Хуруршкиња и друге лошкиње

Хуруршкиња и друге лошкиње

Таман се бејах опустио кад онај мој друг, иначе кандидат за упис у озбиљан лингвистички круг, позва ме телефоном и без икаквог увода упусти у разматрање којекаквих законитости родне равноправности. После минут-два, тек да се нађем у дивану, запитах га како ја, безмало стогодишњак, са неким двадесетогодишњаком из мога рода могу равноправно, сваке вечери, излазити у неки кафић “да седнемо” или, не буди примењено, у трку на сто метара са препрекама.

Схватајући, ваљда, да се шалим, мој друг наставио је причу више са собом него са мном, што ме је подстакло да прозборим како сам ја, научен да постоји равноправност наших народа и народности, националних мањина и етничких група, начуо да Стипе Шувар (1936-2004), онај који је званично, као министар, пре много година започео са разарањем школског система у ондашњој Југославији (ововремене школске власти у Србији упорно се труде да га у томе послу превазиђу), током неке женске телевизијске емисије стручно објашњава да нема једнакости све док постоји биoлошка неједнакост.

Наљути ми се друг због толике неупућености “у тему” и, док је покушавао да се сети може ли наћи неког озбиљнијег саговорника, подучи ме да, кад дођем себи, на интернету сазнам бар нешто о родној равноправности -, у језику, пре свега, и о “законској регулативи” са тим у вези. На потпитање каква регулатива, откуд то да се законом уређује творба србских речи, стигао је кратак одговор: “Потражи на интернету”.

И, заиста, показало се да је Законом о родној равноправности (Службени гласник Републике Србије, бр. 52/2021) измишљен родно осетљив језик као “језик којим се промовише равноправност жена и мушкараца и средство којим се утиче на свест оних који се тим језиком служе у правцу остваривања равноправности, укључујући промене мишљења, ставова и понашања у оквиру језика којим се служе у личном и професионалном животу”. Кад је већ тако, именовани Закон наредио је да се родно осетљив језик мора користити “у области образовања, васпитања, науке и технолошког развоја”, што значи и “у уџбеницима и наставном материјалу”.

Како се ово последње (стављено између наводника) баш и не може похвалити неком особито образовном и васпитном вредношћу, то значи да је родно осетљив језик углавном намењен безобразовању и неваспитању.

Они којима се дало да натрче на сајт “Параграф” (https://www.paragraf.rs/dnevne-vesti/300523/300523-vest7.html), могли су сазнати да је “међу првим и најгласнијим противницима коришћења родно осетљивог језика (био) Одбор за стандардизацију језика који као научно-стручно тело при Српској академији наука и уметности има саветодавну улогу у погледу питања која се односе на политику употребе и стандарда српског језика. Одбор упорно остаје при ставу да родно сензитивни језик представља озбиљан вид насиља над српским језиком и његовом књижевнојезичком нормом, док се истовремено залаже за коришћење ‘генеричког мушког рода’ којим се мушки граматички род представља као универзални и који обухвата већину именица како мушког тако и женског рода”.

Што ће рећи: “натурач” или “натуралац” (можда “натурица” или “натуралица”) поменутог родноравноправног закона признаје Одбору за стандардизацију језика и научност и стручност (да ли појединачно, да ли у целини), као и чињеницу да постоји нешто познато под називом “Српска академија наука”, али ко те пита за академлук и за научност – “Сила отме земљу и градове, / Камо л’ Србу језик отет’ неће”!

Па, тако, женска посланица у страначкој скупштини Републике Србије укида право, на пример, Патријарху србском да верницима, Живој Цркви, пише посланице, телефонске, скупштинске и друге говорнице почеле су да се самоукидају у страху од онога што би иста та или нека друга посланица могла изрећи као говорница у некој скупштинској расправи, а заменица неког од председника разних органа (да ли у скупштини, да л’ ван ње) најпре је наредила неким тамо правопижџијама да из врста којекаквих речи под хитно уклоне заменице, не би ли обичан пук у трку схватио ко је ко, ко је шта, нарочито којешта.

