Деобе Мићуновићевих политичких потомака

0

ДС (Фото: Јутјуб)

Деобе Мићуновићевих политичких потомака.

Већина партија прозападног политичког спектра настала је из Демократске странке, а прављење нових „феуда” траје и после готово три и по деценије.

Дубоко ископани ровови између лидера Народне странке Вука Јеремића и његовог најближег сарадника Мирослава Алексића, озбиљно размимоилажење између двојице копредседника Заједно, Небојше Зеленовића и Александра Јовановића Ћуте, око косметског питања, неколико месеци раније Дејан Булатовић, потпредседник Странке слободе и правде Драгана Ђиласа, због несугласица с Мариником Тепић напушта партију… Све ово су симптоми да вирус подела поново тресе већину опозиционих странака и озбиљно прети да овај део политичке сцене задуго остави у дубокој грозници. И право је питање какве шансе ће у таквој ситуацији било која од ових политичких опција имати да самостално пређе изборни цензус и дугорочно опстане на политичкој сцени.

Готово све политичке партије из овог, прозападног дела политичког спектра настале су атомизацијом некадашње Демократске странке и тај синдром подела и прављења нових „политичких феуда” наставио се и после готово три и по деценије од оснивања ове партије 1990. године. Скоро сви политички представници данашње опозиције на неки начин су „политички праунуци” оснивача ДС-а и њеног првог председника Драгољуба Мићуновића, који се сам у једном тренутку нашао у мањини у странци, па је формирао нову партију, Демократски центар. А затим се, много година касније, ДЦ опет реинтергисао у ДС.

Прочитајте још:  ПРОЗАПАДНА ОПОЗИЦИЈА СЕ НЕ СМИРУЈЕ: После пропасти тзв. еколошких протеста тражи се нови окидач за Беомајдан
Извршни директор Центра за слободне изборе и демократију (ЦЕСИД) Бојан Клачар каже да је пракса у Србији обично да свако озбиљније размимоилажење у странци најчешће резултира стварањем нове странке. За „Политику” каже да се то већ десило и у Народној странци када је Здравко Понош изашао из ње и направио своју политичку организацију. Проблем је што долази до размимоилажења између људи који мање-више слично мисле.

ПОДРЖИТЕ НЕЗАВИСНО НОВИНАРСТВО
Помозите рад Васељенске према својим могућностима:
5 €10 €20 €30 €50 €100 €PayPal
Заједничким снагама против цензуре и медијског мрака!

„Овакав сценарио може да се предупреди, али је потребна спремност за велики компромис. Обично код тих сукоба који настају у српској опозицији, та спремност за компромис није велика, јер су емоције подигнуте зато што су размимоилажења унутар људи толико велика, па у пракси та сарадња не може да функционише. Времена за НС још има и да сукоб остане каналисан на страначким органима, међутим, по овом интензитету у медијима који долази од људи који су у окружењу Јеремића и Алексића, чини ми се да постоји веома мало могућности да се пронађе заједнички језик”, каже Клачар.

Зашто до тога долази? Да ли је разлог томе што је реч о опозиционим партијама или су мотиви повезани с лидерским сујетама? Бојан Клачар сматра да му се чини да постоји пуно личних елемената који се уносе у те дискусије. Чак и у случају НС-а врло мало се може уочити да има разлика у политикама између Јеремића и Алексића. „Други разлог је повезан са чињеницом да је процена српских политичара да они пре бирају да буду лидери у мањим политичким организацијама него да буду део већег тима. Бити део већег тима значи правити много више компромиса и имати позицију која није лидерска. То је преовлађујући модус у српској опозицији да сви желе да задрже некакву врсту контроле унутар организације, па макар она и била мала, него да буде део великог тима који би можда био у стању да направи и веће успехе”, каже Клачар.

