Улцињ… Шта год хоћете, који год. А ми онда кажемо – ‘Молимо вас, ми ћемо да угостимо, имамо лепу вилу на Златибору. Сад је обновљена вила на Фрушкој гори, тамо како можемо да вам будемо тамо домаћини то је чудо једно’. Маните се домаћинства, није нама ни до вашег мора, ни планина, ни било чега. Нама неко то да тражи ми бисмо рекли бисмо да смо уз братску Црну Гору и не дамо на теритојални интегритет Црне Горе. А то што ви не поштујете територијални интегритет Србије, бар немојте тиме да се хвалите и немој још да говорите како нам тим чините добре услуге. Хвала вам на свему, све најбоље вам желимо и ништа више. Није нама потребна столица, не морам да седим на столици кад с неким разговарам а да има добре воље. Могу и да стојим, само што немате с ким да разговарате, рекао је Вучић.
Бонус видео
За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Вајберу, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.
Naravno da Vucicu od Jakova i Dritana nista na treba. A zaboravio je kako je surovao sa don Milom Djukanovicem pod cijom je vlascu Cena Gora priznala laznu drzavu “Kosovo”, Kao da se toga ne secamo? Sta bi od njegovog izbornog slogana “za nasu decu”? Zar to isto ne vazi za srpsku decu na Kosovu i Metohiji – decu Marije Radosavljevic i decu drugih Srba iz juzne srpske pokrajine koju siptarska policija mlati bez milosti, drzi na nisanu snajperskih pusaka i lovi, hapsi i prebija Srbe po naredbi Kurtija koji je Vucicu pozajmio autobuse za njegov “kontramiting” u Beogradu?
Kada se osvrnemo na politicku karijeru Aleksandra Vucica, ne mozemo da se otmemo utisku da je Vuciceva politicka karijera satkana od bezbrojnih lazi, pocev od toga da je bio “najbolji student na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu, iako je studirao 6 godina. U njegovoj biografiji pise:
Predsednik Republike Srbije Rođen je 5. marta 1970. godine u Beogradu. Završio je Zemunsku gimnaziju 1988. godine, a diplomirao na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu 1994. godine. Pristupa Srpskoj radikalnoj stranci 1993. godine.
Upisao je studije na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu 1988. i diplomirao 16. novembra 1994, a usavršavao je engleski jezik u Brajtonu u Ujedinjenom Kraljevstvu.[16] Kao jedan od najboljih studenata generacije bio je i stipendista „Fondacije za razvoj naučnog podmlatka”. E, sada se treba upitati kako je dobio tu stipendiju? Za njegov boravak u Brajtonu, kako je govorio – morao je dodatno raditi u nekoj gvozdjari – ali je i o tome lagao, jer se ispostavilo da je radio u mesari:
https://pescanik.net/srafovi-u-mesari-fantomski-posao-premijera-vucica/
Šrafovi u mesari – fantomski posao premijera Vučića
Anonimni Englez04/11/2014
Print
Subota – dan za odmor i spavanje. Ali, nema ništa od toga, jer ćerkica me budi u 8 ujutro: „Baka te zove na Skajp, dođi brzo“. Šta je sad, zabrinuh se, da nisu loše vesti? Otkad sam 2003. došao u London, majka i nije baš imala običaj da me budi vikendima. Opraštam joj, pomislih cinično, u Srbiji je dan u punom naletu, jedan sat unapred, 9 sati i jeste pristojno vreme za poziv.
