Срби сами сужавају србско

Званично није увек и истинито

 

Званичним научницима у Србији позли кад чују, примера ра­ди, да се “немачка наука узалуд сили, да нам представи Словене као уљезе у Европи”, да су они, Словени (до краја 5. века познати само као Срби – макар се именовали по племенском или земљо­писном одређењу), “били у Евро­пи пре Го­та, тих немачких ота­ца”, да је “Немачка пос­тала само распарчавањем сло­венских кра­љев­ста­ва”, те да се “данашња Аустрија састо­јала само од Слове­на, а у Пруској, све до 16. века – уљез је био Германин, који је ту живео само као пољски ва­зал”.

 

Не знају шта их снађе кад прочитају да је француски славист Сипријан Робер (1807-1865) србскоме наро­ду дао назив по­четни народ мајка, а његовом језику, србском, на­зив је­зи­к-мајка.

 

И није им по вољи што француски историчар Фистел де Ку­ланж (1830­-1889) у својој студији о праву у државама старога века (1864) помиње и Србе. Наиме, бавећи се и извесним етнолошким категоријама, највећи део својих закљу­ча­ка он је извео из неких по­јава карак­теристичних за живот и обичаје Грка и Латина, Саби­њана и Етру­ра­ца с Апе­ни­на и Аријаца с Истока. Могао је тако јер Сабињани и Етрурци је­су Срби, исто као и индијски Ари­јев­ци, а Грци и Латини, као новодошли у земље зв­а­не данас Грч­ка и Италија, поробљавањем многобројнијих србских стари­на­ца посте­пе­но су преузимали њи­хо­ве култова, пре свих култ породице, култ огњи­шта, култ брака, култ својине, култ умрлих, и на њима те­ме­љили не само своје наводно првенство на освоје­ним те­ри­торијама, већ и своје будуће цивилизације ко­јима да­нас сав “културни” свет, укључујући и званичну “науку” у Срба, признаје примат.

 

Па, кад су већ званични историчари у Србији такви и кад, на свим “равнима” – и у школском систему и у власти -, њихову “на­уку” примењују они кроз које је таква “школа” само прошла (у њи­ховим главама не остављајући места за историјску истину), може се десити да се у заборав потискује стварна србска прошлост – и тематски и садржајно и, што је понајгоре: просторно. За ово по­следње нека нам послужи “свежа” судбина Маћедоније, Босне и Херцеговине и Републике Србске Крајине, изворних србских кра­јева које су олако отписале Држава Србија и званична “наука” у Срба, а у трку им се прикључила и Србска црква у виду њених ви­со­кодостојника.

 

Да се не би упуштао у дуге и широке, посебно не у “високе”, у наставку ће се овај потписник позабавити свега двама “првим, најстаријим” примерима.

 

 

Прво, најстарије…

 

Пре тридесетак година, сасвим случајно, “открио” сам како се Пошта Србије хвали податком да је јавни поштански саобраћај у Србији успостављен 25. маја/7. јуна 1840, “отварањем прве поште на Калемегдану у Београду”, а само сам се узгредно запитао како је могла заборавити да је, на пример, у Змајеву (некада званом Кер, Стари Кер, код Новог Сада) – селу у коме сам одрастао а које је те 1990, слављеничке године, било у истој тој Србији -, пошта постојала још 1789. године.

 

А пре неки дан, на сајту “Наука и култура” (https://naukaiu kultura.com/secanje-na-kosovo/) објављен је текст “Сећање на Косово”, којим нас Драган Р. Млађеновић уверава, можда и подучава да се “Основна школа код Саборне цркве у Београду (од 1993. школа “Краљ Петар Први”) налази на месту најстарије српске школе коју је 1717. године подигао митрополит београдско-карловачки Мојсије Петровић (1677-1730)”.

 

Баш тако, иако смо, само да смо хтели, од Димитрија Кириловића (1894-1956), књижевника, библиотекара и историчара (тридесетих година прошлога века, на Филозофском факултету у Београду предавао је историју васпитања), могли сазнати да су Срби, већ од самог почетка 18. века почели да о своме руху и круху отварају србске народне (основне) школе, старије од оне коју је Драган прогласио “најстаријом српском школом”.