Прочитајте још:  „СТРПАЛИ СУ ГА У ЏИП И ОДВЕЗЛИ У НЕПОЗНАТОМ ПРАВЦУ“: Супруга ухапшеног Србина открива детаље с Јариња
Психијатар и потпредседница Народне странке Санда Рашковић Ивић оцењује да све што се политички догађа у Србији говори о томе да смо ми као друштво још у претполитичкој фази. За „Политику” каже да немамо ту културу вишестраначја и да прихватимо другачије мишљење у странци и да у њој за страначке функције постоји надметање. „Проблем је што сви мисле да ће се неко на некоме иживљавати када победи у страначкој борби. То је ствар која се гради годинама и на неки начин се усваја и вежба. Приметно је да споро политички одрастамо и сазревамо. Не знам како изгледа код источноевропских земаља, али мислим да је тамо где је дуго био једнопартијски систем та мисаона консталација око вишестраначја и функционисања у странци загађена. За време друга Тита ко год је другачије мислио политички је нестајао и ми смо прихватили тај модел уместо да смо га превазишли”, наводи Санда Рашковић Ивић.

У Србији укупну политику одређују три друштвена феномена – однос Србије према ЕУ, однос Србије према Русији и однос према решавању косовскометохијског проблема. Што су странке јаче унутар себе и што су затвореније, то су и мање демократичне, а то се рефлектује и на читаво друштво. Упркос овим поделама, последња догађања у делу опозиције крунски су доказ колико су партије у Србији недемократски устројене и у коликој мери је изражена нарцисоидност партијских лидера коју странку и страначке саборце напросто доживљавају као средство за личне интересе. После раскола, све ове партије су на губитку јер се у политичкој борби износи страначки прљав веш коме се додају и прозивке по друштвеним мрежама политичких сабораца па је после тога тешко замислити да ће поражена страна остати у странци након изборне скупштине. И упркос еуфорији победника, не постоји политичка харизма ниједног од лидера који могу брзо и ефикасно да неутралишу негативни имиџ који у тој унутарпартијској борби настаје.

Прочитајте још:  На путу ка мултиполарном свету
Негативна страна расцепа у опозиционој странци је и то што долази до турбуленција у читавом том делу партијске сцене па је стање неколико месеци делује хаотично јер комуникација није на потребном нивоу. Главни, али не и једини разлог је то што због подела у једној странци долази до повећања броја „лидера” на нивоу целе опозиције и ствара се абнормалан број актера на политичкој сцени, што отежава договор, док се догађаји смењују на дневном нивоу. Кад се подвуче црта, делује да у опозицији често солирају и странке које су већ ступиле у неку колону, а да између дела партија скоро и да нема комуникације, иако се сви заклињу да је потребан макар минимум јединства.

„Политичке странке у Србији једноставно нису демократичне и ту нема великих разлика између странака у власти и опозицији. Политички живот у странкама је углавном централизован и процес доношења одлука је веома сужен на лидера и његово окружење. Веома је мало интерних процедура којих се странке држе, као и демократичних избора који се спроводе или су се спроводили у српским политичким странкама”, оцењује Бојан Клачар и додаје да се чини да за сада томе одолева Зелено-леви фронт, странка која је настала на темељу покрета „Не давимо Београд”.

Само Коштуница и Динкић преузели одговорност за поразе

Да ли смо и колико сазрели за тридесет и нешто година, када је дошло до првог цепања у Демократској странци Драгољуба Мићуновића? Коста Чавошки и група чланова иступили су 1991. из ДС-а и оснивали Српску либералну странку, чиме је несвесно покренут ланац раскида који до данас није заустављен. Бојан Клачар каже да је политичка еволуција у Србији више ишла ка томе да неповерење које се код грађана јавило према политичким странкама, довело до тога да су политичари почели да се окрећу ка мањим политичким организацијама или покретима, што је расточило политички живот. „Оно у чему нема разлике између деведесетих година и данас јесу две ствари – сукоби у странкама завршавају се прављењем нових, и то што лидери веома тешко подносе одговорност. Сем Војислава Коштунице и Млађана Динкића, не можемо да нађемо лидере који су преузимали одговорност за своје потезе. Дешава се да остају на челу чак и после три, четири или пет неуспешних избора. То није пракса у развијенијим демократијама јер одговорност мора да постоји”, истиче Бојан Клачар.