Кад је већ поменут Патријарх, од реченог “Параграфа” сазнаћемо да и “недавне изјаве поглавара Српске православне цркве о противуставности закона који промовише и намеће родно осетљиви језик, откривају да црква гаји врло конзервативан однос према улози жена у српском друштву”, те да “инсистира на очувању традиционалних вредности брака и породице… веома угрожене инсистирањем на употреби родно осетљивог језика”. И, даље, о каквој се уопште “противуставности” ради, кад се “Уставни суд у Србији као једино тело које је надлежно за оцењивање уставности закона у држави до сада није оглашавао по питању неуставности законске одредбе о употреби родно осетљивог језика”.

Није се оглашавао, наравно, кад су врло јасне бар две ствари у вези са његовим деловањем: није му у навици да се меша у сопствене послове, а и кад га неко нешто пита – најлакше му је да се одрекне сопствене надлежности. За оно прво сведочи сам “Параграф”, а у друго уверио се овај потписник кад му је, на поднесак од 19. априла 2016. године да Уставни суд покрене поступак за оцену уставности става 1. члана 10. Устава Републике Србије (који се тиче најразличнијих тумачења службене употребе србског језика и ћириличког писма) и да, сагласно начелу “заблуде о праву на употребу српског језика и ћириличког писма, која никоме не користи”, прогласи неуставним овај члан Устава, три недеље касније, под бројем ПР-95/2016, одговорено “да Уставни суд није над­ле­жан да поступа по наведеном поднеску”, с образложењем да “Уставни суд није надлежан да врши оцену уставности самих уставних одредаба, јер Устав представ­ља меру за оцену уставности закона и других општих правних аката, а не акт чију би ‘уставност’ Суд могао да цени”. Јасније речено, у Уставу може писати све и свашта, баш као и у Закону о родној равноправности, а да се не може и не сме приговорити ономе што је тамо написано.

Има ли се у виду све то (или понешто од тога), онда се једино разложним могло сматрати одустајање од било какве потраге за смислом родноравноправносних налога, забрана, казни (можда казана, зарад мушке равноправности) поменутог закона; нека тога негде у запећку, боље него да нам језик ружи.

Кад, одједном, сасвим изненада, у некаквој паметној телевизијској емисији појавише се две даме, обе с именом и презименом, али и уз шифровано занимање: једна “психолошкиња”, друга – “биолошкиња”, што овог потписника, наивнога какав јесте, али и незналицу сопственог језика, матерњег (и татерњег), србског, уведе у “питаоницу” да ли се оно “лош” односи на психологију и биологију као лоше науке, или се оне две друге лоше баве својим послом, или, можда, по нечем ‘вамо, и једна и друга спадају у лоше женскиње, самим тим што су задужене да киње своје саговорнике и потенцијалне слушаоце, односно послушнике.

Аматерска потрага за “излазом” из ове тросмислице започета је кратким објашњењем онога већ помињаног лингвисте да се ради о “законској регулативи” неких тамо који Одбору за стандардизацију србског језика признају и научност и стручност, али му, реченом Одбору, ништа то не вреди пред онима који су себи присвојили законско-регулаторно право да силују србски језик, а њихове “кориснике” киње, односно грде, понижавају, срамоте…

За сваки случај, ваљало је прекинути започету претрагу, не у страху да би њен исход могао бити лош по “истраживача”, већ због тога да се цео замишљени поступак не би претворио у кињење.

Но, како то често бива, надање се, макар и у резервисаност, показало као лудом радовање – само који дан касније у некој сличној паметној телевизијској емисији појавила се једна осредње млада жена представљена као хируршкиња. “Да не бјеше под тијем именом, не шћаше се бојат од урока”, а сваки иоле разложан човек пожелео би да јој се преда у надлежност – хируршкињску, под нож, макар то са гледишта оних којима је то занат, и не било потребно.

На другој страни, језичкој, они којима је то занат и не ударају на траг казненим мерама равноправнородног законодавства, за наводно родно осетљив језик рећи ће да је то званичан државни удар на србско национално и духовно биће, званично државно одрицање од истине да је србски народ почетни народ-мајка, а његов језик, србски – језик-мајка.

Благ израз те чињенице јесте и уверење госпође Раде Стијовић, лингвисте, да “увођење именица женског рода за означавање професије, као што су психолошкиња, педагошкиња, гинеколошкиња и разне друге ‘шкиње’ уопште није потребно јер се једноставно не уклапа у српски језик. На овај начин никако се не постиже наводна равноправност полова, већ сасвим супротно – издвајају се различитости. То је био разлог због кога су се жене у Србији пре више од сто година побуниле против својих женских презимена, на пример Марковићка или Марковићева, и тражиле да носе мушка презимена – Марковић. Управо зато да се не би издвајале, да се не би потенцирала њихова различитост. Дакле, када је име професије у питању, не бих мењала ништа. Реченица: Ја сам професор, а моја сестра адвокат ни најмање не дисквалификује жену, нити нам одузима било каква права”.

Госпођа Рада је бескрајно фина дама па ће рећи да се “увођење именица женског рода за означавање професије, као што су психолошкиња, педагошкиња, гинеколошкиња и разне друге ‘шкиње’ уопште… не уклапа у српски језик”, али ће прећутати чињеницу да су жене које су осмислиле беспослице о родноравноправноосетљивосензитивном језику учиниле то присећајући се раног детињства и скакутања уз бројалицу “лелешкиње, бобошкиње”, све у уверењу да су те “шкиње” изворни језички израз женскога пута у србску родну равноправност. Као оно кад ћурке, раширних крила, утрчавају у неку паљевину не би ли, озарене светлуцавим приказом, кљуцнуле најближу жеравицу.

Но, и за све то треба имати разумевања: у време док су лелешкињале и бобошкињале – нису знале за Бранка Ћопића (1915-1984) и његово сећање на сопствено детињство кад су се старији трудили да му немир стишају добродушном клетвом “враг с тобом глогиње млатио”. Није речено “враг с тобом глошкиње млатио” јер су и неписмени и слабо писмени Срби одлично знали како се у србском језику творе речи.

Уз именицу круг (или око ње), кружила је кружница а не крушкиња, друг је могао рачунати да ће уз њега стати друга (кратки акценат на крају, иза дужине првога слога) а не друшкиња – другарицу да и не помињемо, она припада другару.

Не може бити да измишљитељке родносензитивног говора нису у тим лелешкињавим и бобошкињавим данима чуле за реч “бог” (или “Бог”, у зависности од “правописне употребе” или веровања), макар у облику “Сидо, бог те вид’о” или “Помоз’, Боже, јаднијем Србима”, а може бити да су понекад могле чути и “упоредни” израз “лепа као богиња” – никоме се није могло омаћи да каже “помози, Бошке” или “лепа као бошкиња”.

Пази, богати, ако су високе школе свршаване благодарећи и непоштовању многовековног народног искуства да “нема будале као што може бити школована будала”, али и на “сазнању” да су БОГ и БОГИЊА остатак мрачне прошлости са којом је во времја оно било упутно рашчистити, онда као разложан треба прихватити високоучени став да богиња не заслужује родноосетљиво уравноправњење.

Зна ли се то, онда “-гиња” нема никаквог изгледа у претпостављеном језичкотворбеном окршају са тамо некаквим родносензитивним “-шкињама” и “-лошкињама”.

Без изворног србског језика, онога народног макар се називао и “говедарским”, на нестанак су осуђени они који себе сматрају Србима.

Они који се крију иза родноравноправносензитивног језика утврђеног законским актом и подржаног новчаним казнама – и нису Срби.

Илија Петровић / Васељенска