 

Поред србских школа у Будиму, Пешти, Коморану и Темишвару, основаних при крају 17 века, постојале су србске основне школе 1607. у манастиру Ковиљу, 1626. у Риђици, 1695. у Баји, 1696. у манастиру Бођану, 1697. у Сенти, 1703 (која се може сматрати почетном у организованоме србском школству!) у Сремској Каменици, Ади, Фелдварцу (Бачком Градишту), Мартоношу, Молу, Старом Бечеју, Старој Кањижи, Керу (Змајеву), Старој (Бачкој) Паланци, (Бачком) Петровом Селу, Сентомашу (Србобрану) и Новом Саду, 1710. у Суботици, 1713. у Сремским Карловцима, 1716. у Осеку са два учитеља, 1717. у Сомбору…

 

 

Школе вишега реда

 

Без обзира на узет повод, ово је прилика да се каже и која реч више о почецима србскога образовног система. Ако је већ био успостављен систем основног образовања, разложним треба сматрати што су Срби прегли да се упусте и у отварање школа вишег реда. О томе, сачувано је тек четири-пет записа из којих се види да су србски патријарси Арсеније III Чарнојевић (1633-1706) и Исаија Ђаковић ( ? -1708) упорно се позивајући на добијене привилегије, код бечких власти упорно настојали да за свој народ издејствују такве школске институције и отворе србску штампарију у којој би се печатале србске књиге. Пошто је појединачно поменуо сваки од тих ретких записа, Петар Деспотовић (1847-1917), професор и писац, наглашава да “до 1724. године не налазимо података, да су било сабори, било митрополити што за школство предлагали. Ово не доказује, да за школе и за то време није ништа чињено, пошто се ми овде ограничавамо на само побројање оних аката, што су до сада саопштена, и до којих смо ми доћи могли”.

 

Али, зато, Деспотовић је открио два списа са самог краја прве четвртине 18. века, чија се садржина односи на србске народне школе. Први од њих, из 1724. године, јесте циркулар (распис) који новопостављени митрополит Мојсије Петровић (1877-1730) “управља за Србију и доњи Срем… на подручно свештенство своје, да се по варошима, паланкама и селима подижу народне школе”. Други спис млађи је свега две године и њиме Срби из Будима “дају посланицима за народни сабор упутство у коме находимо четрнаест тачака. Осма тачка тога упутства гласи: Сваки епископ да има основати школе у својој епархији где је вазможно, а нарочито у архиепископату (Митрополији), да буде велика школа у којој ће се учити ‘дијачки’ (латински) немачки српски”.

 

Оба ова списа, дакле, потврђују да је нешто у међувремену ипак чињено, пошто се из њих посредно може закључити да су се највише државне власти и те како бавиле “школским” захтевима србских верских поглавара. Није се могло десити да митрополит Мојсије, још мање будимски Срби, без обзира на своју верску, војну, политичку или економску улогу у Монархији, о оснивању србских народних школа “по варошима, паланкама и селима”, или “где је вазможно”, одлучују самостално и по свом нахођењу, без претходног пристанка бечке администрације; нарочито се то односи на евентуалне захтеве (и предлоге) за отварање виших школа намењених школовању србских свештеника и учитеља.

 

 

Помоћ из Русије

 

Осим бечком цару, србски митрополити су се у више наврата, нарочито после 1710. године, обраћали и руским царевима молећи за помоћ у отварању србских школа. У једном писму упућеном 1721. године цару Петру Великом Романову (1672-1725) “благовјенчаному и Богом хранимому государју нашем царју”, митрополит Мојсије жали се да “врази наши” труде се “да уловјат нас в мрежу убитија нашега”. Он посебно истиче да власт на све могуће начине омета просветитељски рад у србском народу наводећи како им католички калуђери нуде и школе и штампарије, и све што им треба, али, пита се, “куд би то одвело наш јадни народ?! Сачувај нас, многомилостиви Боже, од такве хране”, односно бриге. Наредне године, у писму првом руском канцелару грофу Головкину, Гаврилу Ивановичу (1660-1734), Митрополит јадикује да се србски народ “налази међу зверовима и противницима православне вере” молећи га да се заузме код цара и у Србију пошаљу учитељи, “док нису дошли горди и грабљиви вуци да пограбе овце, јер оружја немамо којим би им могли насупрот стати”.

 

Труд србских митрополита и њихових духовних саслужника није био узалудан јер је 1728. године, са жељом да се народ издигне “из таме незнања”, у Сремским Карловцима отворена школа која се може сматрати првом србском нижом гимназијом, а пет година касније још једна сродна школа; и у једној и у другој радили су руски учитељи – првој је стајао на челу Максим Суворов (крај 17. века -1770), а другој Емануил Козачински (1699-1755). Према тумачењу неких који “знају”, са њима се десило “званично преузимање рускословенског језика од стране Српске православне цркве”; не рекоше да ли су Козачински и Суворов знали србски језик – највероватније не јер не би се “уводио” рускословенски.

 

 

Рождество-богородична школа

 

У међувремену, Висарион Павловић (после 1670-1756), тек устоличен за епископа бачког, можда 8. септембра 1731, а најкасније 1732. године, у Петроварадинском Шанцу основао је петроварадинску рождество-богородичну школу латино-словенску, називану и гимназија, уз коју се између 1741. и 1744. развила и философско-богословска академија, звана Духовна колегија. Задатак и једне и друге био је да спрема свештенички и учитељски подмладак и да образује оне који су били намерни да своје школовање наставе на страни, за друге струке.

 

Владика Висарион свесрдно се старао о новоотвореним школама и строго надзирао њихов рад, о чему је 5. марта 1749. године новосадском Магистрату написао и следеће: “Ја сам први основао ове школе, ја сам префекте и учитеље делом из Русије, делом из других далеких крајева дозване издржавао великим трошковима; ја сам на издржавање тих школа током толиких година потрошио хиљаде”. А такву логику прихватили су и његови наследници на владичанској столици епархије бачке.

 

Деца су се у ову школу (гимназију!) уписивала по завршетку три или четири разреда основне школе. Поред веронауке, краснописа и појања, земљописа и простијих видова аритметике, у школи су се предавали најважнији општеобразовни предмети, а настава се држала претежно на латинском језику; у време у коме је владајући језик аустријске царевине био латински и кад је било веома важно да га даровита србска деца што боље науче не би ли знајући га, могла конкурисати и за важна места у државној служби, био је то најважнији предмет. Како каже Васа Стајић (1878-1947), новосадска Латинска школа образовала је Србе за способне чиновнике који су “својом спремом одржавали паритет у новосадском Магистрату, у коме их више власти нису радо гледале”, помало и због тога што је Угарска имала у градовима и сенаторе који нису знали латински, а неки од њих били су и неписмени.

 

Из једног извештаја који је Магистрат новосадски 31. октобра 1770. године писао Намесничком већу, види се да Срби у Новом Саду “већ четрдесет година имају латинску школу у којој раде три учитеља. Први држи данас звану основну школу, и у њој уче букварци, часловци и псалтирци. Други предаје елементе латинског језика, нижу и вишу граматику, па реторику. Трећи помаже у нижој латинској школи”.

 

Према писању историчара Душана Ј. Поповића (1894-1965), “најлепши период ове школе био је… негде од 1739 до 1749 године… У нижој гимназији налазило се 1770. године 15 а у вишој 40 ученика… По узрасту, ученици су се веома разликовали: било их је између 10 и 22 године… Школска зграда, саграђена од тврдог материјала, била је у порти саборне цркве, и имала је више просторија. Неки наставници имали су у истој згради и свој стан. Наставнике школе бирало је обштество, а њихов избор потврђивао епископ, док је настава била бесплатна. Те године радила су три наставника: један у словенској, а два у латинској школи. Они су се бавили само наставом. Државна власт признала је ову школу 1775. године. Школу је прво издржавао епископ Висарион Павловић, а доцније српско-православна црквена општина, која је над њеним радом вршила и надзор… Године 1788 подигла је општина за школу нову, врло лепу зграду”.

 

Под притисцима аустријских и угарских власти, ова се школа 1789. “стопила” с новооснованом римокатоличком гимназијом новосадском, а зграда коју је подигло новосадско обштество и за коју се говорило да се са њом “ништа у целом народу не може упоредити”, све до 1900. служила је за рад будуће србске православне гимназије основане 1810. године.

 

А поучен искуством својих предшасника, митрополит Павле Ненадовић (1703-1768) основао је у Сремским Карловцима “своју” латинску школу која је деловала од 1. октобра 1749. до 1768. године; наставници у њој били су србски калуђери и свештеници.

 

 

Како створити србски школски систем

 

Видимо, дакле, да с остварењем србских захтева није ишло ни лако ни брзо, али је “ишло”. Примера ради, тек 30. маја 1730. године митрополит Мојсије предложио је сабору како би требало да изгледа србски школски систем. Он је понудио, између осталог, да се у Београду подигне митрополијска резиденција, а уз њу и школе и семинаријум, али није доживео да види саборску одлуку у вези с тим. Митрополиту је било јасно да је “ради напретка добро поучавати се, како би душевна дела и телесна исправила се”, али је исто тако морао бринути и о скупљању новчаних средстава за рад србских школа, “зашто без допуштенија владајуштих не можемо ни једну крајцару на људе порезати”. И добро знајући да србске школе не могу опстати без србских штампаних књига, он је затражио да Митрополија оснује и властиту типографију.

 

Прихватајући логику већ упокојеног митрополита Мојсија, сабор је одлучио да “као што ни које художанство не може успевати без оруђа што су му потребна, тако не може ни учење постојати без типографије, које немамо а која нам је преко нужна. Ако би царско величанство типографију најмилостивије изволело нашем народу даровати”, то јест, ако би била дата сагласност за отварање србске штампарије, Срби би нашли начин како да је подигну. Према Деспотовићевим истраживањима, “сам народ показивао се тако вољан, да своје школе подиже и да их издржава, не плашећи се никојих материјалних жртава што би их за то подносити морао. Држимо да је по саборима тога времена више било предлога што се односе на школе. Влада се није противила подизању основних али је сметала подизање виших школа, из којих би излазили свештеници и учитељи народни, а без ових нису ни основне школе могле успевати. Највећа сметња беше забрањивање српске штампарије, јер без књига, не може бити ни школа”.

 

Без обзира на све препреке, србски народни предводници и даље су се упорно бавили србским школским потребама. Тако, на пример, народно-црквени сабор одржан 1774. године у Карловцима затражио је од римско-немачке царице и угарске краљице Марије Терезије (1717-1780) да се, у складу с прописом који је државној власти налагао да о трошку заинтересованих општина подиже школе и за Србе, у Новом Саду устроји семинарија или народна гимназија, с интернатом за сто питомаца; издржавању ове школе сваки србски дом допринео би сумом од пет крајцара. Царица је овај захтев одбацила “из важних разлога” јер је било јасно да би и та једна једина србска гимназија у аустријском царству угрозила државну политику окренуту германизацији србског живља и настојању да се Срби преведу најпре у унију, а потом у римокатолицизам. Наводну спремност њеног сина и наследника, просвећеног цара Јосифа ИИ (1741-1790), да допусти отварање србске гимназије у Темишвару, митрополит Мојсије Путник (1728-1790) није прихватио бојећи се да би се будући гимназисти, током вишегодишњег школовања одвојени од својих породица и далеко од србског народносног језгра, лакше могли отуђити од свог народа, србског језика и србског православља.

 

 

Гимназија у Сремским Карловцима

 

Полазећи од закључака Темишварског сабора 1790. године и користећи се чињеницом да је бечки Двор тада водио нешто попустљивију политику према Србима, митрополит карловачки Стефан Стратимировић (1757-1836) окренуо се оснивању србске гимназије у Сремским Карловцима. За своју замисао успео је да придобије угледног и богатог карловачког грађанина Димитрија Анастасијевића Сабова (1726-1803) који је својим оснивачким (задужбинским) писмом од 14. августа 1791. године, Сабов је издвојио 20.000 форинти и даровао са циљем да се у Карловцима “за вечита времена” устроји гимназија, а на Митрополитово заузимање, од других карловачких грађана добијено је у исту сврху још 19.100 форинти.

 

Пошто су успешно и брзо обављене предвиђене административне формалности, Карловачка гимназија започела је с радом 1. новембра 1792. године, у згради некадашње латинске школе коју је подигао митрополит Павле Ненадовић; њен програм био је сачињен по угледу на програме протестантско-лутеранских гимназија у Угарској. Настава се у почетку одвијала кроз шест разреда (један припремни, три граматикална и два човечности, humaniora), на немачком и латинском језику, а обухватала је хуманистичке и природне науке. У свим разредима учили су се наука о вери и латински језик, а главним предметом сматран је и немачки језик.

 

Једно писмо митрополита Стефана Стратимировића, упућено 19. новембра 1827. године Придворном ратном већу у Бечу, казује нам с којим су се и са каквим предзнањима ученици могли уписивати у карловачку гимназију; морали су темељно знати србски и немачки језик, латински да читају и пишу, као и да рачунају. Сва та знања будући гимназијалци стицали су у србској и немачкој нормалној школи у Карловцима, у карловачком “обершулу” или у другим сличним граничарским школама, а кад је гимназија почела с радом, и при њој је постојао припремни разред.

 

Уколико су желели да доврше средње образовање и потом се, можда, упишу на универзитет, ђаци су седми и осми разред (философију) морали учити у некој од малобројних потпуних гимназија у највећим градовима на страни. (Седми разред отворен је у Карловцима у јесен 1852, а наредне године и осми, да би тек с пролећа 1873. ова гимназија стекла јавност и право да се у њој могу полагати испити зрелости, односно велика матура).

 

 

Гимназија у Новом Саду

 

Године 1789, по наредби “виших власти”, шесторазредна латино-словенска школа у Новом Саду “утопила” се у римокатоличку гимназију, њена два највиша разреда укинута су, а тој гимназији морала је бити уступљена и новоизграђена зграда тек “избрисане” србске школе. Срби су то примили као укидање своје гимназије, те је владика бачки Јован Јовановић (1732-1805) сазвао скупштину и на њој 31. јануара 1795. године изјавио да је вољан давати 2.000 форинти годишње за гимназију којом би, по узору на Карловачку, руководио православни патронат. Сви су скупштинари одушевљено приватили владичин предлог, тако да је одмах у гимназијски фонд уписано 20.000 форинти. Чини се да је та замисао покренута мимо митрополитовог знања, те је све пало у воду, утолико лакше што су се обнови србске гимназије противили римокатолички чланови новосадског Магистрата и маџарска Школска управа у Печују.

 

Недуго затим, и сам се руководећи расположењем новосадских Срба, митрополит Стефан Стратимировић дао је нов подстицај за поновно отварање србске гимназије у Новом Саду. Њему и епископу бачком Гедеону Петровићу (1770-1832) ишла је на руку и жеља богатог новосадског трговца Саве Вуковића (1743- 1811) родом из Мостара, да једним великим прилогом, “за спасење душе своје, душа родитеља својих и осталих сродника”, остави трајну успомену на себе и своје потомке. Био је већ слеп кад је на Савиндан 1810. године (14/26. јануара) потписао задужбинско писмо (у црквенословенском тексту звано фундационално, на србски језик најчешће превођено као основно, са значењем оснивачко) којим је завештао 20.000 форинти за оснивање православне гимназије у Новом Саду; његова жеља била је да будућа школа вечно служи роду “за васпитање и образовање младежи наше вероисповести, како за свештенике, тако и за друге потребе у нашем народу, то јест да младеж припрема у духу вероисповести и језика, по начелима која важе у Карловачкој гимназији”.