Ширење расколничког „вируса”

Прочитајте још:  УРА и Милатовић „тас на ваги“ – ДПС 19 мандата, ПЕС-Демократе 14, За будућност Подгорице 13, За бољу Подгорицу 6 мандата…
Демократска странка јесте симбол ћелијске деобе за који је веома тешко утврдити колико је страначких изданака дала досад. Прва деоба десила се док се још сушило мастило на оснивачком документу ДС-а, када су Никола Милошевић, Коста Чавошки и група интелектуалаца основали Српску либералну странку, која је била заклети противник изласка на изборе све до гашења 2010. године. Памти се и прво велико цепање 1992, када је створен ДСС, можда највећи противник ДС-а.

„Наравно, и друге су се странке цепале, мада у мањој мери од ДС-а. Данашњи СНС настао је цепањем СРС-а. У том смислу, у новој фази историје демократије у Србији постоји сада већ утврђени фолклорни обичај који странке води у пролиферацију. С обзиром на кратко трајање обновљене фазе демократије у Србији, од 1990. до данас, то и није неко чудо. Умножавање странака учило је Србе да се науче политичком мишљењу и да се суоче са спектром различитих политичких идеја. Проблем настаје 2012, када се власт променила на изборима, ДС отишао у опозицију и кренуо да се систематски разграђује и самодеструира. У тих десетак година створено је неколико странака: Тадићева, Ђиласова и Јеремићева, а Јеремићева ће се највероватније убрзо поделити на две”, каже за наш лист маркетиншки стручњак Небојша Крстић.

Вирус ДС се шири, али Марксова теза о квантитету који прераста у квалитет на примеру опозиције не показује се тачном, истиче Крстић. „Да и не помињем десетине других странака, покрета и група грађана које, срећом, немају везе са ДС-ом, али, нажалост, ни са оним што би требало да подразумева идеја странке. Онај ко каже да у опозицији данас не постоји ниједна странка, не греши. Ниједна од регистрованих странака нема инфраструктуру, нема страначку организацију, нема рад на терену, нема обучене посматраче, нити показује било какву вољу да се бави овим мукотрпним радом, а сва њихова енергија усмерена је на медије, на друштвене мреже и уличне протесте за које повод није уопште битан. Сваки је потенцијално користан јер сваки може донети жељени инцидент који ће можда бити ’дух из машине’, снага која ће страначке лидере, којих неким чудом има више него странака, одвести на власт а да пре тога не дефинишу страначке програме и идеје. И то пре него што одговоре на потребе грађана и, поготово, да не облатњаве чизме обилазећи Србију у потрази за подршком тих грађана. Сва енергија поменутих ’лидера’ усмерена је у нешто што би Срби назвали ’хлеба без мотике’”, истиче бивши саветник председника Тадића.

Прочитајте још:  Милица Ђурђевић Стаменковски: Хркаловићку перу, а Заветнике би да линчују!
Наш саговорник наводи да су америчке санкције Александру Вулину показале и да неки „лидери” не би имали ништа против да на власт дођу као Тито 1944. године – на страном тенку. „Сукоб у Јеремићевој странци сликовито описује трагично стање у коме је политичка злоупотреба злочина у ’Рибникару’ довела неке од политичких личности који су предњачили у медијском лешинарењу, до осећаја да су постали толико популарни и јаки да заслужују да и у својим странкама буду ’калифи уместо калифа’. У свему овоме грађани поменутим челницима служе као безлична публика пред којом ’лидери’ једни друге варају, издају, ’убијају’, а себе крунишу. А све то у ријалитију који нема никакве везе с грађанима и њиховим животним потребама”, закључује Небојша Крстић.

Дејан Спаловић/Политика

Бонус видео

За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Вајберу, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.

Будите први који ћете сазнати најновије вести са Васељенске!

СВЕ НАЈНОВИЈЕ ВЕСТИ НА ТЕЛЕГРАМ КАНАЛУ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *