У злоупотребу преко Халкокондила

У злоупотребу преко Халкокондила

Ваља подсетити да званична историјска наука у Срба гледа на Илире, али и на остале Сармате, Трибале, Трачане, Келте, Дардане, Пелазге, Расене, Дачане, Анте, Мижане, Венде, Венете, и многе друге, као на нешто што са Србима ни за живу главу не би смело имати везе.

Најбоље се то показало у тренутку кад је у Енциклопедији српске историографије (којој се може прикачити свакакво обележје, али не и србско) написано да “Шафариков труд, посебно на издавању извора има огроман значај за развитак српске критичке историографије, али је ропско ослањање на његов ауторитет усадило у српску науку бројне романтичарске заблуде које су с муком искорењене”. Преведено на нашки, то значи да су извори које је Шафарик објавио, а заједно с њима и Шафариков ауторитет, увели у србску науку “бројне романтичарске заблуде”, због чега је Шафариков историографски рад био по србску науку изразито штетан, али је та штета ипак била врло корисна, пошто је довела до “развитка српске критичке историографије”. Другим речима, оно што је Шафарик написао о словенској (и србској) старини није ни смело да стигне до србског читаоца. И, наравно, није ни стизало јер Шафариково дело није превођено на србски! А да јесте, могло се на једном месту видети оно што је о дубокој србској старини (и илирској, и трачкој, и сарматској, и трибалској, и иној) било итекако познато бројним страним ауторима од ауторитета.

Енциклопедијске логике држи се и проф. др Марко Пејковић који се на одсутну Олгу Луковић Пјановић (1920-1998) окомио осмотачкастом пресудом да “Срби нису народ најстарији” јер је “лоше читала Лаоника Халкокондила” (https://borbazaistinu.rs/srbi-nisu-nahstariji-narod/).

Лоше или нелоше, али ни Марку Пејковићу, другу својих другова, није јасно што Лаоник, “прво, не помиње Србе као Србе, већ само као Трибале… иако се сви слажу да је под Трибалима ту подразумевао Србе (и званичне научне катедре, не само аутохтонисти)”. Каже тако јер му се није дало да разабере грчку говорну тегобу да реч Србаљи, Србљи изговоре онако како су је Србљи изговарали, па су је прилагодили својим говорним могућностима и претворили у Трибали.

Кад под “друго… помиње и Мезе, односно Бугаре заједно са Србима” и томе допише да “под тим најстаријим и највећим народом подразумева и Илире, Хрвате, Пољаке које буквално тако именује, али и Сармате (Русе)”, др Марко препоручује свакоме ко мисли србски “да се савије пред Хрватима и њиховом јаснијом етимолошком древношћу од Срба”. Могло му се тако јер не само да није био на часу кад је речено да се Хрвати под тим именом први пут помињу 822. године, већ му се није дало да 2. маја 1843. године присуствује седељки хрватског сабора, док је хрватски историчар Иван Кукуљевић Сакцински (1816-1889), једно време и председник Матице хрватске, објашњавао ко су Хрвати: “Ми смо мало Латини, мало Нијемци, мало Мађари и мало Славени, а искрено говорећи – нисмо укупно ништа”.

Кад проф. Пејковић помене “и Мезе, односно Бугаре заједно са Србима”, он то чини јер му је, ко зна због чега, остало непознато да су Грци и Римљани називали Мезијом део античке Србије између Дрине и Црног мора. За Павла Шафарика (1795-1861) који се у томе позива на византијска летописце Теофана (760-815) и Кедрина (11. век), становници тако обележене Мезије били су Срби, после 491. године названи и Словени. Један француски општи историјски и земљописни речник из 1872. године вели да је Мезија коју је “сачињавала Србија”, била “велика европска област”, да се на северу простирала “до Саве и Дунава, на југу до планине Љуботена и Балкана, на западу до Дрине, а на истоку до Црног мора”, те да су “са становницима Мезије била измешана многа словенска племена”. Француски славист Сипријан Робер (1807-1865) вели да Мезија на словенском језику значи “земља мужева” јер су се Срби “међусобно називали мужевима, храбрима, људима срчаним, а Грци, као и Римљани – примили су ову реч, а да јој нису разумели смисао”. Кад је већ тако, проф Маркове “Мезе, односно Бугаре” ваља прихватити као бесмислицу, пошто су Бугари, номадско племе из централне Азије, на своја данашња станишта пристигли током 7. века и ту задржавајући своје име били посрбљени.

Упуштајући се у треће, др Пејковић ће устврдити да византијски историчар Лаоник Халкокондил (1423-1670) “није сигуран где је прапостојбина Срба, тј. није сигуран да ли су они дошли са севера на Балкан или обратно”, али ће зато истаћи Халкокондилову сигурност “да Трибали (Срби), Мези (Бугари), Илири, Хрвати и Сармати (Руси) говоре истим језиком и да настањују разне регионе са различитим правним порецима”. Друга је ствар што он, др Марко, у заграду ставља Србе, Бугаре и Русе.

Срби и Бугари већ су препознати, а Русе као Сармате измаштао је др Пејковић коме је остало непознато не само да су Руси србско племе (они и уче да су тамо дошли одовуд, а и назив им је изведен од етнонима Трачани, Рашани), већ и да је Птоломеј (2. век) целокупну територију између Висле, Карпата и Волге назвао Сарматија. Јорданес (6. век, из Доње Мезије) каже да од Сармата, односно Срба, потичу Венети, Анти и Словени, а бискуп из Костнице, Саломон (умро 920), у свом коренском (етимолошком) речнику Маter verborum, Мајка речи, објаснио је да су становници старе Сарматије били Срби, то јест “Сармати… који су се тада звали Сирби”, односно Sarmatae populi, Sobi. Немачки хроничари из средњег века, сви без разлике, словенске народе називају Сарматима, а филолог Фридрих Бергман (1812-1817) каже да су “под Сарматима обухваћени сви Словени”. Узевши све то у обзир, као и чињеницу да је англосаксонски краљ Алфред (871-901) племена ближа Елби називао Surpe (Serben, Срби), а територију данашње источне Пољске и југозападне Русије – Серменте, односно Сарматија, Шафарик ће са сигурношћу рећи да име Сармат није ништа друго до Срб, најстарији историјски познат уопштени назив за било кога данашњег Словена. Мада “критички” историчари и даље сматрају да су Сармати, и народ и његово име, нестали крајем 5. века, Шафарик ће рећи да је “име Сармата, које иначе није чисто и у тој форми никада употребљавано од самих Сармата, нестало само привидно, пошто га је… потиснуло језички правилно домаће име Срба, (али и) специјална имена Словена, Леха, Хорвата, Чеха”.

Кад му је дошло на ред четврто, др проф Марко “открива” да је Халкокондил “несигуран око прастаре историје… када за још један народ користи идентичну реч ‘најстарији народ’ – Ските… које разликује од Сармата (Руса) – каже да говоре разним језицима и да нису сродни народи”. Баш тако, иако италијански славист Франческо Апендини (1769-1837) позивајући се на Диона Касиуса, каже да су, уз Сармате, и Скити “истог порекла с Трачанима, Македонцима, Илирима, Мижанима, Дачанима, Гетима, што је сигурно”. У географском смислу, Скитија – део источне Европе и централне Азије који су у античко доба насељавали Скити -, делила се на Велику Скитију и Малу Скитију. Скитска краљевина постојала је од 7. до 3. века пре Христа, кад су је уништиле инвазије Келта (који нису народ, или племе, они су војнички ред у србском народу), Трачана (Рашана) и Сармата; ништа чудно, пошто су и међуплеменски ратови били “природна појава”. Остаци Скита очували су се на Криму и у Тракији. Скитску државу на Криму уништили су Готи у 2. веку, док су Скити на подручју источне Тракије (јужно од дунавске делте) дошли под власт Римљана који су на овом подручју организовали провинцију Малу Скитију.

Своје пето просветљење, Марко др Пејковић посвећује Илирима који су, каже, “пореклом одвојени од Словена, иако данас говоре сличан језик као и они… народ који носи име по земљи (римској провинцији Илирији) и који се ширио по Балкану, и да је током тог ширења долазио у стапање са околним народима и мењао свој језик. Нешто слично старим Бугарима који су задржали своје несловенско име са Волге, али који су се стопивши са Словенима на Балкану променили и свој језик”. Када томе дода да у Халкокондилово време “Илири нису себе звали Илирима, већ Србима” и да су се “народи и племена у историји мешали исто колико су се и клали”, извешће закључак да “Словени у генетском смислу нису исто данас, пре 1000 или пре 4000 година – имају у себи доста келтских, угро-финских, германских и медитеранских гена, премда имају исте или сличне језике”. Овим последњим, “у генетском смислу”, проф Пејковић настоји да испрепада просту светину, све у сопственом незнању да су Келти војнички ред у србском народу, да су Угри, односно Маџари, у највећем делу Срби којима је говорни језик маџарски, да су бар две трећине Германа србскога порекла, а да “медитерански гени” не могу Србима бити “увозни артикал”: и сами живе у медитеранској зони, а Грци и Римљани, просторно нешто “медитеранскији” од приморских Срба, дошли су на Србску Земљу и тамо покорили србска племена – они први Пелазге, а други Сабињане и Етрурце, Расене. (Дру Марку није се дало да на време сазна за Страбонов запис о Сабинима као “аутохтоним становницима Италије”, односно најстаријем тамошњем домородачком становништву, као и за француски Свеукупни речник историје и географије да су Пелазги, или Пеласти, били првобитни становници Грчке).

Кад већ каже да су Илири названи по “римској провинцији Илирији”, др Марко проф. Пејковић признаје да о свему томе премало зна. Најстарији помен илирског племена налазимо код грчког песника Алкмана (7. век пре Христа) који Илире смешта уз јадранску обалу; логограф Хекатеј из Милета (око 500. пре Христа) у свом путопису по јадранској обали (јонској, како се онда писало) у илирска племена сврстао је Либурне, Менторе, Хистре и још нека; средином 4. века пре Христа настао је путопис (Кружна пловидба по Средоземном мору) анонимног грчког географа званог Псеудо-Скилакс, у коме се нуде и уверљиви подаци о простирању илирских племена целим јадранским приморјем, од Истре до Епира… Све то у временима док Римљани нису ни знали за источне обале Јадранског мора, будући да су се тек у 4. веку пре Христа упустили у ширење по Апенинима. Тек касније, мада на нешто ужем простору, Илире су на јадранској обали нашли римски географ Помпоније Мела (1. век пре Христа) и Плиније (1. век по Христу). Апиан из Александрије каже да је 135. године, у долини Неретве, римски војсковођа Флавиус Флакус ратовао са Србима које називају Илирима или Далматима, а најславнија илирска племена су Срби (Сордиски) и Трибали… Према писању Нестора Кијевског (1056-1111), калуђера и летописца, који је иза себе оставио спис под насловом Повест древних времена, Илири су били Словени “који су од најстаријих времена живели у Илирији, на Дунаву”, а пољски историчар у етнограф Казимир Шулц (1824-1877) додаје да одредница “на Дунаву” не значи само “с обе стране Дунава”, већ и на Балканском полуострву. Шулц чак изједначује Илире и Трачане, па каже да су “илиро-трачка племена не само била и остала у својим седиштима (што значи да се нису ни “бавила” сеобама из 6. и 7. века – ИП), не само да су сачувала језик, веру и слободу… већ су се још у петом веку називали Словенима”.

Упуштајући се у шесто, Марко Пејковић потрудиће се да Халкокондила оправда тиме што “није тврдио” да су Срби “старији и од његовог народа (Грка-Ромеја). Наиме, он каже да су Трибали и Мези најстарији у свету од свих народа који нису Грци, тј. који су варвари”, али му не пада на оно што се код разложног света зове ум, или памет, да тај свој исказ супротстави сопственој пресуди да “Срби нису народ најстарији” јер је Олга Луковић Пјановић “лоше читала Лаоника Халкокондила”.

Кад је већ то пропустио, у седмо ће исти тај Марко сместити своје “откриће” да су “неки дубровачки паписти попут Долчија, Орбинија, Крижанића и иних нагрбачили на те лудачке и фантазијске представе о гигнатизму словенских православних народа како би нас лакше приволели на унију – ма ви сте Срби и Руси највећи и најјачи, ево ми вам се шлихтамо и глорификујемо вас, само прихватите…. унију и загосподарићемо целим светом. А на њих су се накалемили обични Срби и Српкиње који су искомплексирани привидним земаљским успехом и доминацијом Запада, како би потхрањивали тако своју сујету и промашени фокус са суштине (православног светосавља) коју су свесно или несвесно одбацили”.

Помало будаласто јер Хрвати до почетка последње деценије 19. века нису ни знали да постоји Дуб­ровник у чијих је 14 “одломака”, 31. децембра 1890. године пописано 11.177 житеља, од којих 10.327 римока­то­лика, 546 православних, 1 унијат, 225 еван­ге­ли­ста и 79 Јевреја. Од њих 9.713 “говори у кући” србски, 716 талијански, 19 сло­венски, 2 ру­ски, 52 чешки, 6 пољски, 285 немачки и 384 маџар­ски. Што значи: као ни по Истри и Кварнеру педесетак година раније, ни у Ду­бров­нику тада није било ни једног јединог Хрва­та, а Јеремија Мит­ро­вић (1910-2011), историчар и библиотекар, пише да “до назад ма­ло година амо не бијаше настањених ни ци­гли један Хрват”, а 1896. године “има их само четири”. (Кад му ни то није било познато, Пејковић је могао онога Крижанића са самог почетка претходног става “уписати” у Дубровчане, иако је свакоме ко зна да чита био доступан податак да је он рођен на Кордуну).

У своје осмо, проф. др Марко Пејковић, можда Србин из Хрватске, можда Србин сумњив и самом себи и већ приправан на самоизгон из Србства, смешта врло озбиљно “упозорење” србском народу: “Памет у главу! Мање лудачких снова о српској земаљској величини… најчешће на славама и сличним пригодама”.

Но, када се све то сабере и одузме, оне који се Марку Пејковићу накачили “др” и оне којима је он (или ће бити) “проф” – заиста треба жалити.

Илија Петровић / Васељенска