 

Опробан и вешт трговац, добар познавалац друштвених и поли­тич­ких прилика у Аустрији, Са­ва Ву­ко­вић се на тај корак од­лу­чио “из осо­бенаго к роду наше­му усер­ди­ја” ви­де­ћи “да заједнице других вероис­по­вести у цар­ско­-кра­љев­ским земљама имају свој­е школе, гимна­зи­је, лице­је и ака­демије у којима својој младежи пру­жају одговарајуће ва­спи­та­ње, об­ра­зовање и просвећивање у ду­ху на­че­ла своје вере и је­зика и пре­дају под властитим надзором и управом, а насупрот то­ме пра­во­славни српски народ у областима његовог царско­-кра­љевског величанства, осим јед­не карловачке гимназије, нема ви­ше ни гим­назије, а камоли виших школа у који­ма би се преда­вало више на­у­ка по начелима духа и вере наше”.

 

Званично, барем за сада, држи се да је новосадска гимнази­ја (некад звана Србска парвославна, данас позната као Змај-Јовина) основана 1810, али ваља порадити да јој се настанак помери на 8/19. сеп­тем­бар 1731 (Малу Госпојину), дан у који је у Петроварадин­ском Шанцу основана Рождество­-бо­го­родична шко­ла латино­-сло­вен­ска, називана и гимназија, школа која је 1789. принудно гур­ну­та у но­во­ос­новану маџарску римокатоли­ч­ку гимназију. Ово утолико пре што је њено осни­ва­ње био одговор на тај ан­тисрб­ски чин, што су у том дваде­сетједногодишњем међувремену даровити србски ђаци наставили да се и у римокатоличкој гимназији шко­лују за српске потребе, што је и у једној и у другој и у тре­ћој (у ра­ној фази), наставни језик био претежно латински и што Гим­на­зија која се сада држи 1810. као почетне, више од педесет година није била велика.

 

 

Учитељска школа у Сомбору

 

Са сајта Ravnoplov чији творац и аутор текста о сомборској Препарандији (https://www.ravnoplov.rs/somborska-preparandija/), по имену и презимену Милан Степановић не стиже да научи србску ћирилицу, али зато забрањује, строго, будаласто, под претњом неке неодређено оштре казне, “преузимање садржаја са ове странице” уколико се избегне “јасно навођење извора, назива и аутора” и још уз напомену да “текст није дозвољено мењати ни на који начин” – могло се сазнати и следеће:

 

“Од 15. новембра 1816. г. Сомбор је постао седиште ‘Краљевског педагогическог института србског’, како је био званичан назив прве Српске учитељске школе (Препарандије) у време њеног пресељења из Сентандреје у Сомбор. Сентандрејска Српска препарандија основана је четири године раније, 15. новембра 1812, захваљујући труду Уроша Стефана Несторовића, царског саветника и надзорника за све православне школе у хабзбуршкој монархији. Ова школа, која је уз две гимназије (новосадску и карловачку), карловачку Богословију и Матицу српску представљала једну од пет најважнијих српских културно-просветних установа у Аустријском царству, деценијама се налазила у некадашњем скромном здању некадашње школе ‘Норма’ Аврама Мразовића, у порти сомборске Светођурђевске цркве (ова школа је радила од 1778. до 1811. г. и осим ђака основаца школовала је и будуће српске учитеље)”.

 

 

Придев “србски”

 

Но, зна ли да се да се стварна србска прошлост потискује и заборавља трудом и школског система у Србији и власти у Србији, онда датумске разлике у образовној или поштанској старости представљају безначајну ситницу.

 

Кад је већ тако, а тако јесте, све који се у Србији баве не само србском прошлошћу, да ли “у виду заната”, да ли из радозналости, већ и србском будућношћу (и власт и опозицију, али и језикословце због ћирилице и историчаре због историје која “није само прошлост једнога народа, она је и његова будућност”) ваља повремено подсећати јер се то налази изван “интересне сфере” свих њих, да се придев “србски” (макар током претходних седамдесетак година он био прокажен као “националистички” – у најружнијем значењу), односи на све Србе, из било ког времена, са било ког дела Србске Земље. Ограничавање његове примене временски, “функционално” (радно, употребно) или просторно, као што је то случај с овде датим примерима – срамотан је и трагичан удар на србско национално и духовно биће.

 

Илија Петровић / Васељенска