СУНЦЕ ЈАРКО, ЗЕЛЕНСКИ И ПУТИН: Tри Владимира и судбина Русије

ПАГАНСКА СТИХИЈА КНЕЗА ВЛАДИМИРА

Јуче, 28. јула по грађанском календару, а 15. јула по православном 2023. године, Црква је славила Светог Владимира Равноапостолног, крститеља Русије. Пре но што је постао хришћанин, овај човек викиншке крви био је, као и његов отац Свјатослав, немилосрдан у борби за власт и моћ – опасан ратник против спољних непријатеља, побио је и своје рођаке, претенденте на престо, и владао гвозденом руком.

Син кнеза и робиње, али и унук Свете равноапостолне Олге, од које Русима дострујава хришћанска вера, Владимир је, по Александри Серђуковој, био „човек десетог века, сирова мушка природа, страствена и јака, ничим неукроћена и неублажена“(1).

Он је, каже ова руска књижевника ( која је, као избеглица испред бољшеичког терора, живела у Новом Саду) био типичан лик „кнеза предводника „дружине“, кнеза ловца и војника, непрестано у покрету, борби, у вези са ратним трговачким светом Скандинавије и Византије, Истока и Запада. Чувар великих историјских путева са Балтичког мора у Црно, са Каспијских обала и Урала до Карпатских планина, руски кнез десетог века уједињује словенска племена, скупља данак, омогућује промет, непрестано се бори са свирепим степским народима, дели са дружином све опасности, све тешкоће, сва лишења.“(1)

Такав какав је био и каквим се показивао, каже Серђукова, он као да је сама необуздана стихија пале људске природе, којој никад и ништа није доста:“Владимир има пет законитих жена, међу њима и Чехињу и Бугарку, и на све стране љубавница које живе у оближњим селима – према предању њихов укупан број једва да не достиже хиљаду жена.“(1)

Све треба покорити, свиме владати, у свему уживати – и нема шта ту да се прича. Љубав, праштање и милосрђе – шта је то? Зар није само доказ слабости?

КАКО ЈЕ ИЗГЛЕДАО ПРАВИ ПАГАНИЗАМ?

Паганизам је био све само не оно о чему причају руски, уркајински и, авај, српски слепци „родноверци“, који нас уверавају како су словенски пагани били мирољубиви и кротки, малтене хипици који обожавају природу ( мада ни сви хипици нису били „гивписаченсери“ – сетимо се само Чарлса Менсона).

Овако је то заиста било, казује Серђукова:“На високом, свештеном брду изнад Дњепра, у граду Кијеву, поред своје палате, кнез поставља кип Перуна сребрне главе и читав низ идола. Њима се приносе чак и људске жртве. Једном је за жртву одређен млади Норман – хришћанин. Отац га не да, проповеда против лажних богова, народ се побуни и уби оба хришћанина. Тако је јако било укорењено многобоштво пред само крштење крајем десетог века, у овом Кијеву којим је већ управљала кнегиња хришћанка, где је већ била црква Светог Илије и православни свештеник.“(1)

Тако је словенски паганизам изгледао, као и скоро сваки паганизам. Иза веселог скакутања у друштву Весне, Ладе и Љеља, уз песме божићу Сварожићу, повремено би се искезила језива њушка сатане, кога Писмо назива крвником људским од почетка.

Тако је и данас, кад нема праве вере Христове да укроти зла људска срца. Паганизам поново буја, и креће да се свети хришћанству које га је обуздавало.

ТРЕНУЦИ ОДЛУКЕ

Ипак, кнез Владимир је у једном тренутку схватио да је многобоштво које повлађује страстима пале природе само мутна река која носи човека ка неизбежном понору. Због тога, он решава да тражи праву веру, која ће умирити душу и повести га путем спасења. Долазе му представници разних религија да понуде своја решења.

Серђукова нас подсећа на сведочења старих хроника:“Летописац бележи ове моменте: околни народи шаљу Владимиру изасланике са предлогом да прими њихову веру: Бугари са Волге – муслиманство, Немци са запада – хришћанство на латинском језику, хазарски Јевреји – Мојсијеву веру и најзад грчки филозоф – православно хришћанство.“(1)

Ислам одбија Владимира, вели тај исти летописац, јер, иако владарима муслимана допушта да имају харем, забрањује им алкохол, а „Руским весеље пит“ ( и то каже древни летописац, не ја ).