„Sine, premijer nam je radio baš tu kod tebe i pre nego što je postao student! U gvožđari, prodavao šrafove! Na Gloster Roudu, sad ću da ti pročitam tekst…“ I pre nego što sam uspeo da dođem sebi, onako sanjiv, i povežem o čemu se radi, majka mi pročita naslovnu Blica i ceo tekst unutra. Majka inače nije politički zainteresovana, često i ne glasa, ali nije da ne voli srceparajuće životne priče. Čula je da je premijer pošten i svidelo joj se kako je počeo da zavodi red, pa je na prošlim izborima glasala za njega. Otuda verovatno i ovo oduševljenje saznanjem da je premijer nadničio baš u mom kraju. On je još davne 1988. godine radio kod Indijca, kao mladić, pre nego što se vratio i upisao studije u Srbiji. Zarađivao je 2 funte na sat, ali pošto se ubrzo pokazao dobrim, digli su mu platu na 2 i po funte. Gazda je prodao lokal pre par godina, ali tu su radnici koji se Vučića sećaju od pre 25 godina, ali koji ne mogu da dokuče da li je premijer na Miloševićevoj ili onoj drugoj strani političke ponude. Ima i slika, „Jack’s Hardware Homeware“ šopa, gde je premijer radio – veli mi majka. Otvorim sajt Blica i vidim naslovnu print izdanja:
Pa ja znam ovu radnju sa slike! Živim dve ulice dalje i svako jutro prolazim pored nje, na putu do Gloucester Road tube (metro) stanice. Tu hvatam Piccadilly liniju, pravac do King’s Crossa, gde mi je kancelarija. Iako mi je ovo dnevna rutina u poslednjih šest godina, nikad se nisam previše zagledao u „Džekovu“ svaštaru. Doduše, mislim da sam jednom tu svratio da kupim izolir traku. Davno beše, valjda me sećanje dobro služi.
I do podneva sam maltene potisnuo celu priču u zaborav, uprkos majčinom oduševljenju. Velika stvar – radio u mom kraju, čuj… Ali, ne dade mi đavo mira, pa par sati kasnije na stepeništu zgrade, tokom kraćeg razgovora sa komšijom Džonom, pomenuh slučaj: „Znate li da je naš premijer radio u „Džekovoj svaštari“, ovoj na Gloucester Roadu, još 80-ih?“ Gospodin Džon, stariji džentlmen koji se celog svog života nije selio iz ovog kraja, sa iznenađenjem zapita: „Jack’s… misliš na Chard&Sons radnju? Zar tu nije bila mesara 80-ih?“ „Ne znam zaista, ne sećam se dobro Londona iz tog perioda“, odgovaram sarkastično. Osamdesetih sam se igrao u pesku, u Kragujevcu. „Nisam baš siguran“, sumnjičavo dodade Džon, pa pređosmo na priču o Murinjovom Čelsiju i transferima.
Nešto kasnije tog popodneva setih se opaske o mesari. Prolazeći pored radnje, zagledah se u zgradu, i zaista – ugravirano u zidu stoji „Chard&Sons“, očigledno ime nekadašnje radnje. Pretražih malo po internetu da pogledam njen istorijat, a jedino što sam uspeo da pronađem jeste jedna stara fotografija:
Mesara, zaista. Nemoguće da premijer laže, pomislih, možda je fotografija prilično stara. Možda se mesara zatvorila 60-ih, 70-ih, pa i početkom 80-ih, pa je „Jack’s” otvorena na istom tom mestu pre te 1988. godine… I brže-bolje pohitah da pogledam istorijat radnje u registru privrednih subjekata. I evo šta sam dobio:
Radnja za koju premijer tvrdi da je u njoj radio 1988. godine tada nije postojala, ona je otvorena 1. januara 1989. godine. Da nije komšija Džon bio u pravu? Čekajte, sad sam zbunjen, ako je tu bila mesara, to onda znači da… ma nemoguće, premijer nikada ne laže!
Možda je i pre ove radnje tu bio „hardware, homeware“, a ne mesara. Ne znam, nisam pametan, ali znam ko sigurno zna: premijer Vučić. Pozivam ga da nam razjasni i objasni, da nas ne grize crv sumnje. I iskreno se nadam da je ovo samo neka greška, jer sve mogu da podnesem, ali da mi se majka tako razočara – to nikako!
Peščanik.net, 04.11.2014.