После свега, кнез одлучује да своје представнике пошаље да виде ко и како служи Богу. И, по Серђуковој, дешава се следеће:“Руси се определе за цариградско православље јер за време службе Патријарха у Светој Софији, „нису знали да ли су на небу или на земљи“ а „ниједан човек окусивши слатког неће горко“ тако и они упознавши се са грчком вером неће другу; Владимир обећава да ће се крстити ако буде заузео Херсон, тражи грчку принцезу, добија је под условом да ће се крстити, прима хришћанство, измирује се са Грцима, венча се и крсти руску земљу.“(1)

Али, шта је пресудило?

ПРЕСУДИЛА ЈЕ ЛЕПОТА

Основни критеријум примања православља за Русе је био – Лепота, коју су доживели на Светој Литургији у храму Свете Софије у Цариграду. А Софија је Логос, Христос, Премудрост Божија.

Шта су Руси у цариградском храму видели, описује нам владика Јован ( Пурић ):„Блистање злата, разноликост боја и сенки, величанствене представе Исуса Христа и светитеља у њиховом целовитом изгледу, морали су остављати неизбрисив утисак на посматрача. Под утицајем таквих утисака, Павле Силенцијарије је говорио да „нико, ко је ушао у тај храм, више није пожелео да одатле изађе…“ Јустинијан је упорно тежио да храму ништа не буде равно по његовој унутрашњој декорацији. У тој својој тежњи он је ишао тако далеко да је пожелео да целокупан под у храму прекрије златним плочама, али су га дворјани одвратили од ове намере. Под је на крају био поплочан разнобојним мермером, порфиром и јасписом необичне лепоте./…/Јустинијан је достигао постављени циљ. Храм који је он подигао превазишао је својом велелепношћу чак и јерусалимски храм, подигнут у време цара Соломона. Када је цар ушао у храм на дан његовог освећења, 26. децембра 537. године, узвикнуо је: „Слава Свевишњем, Који је мене изабрао за извршење овог великог дела! Превазишао сам те, Соломоне!“ Освештавање храма представљало је општенародни празник, а цар је престоничко становништво засипао сребрњацима.“(2)

Није случајно да је први храм који је Владимир подигао кад се крстио био управо храм Свете Софије у Кијеву. Христос је за њега и његов народ постао Софија, Премудрост и Прволепота човека и света, „најлепши од синова људских“ ( Пс. 45, 2).

ШТА ЈЕ СВЕТА СОФИЈА?

Као што каже наш угледни теолог Здравко Пено:“У Стaром зaвету нaрод Божији познaје Христa кроз делa, кроз енергије Божије у свету и кроз учење о Њему од светих Божијих људи, превaсходно Пророкa. Нови зaвет, пaк, покaзује љубљеног Синa Oчевог, Премудрост Божију у нaјприснијој вези сa нaмa, будући дa је Премудрост сaздaлa себи дом (Приче 9, 1) и Логос постaде тијело и нaстaни се међу нaмa (Јн 1, 14). Једино ново, по речимa св. Иринејa, што је донео Господ својим долaском јесте Oн сaм. „Oн сaм јесте Нови зaкон и Нови зaвет“, јер Господ Христос у својој Богочовечaнској Личности сaбирa целокупно учење и дело Његово и Собом их тумaчи. 61 Христос који је вечнa Божијa Силa и Божијa Премудрост (1. Кор 1, 24), односно Божијa Премудрост у тaјни сaкривенa, коју је предодредио Бог прије вијековa зa слaву нaшу (1. Кор 2, 7), у последњa временa се родио, примивши тело од Свете Дјеве Мaрије.“(3)

Тој Премудрости Која је Лепота обраћа се кнез Владимир.

Зато Достојевсковог Раскољникова, који је раскољен између милосрдног свечовештва и натчовештва, спремног на убиство, не може исцелити његов друг Разумихин, ма како разуман и поштен, него само жртвена Софија – Соња Мармеладова. Достојевски је схватио поруку кнеза Владимира: Премудрост је изнад разума.

КАКО СЕ КНЕЗ ПРЕОБРАЗИО?

Сусрет са Христом преображава кнеза Владимира. Александра Серђукова нас подсећа:“Крститељ и градитељ, законодавац и владар, у сваком правцу Владимир је пре свега хришћанин. Не шири хришћанство мачем, као Карло Велики на Западу, него утицајем примера и личности, зрачењем своје снажне воље сада управљене једном циљу – остварењу онога што је души постало највише благо и врховна истина. „Да је вера лоша, не би је кнез примио“, говоре људи у Кијеву. „Да је вера лоша, не би је примила Олга, најмудрија од жена“, говорили су саветници кнежеви. Дарежљив по природи, Владимир постаје милосрдан. Свако на његову двору добија јело и пиће, а недужној сиротињи шаље се јело кући. „Где су болесни, ништи?“ питају слуге носећи по граду месо и рибу, хлеб и мед. Кнез хришћанин неће да казни смрћу ни разбојнике, ни убице. „Бојим се греха“, одговара он епископима који га поучавају. „Постављен си од Бога да казниш зле и да награђујеш добре“. Владимир, чији се мач прочуо надалеко код народа који живе у хладној Прибалтици, код оних на обалама Волге и Каме, као и на раскошном грчком југу, сада нерадо ратује. Када једном мора, да би одбранио земљу од свирепих напада Печенега, заветује се да ће подићи храм Преображењу ако их буде савладао. Владимир зна да одсад он сам, и људи његови и народ и земља, која ће се касније прозвати „Света Русија“, све је у руци једнога Бога и Христа Спаситеља.“(1)

Зато је, вели Серђукова, „народ опевао Владимира, милостивог кнеза, његове гозбе, његову доброту и дао му надимак „Прекрасно Сунашце“ – „Красное Солнишко“. Значење Владимирове личности, личности кнеза – крститеља, равног апостолима, прожима његове наследнике, управља Христу његов народ, продире кроз таму векова, и најзад допире и до нас.“(1)

Владимир је од мрачног паганина, спремног на све да би освојио и задржао власт, постао Сунце Јарко, како га и данас зову. Први руски Раскољников је одбацио пали разум, који служи вољи за моћ, и стао на пут Распете и Васкрсле Љубави, Која је Премудрост сама.

НЕСЛУЧАЈНА ИМЕНА
Поред митологије тела, постоје и митологија имена.

Још 1907, Павле Флоренски је писао:“По најстаријим схватањима, имена су симболи у најтачнијем гносеолошком смислу речи: у спољашњем омотачу, у имену – звуку скрива се тајанствено реално присуство идеалног, које стоји у живом и суштинском јединству са представљеним садржајем“.

О томе је писао и Алексеј Лосев, за кога семема подразумева низ појава у којима се „подударају значење и звук тако што звук носи не-звучно значење. Звук, тј. фонема је зато симбол не-звучног значења.“(4)

Пошто нема места за случајност у Царству Свемогућег Бога, није нимало случајно да се на челу Русије и Украјине, које су наследнице Владимировог кијевског крштења, налазе људи који носе име Владимир, прво свето владарско име међу крштеним Русима, у земљи која је својевремено израсла у Велику, Малу и Белу Русију, а сад потонула у крваву маглу међусобица.

Поставља се питање – у ком правцу су кренули властодршци који се данас зову Владимир, и од којих зависи судбина милиона.

Одговор који нуди потписник ових редова не претендује да буде коначан, али је писан, по мери доступног разумeвања, из православне историософске перспективе.

ЗЕЛЕНСКИ И ЗАПАД
Као и много пута до сада, реч је о борби хришћанства и незнабоштва. Зеленски је издао свако предање Кијевске Русије, и представник је уморног западног паганизма, сенилног варварства које је дошло до тога да је држави ( као у Канади ) довољно да кажеш, чак и без операције, да си другог пола, па да ти тако пише у личној карти.

Зеленски, који, иако Јеврејин, пушта неопаганске нацисте из хорди Азова да дивљају, само је кловн међу кловновима, од којих се неки налазе на челу историјских европских земаља, попут Француске:“Ма­крон оли­ча­ва исто­риј­ску ам­не­зи­ју и кул­тур­ни ни­хи­ли­зам са­вре­ме­ног За­па­да, чи­ме се он, шта­ви­ше, по­но­си. При­ли­ком по­се­те фран­цу­ској за­јед­ни­ци у Лон­до­ну 22. мар­та 2017. Ма­крон је из­ја­вио да „не по­сто­ји фран­цу­ска кул­ту­ра, већ са­мо по­сто­ји кул­ту­ра у Фран­цу­ској, кул­ту­ра ко­ја је ра­зно­ли­ка”. Истом при­ли­ком он је до­дао: „Фран­цу­ска умет­ност? Ни­ка­да се са њом ни­сам су­срео!” Емануел Ма­крон – непријатељ хри­шћан­ске ве­ре, европ­ске ци­ви­ли­за­ци­је и фран­цу­ске кул­ту­ре – за­у­зи­ма да­нас по­ло­жај на ко­ме се пре са­мо по­ла ве­ка на­ла­зи­ла лич­ност по­пут Шар­ла де Го­ла. Да па­ра­фра­зи­ра­мо Лу­ја XV: после генерала на­сту­пио је по­топ. Можда је и ло­гич­но што је Ма­крон са­да­шњи ста­нар Је­ли­сеј­ске па­ла­те, у су­но­врат­ној про­гре­си­ји, од Ши­ра­ка пре­ко Сар­ко­зи­ја до Олан­да.“(5)

И још:“Обраћајући се председници једног католичког удружења за њихову заштиту, француски председник Емануел Макрон је јануара 2020. године рекао: „Ваш проблем је што мислите да је отац нужно мушкарац.“ Проблем је, дакле, у томе што се мисли и да је мајка нужно жена, и да ту улогу може преузети мушкарац. Овај одговор демонстрира моћ врха власти која је покровитељ релативизовања и укидања досадашњих разлика између мушкарца и жене.“ (6)

Да би што више показао на чијој је страни, Зеленски прогони Украјинску Православну Цркву Московске патријаршије, једину канонску, и уз помоћ НАТО Јуде са Фанара, Вартоломеја маскираног у „васељенског патријарха“, подржава Думенка и његову шаку лажних попова и квазиепископа. То има крваву цену – правоверни епископи и свештеници се хапсе, а Кијево – Печерска Лавра је стално на удару.

ПУТИН И ЗАПАД

Председник Русије, који је понео судбоносно име (од крститеља, кога су звали Сунце Јарко, до Иљича Уљанова, то име је имало велику семантичку носивост, и светлу и тамну), други Владимир, Путин, започео је каријеру као припадник спољне обавештајне службе КГБ-а у тренуцима када је совјетска моћ била на врхунцу да би се, недуго затим, суновратила у расуло. Он се нашао на челу највеће државе света у часу транзиције светског поретка – или ка глобалном тоталитаризму, коначној инкарнацији западног Великог Инквизитора, или ка новом, мултиполарном почетку, у коме, како рече кнез Николај Трубецкој, неће бити „виших“ и „нижих“ цивилизација, него ће постојати само равноправне. Зато је ђаво, командант лажно просветљених, оних 0,666% злочинаца са свим полугама економске и политичке моћи у рукама, решио да спречи Русију да човечанство поведе ка истинској светлости многополарног постојања.

Шведски лумен и гласноговорник „светске закулисе“ ( израз Ивана Иљина ), Карл Билт, изјавио је године 2014. да је Русија потоње деценије прошлог столећа била боља држава него данас, јер је стремила демократији и западним вредностима, а данас стреми православљу: „У данашњој Русији ситуација је много гора. Путин демонстрира приврженост не међународним вредностима, већ православним. Његова подршка Асаду у Сирији може се објаснити тиме што је Асад штитио православне у Сирији. Поред тога, православље је опасније од исламског фундаментализма и због тога представља највећу опасност за западну цивилизацију.“(7)

Зато крвави рат на Украјини води Запад против Русије, а подржава га, како рекосмо, НАТО Јуда са Фанара, Вартоломеј.

Још пре но што је Цариград дао „аутокефалију“ Думенку и његовој банди, патријарх Кирил је, 2018. године, открио шта се дешава:“Убеђен сам да се у Украјини данас не огледа сукоб интереса Московске и Цариградске патријаршије, као што то неки покушавају да прикажу, већ нешто много опасније: велико разилажење поглавара и јерарха Свете Цариградске Цркве с православном канонском традицијом и светоотачком еклисиологијом. Наступа време кад ћутање више није могуће, јер оно што се дешава на наше очи представља изазов упућен целом православном свету. Нема сумње да се украјински сценарио убудуће може применити на било коју другу Помесну Цркву.“(8)

О томе је реч.

ПУТИН О ЗНАЧАЈУ ВЕРЕ ЗА РУСКИ НАРОД

У документарном филму о новом крштењу Русије, Владимир Владимирович Путин је јасно истакао:„Црква има веома важну улогу за Русију – стварање услова за међуконфесионални, међуетнички и међунационални мир и хармонију. Наиме, са примањем хришћанства, православља, почела је да се ствара руска нација као јединствена нација и да се оснива централизована руска држава. У ствари, у основи руског народа и руске централизоване државе налазе се јединствене духовне вредности, које обједињују читаву, велику европску територију на којој се данас простиру Русија, Украјина и Белорусија. То је наш јединствени духовни и морални простор. А то је веома озбиљан фактор обједињавања народа.(…)У најкритичнијим моментима наше историје, наш народ се окретао својим коренима, моралним начелима и вредностима вере“.(9)

Шта год ко мислио о Владимиру Путину ( а има их који мисле да он није прави заштитник руских интереса, и да је потребан неки месијански цар који ће и највећу земљу на свету и читаву планету, што да не, учинити апослутно православнима, некаквим огромним чудом, за које нико не зна како би дошло ), он, у овом часу, диже устанак против свих лажи потоње апокалиптичне звери Запада. Узео је на себе улогу правог браниоца Богом благословеног поретка – од заштите моралних вредности традиционалних религија, до одбране мушког и женског пола као Творчевих дела у свету који је исти тај Творац саздао. Сада је у Уставу Русије брак дефинисан као заједница мушкарца и жене, и сада су забрањене операције промене пола, осим у медицински неопходне сврхе, каква је корекција која се изводи због погрешна идентификација пола детета приликом рођења (10).

Зато је Путин, са свим својим слабостима, на путу Светог кнеза Владимира, у чије лице Зеленски и његови неонацисти пљују, по надахнућу западних луциферијанаца. И зато је он Руској Цркви вратио икону Свете Тројице, коју је насликао свештени сликар Андреј Рубљов, са благословом Светог Сергија Радоњешког, који је рекао да Руси, гледајући љубав Оца и Сина и Светога Духа, треба да превазиђу своје међусобице.(11)

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА
Када се све ово зна, јасно је зашто је Зеленски, скупа са Вартоломејевим украјинским расколницима, баш ових дана, наредио да се Божић слави као код паписта, 25. децембра, уместо 7. јануара. Тек да се зна међу онима који тврде да је календарско питање у православљу „небитно“!(12)

Обрни – окрени, води се кључни рат од кога зависи хоће ли антихрист три и по године, пре Другог Христовог доласка, владати светом или ће се историја продужити да би се још људи окренуло Христу, Лепоти Која ће, како је говорио Достојевски, спасити свет. Сасвим је симболичка чињеница да се у Москви и Кијеву налазе два Владимира, и да цариградски патријарх, наследник трона који је некад Русију просветлио вером, сада ради против православних хришћана који потичу из кијевске купељи крштења, служећи НАТО џелатима. Историја неки пут тече у супротном правцу, ка тами која се згушњава на обзорјима, али је увек можемо обасјати светлошћу Христа као Сунце Правде, коме је кнез руски, прозван Сунцем Јарким, искрено служио од када се крстио и идола Перуновог бацио у Дњепар.

Тешки братоубилачки рат на Украјини, који су покренули непријатељи крста са три прста, ипак ће морати да се оконча у Кијеву.

Сетимо се, опет и опет, избора Владимира Првог:“Кијев, који је извесно време плаћао данак Хазарима са Волге, постао је већ у десетом веку језгро око којег се кристалисала млада словенска држава, окупљала остала племена, гравитирале области на великом путу који поред Дњепра спаја Балтичко и Црно море. Владимир, кога су новгородске прилике упућивале на север и запад, у Кијеву осећа надмоћну привлачност Југа.“(1)

У Кијеву је почело, Кијевом ће и завршити.

Нека се Свети Владимир Равноапостолни помоли Богу за своје потомке, да их Бог спасе од пропасти сверазорног рата, и да их врати Себи, Премудрости и Лепоти човека и света.

УПУТНИЦЕ:

1.https://standard.rs/2019/09/02/licnost-kneza-vladimira-i-krstenje-rusije/

2.http://arhiva.spc.rs/sr/sveta_sofija_u_carigradu_kroz_istoriju.html

3.https://teoloskipogledi.spc.rs/files/pdfs/2008/1/25-55.pdf

4.https://predanie.ru/book/72798-filosofiya-imeni/

5.https://standard.rs/2023/07/27/francuska-u-sunovratu/

6. www.pecat.co.rs/2023/07/falus-simbol-oko-koga-se-vrti-svet/

7.https://www.vostok.rs/index.php?option=btg_novosti&catnovosti=2&idnovost=58795&Fasisticka-izjava-Karla-Bilta%3A-Pravoslavlje-je-pretnja-za-zapadnu-civilizaciju

8.https://srpska.pravoslavie.ru/118079.html

9.http://fakti.org/rusija/putiniana/putin-nije-staljin-slucajno-posle-hitlerovog-napada-izgovorio-braco-i-sestre

10.https://www.politika.rs/scc/clanak/561840/promena-pola-zabrana-rusija

11.https://svetigora.com/u-crkvu-se-vratila-ikona-svete-trojice-prepodobnog-andreja-rubljova/

12.https://www.politika.rs/scc/clanak/563778/zelenski-potpisao-zakon-pomeranje-bozic

Владимир Димитријевић / Искра

БОНУС ВИДЕО: