Црвена армија није „заузела” Курилска острва, већ је ослободила

Црвена армија није „заузела” Курилска острва, већ је ослободила.

Руско министарство спољних послова упозорава: „Претензије на наша острва сматраће се мешањем у унутрашње ствари Русије“.

Руски приручник о Курилској десантној операцији (18. август – 1. септембар 1945.) извештава: „Десантна операција трупа 2. Далекоисточног фронта и Пацифичке флоте СССР против јапанских трупа током Другог светског рата за заузимање Курилска острва. Део совјетско-јапанског рата. Резултат операције била је окупација совјетских трупа 56 острва Курилског гребена, укупне површине 10,5 хиљада км², која су касније, 1946. године, укључена у састав СССР-а.

У савременом научном раду од 12 томова „Велики отаџбински рат 1941 – 1945” који је припремило Министарство одбране Руске Федерације, ова операција се разматра у одељку 5. тома „Ослобођење Јужног Сахалина и Курила”. У њему су детаљно описане војне операције заузимања Курилских острва, посебно најсевернијег од њих, Шумшуа, у жестоким борбама за које су совјетске трупе претрпеле велике губитке. Само директно на бојном пољу погинуло је 516 совјетских војника – 48 официра, 95 млађих команданата и 273 црвеноармејца и Црвене морнарице, не рачунајући оне који су умрли од рана у болницама и болницама, а укупни губици погинулих и рањених износили су 1567 људи. . Нестале су 123 особе, које су се очигледно удавиле приликом слетања у ледену воду.

У Јапану, са којим су руске власти донедавно настојале да буду пријатељи и сарађују, никада се нису сложиле са легитимношћу војних операција јединица Црвене армије на Курилским острвима. Јапанци су посебно огорчени када се код нас ове операције називају ослобађањем Курила. Аутор ових редова се сећа нимало научних битака са јапанским противницима, када су своју публику повишеним тоновима убеђивали да се уопште не ради о ослобађању, већ о нескривеној агресији, „отимању територија јапанских предака“. На које СССР, а сада Русија, немају никаква права и који подлежу „тренутном повратку“. Истовремено, захтеви су били праћени увредама совјетских војника и официра које су у Јапану постале традиционалне у „територијалној пљачки“, понашању „лопова у пламену“. Такве „дефиниције” користе и јапанске власти, али и десничарски медији. С тим у вези, он је више пута предлагао да се скрене пажња руског министарства спољних послова на такве увреде части и сећања совјетских војника и захтева да Токио поштује дипломатску пристојност.

Треба напоменути да су, грдећи читаву политику Совјетског Савеза деведесетих година прошлог века, рушиоци из руског либералног крила стали на страну јапанских реваншиста и пропагандиста, изјављујући да Москва „треба да врати Јапану оно што је украо Стаљин. ” Истовремено, одбрана права Русије на сва Курилска острва названа је „лажним патриотизмом“, покушајима да се оправдају „Стаљинови злочини“.

На следећу годишњицу пораза милитаристичког Јапана подсетићемо читаоце зашто је искрцавање на Куриле било управо ослобођење.

Изјаве јапанских власти о првобитној припадности Курилских острва Земљи излазећег сунца са научног и историјског становишта, благо речено, не одговарају стварности.

Прво, до средине 19. века, не само Курилска острва, већ и северно острво Хокаидо није било укључено у територију јапанске државе и звало се „гаити“ – „ван Јапана, у иностранству“. Насељавали су га староседеоци јапанских острва, народ Аину, који су, када су колонизовали Хокаидо, Јапанци физички истребили, попут Јенкија Индијанаца.

Друго, сва Курилска острва, укључујући и јужна (Итуруп, Кунашир, Шикотан), још у време Катарине, званично су укључена у састав Руске империје, а локални становници су доведени под држављанство руске круне. На овом рачуну постоје релевантни документи и мапе.

Треће, пристанак царског изасланика у Јапану, адмирала Е. Путјатина, у условима бродолома и зарад успостављања дипломатских и трговинских односа, да се 1855. године жртвују територије јужних Курила које су припадале Русији није било ништа друго до принудни уступак. Након тога, споразум о територијалном разграничењу у споразуму из Шимоде, који је прокламовао „трајни мир и искрено пријатељство између Русије и Јапана“, прекршила је јапанска страна, која је издајнички напала Русију 1904. године. Штавише, при склапању Портсмутског мировног уговора 1905. године, на иницијативу јапанске делегације, састављен је додатак уговору у коме се наводи да су сви претходни јапанско-руски споразуми, укључујући и Шимода уговор, отказани.

Четврто, неодрживо је позивање јапанске стране на чињеницу да је 1875. године царска влада добровољно заменила сва Курилска острва до Камчатке за одрицање јапанске владе од претензија на јужни део Сахалина, јер је Јапан, пошто је постигао одбијање у своју корист, резултате јапанско-руске ратне половине Сахалина, прецртао такозвани „споразум о размени”.  

Искористивши пораз Русије у рату, Јапан је заузео јужни део Сахалина не на 47° северне географске ширине, како је настојала јапанска влада пре потписивања Петроградског уговора 1875. године, већ на 50°, односно територију која Јапанци никада нису посетили у прошлости. Од тренутка када је закључен Портсмутски уговор, уговор из 1875. је фактички прекинут, јер је одбацивање половине Сахалина довело до губитка смисла и садржаја овог споразума.

Пето, супротно тврдњама јапанских провладиних историчара и пропагандиста, совјетска влада је, када је расправљала о условима потписивања совјетско-јапанског пакта о неутралности, рекла јапанској влади у лето 1940. да ће Москва тражити повратак Јужног Сахалина. а Курилска острва СССР-у.

Шесто, лажне су тврдње јапанске пропаганде да је „СССР добио Цхисима (Курилска острва) као награду или трофеј“. Односно, као хонорар за председника САД Франклина Рузвелта И.В. Стаљину за помоћ у победи над Јапаном. Овом приликом могу се навести Рузвелтове речи да се он „чини разумним предлогом совјетског савезника – Руси желе да врате оно што им је отргнуто”.

Седмо, царска влада се безусловно предала, прихватајући све услове Потсдамске декларације, укључујући и члан 8, који гласи: „Услови Каирске декларације ће бити испуњени, а јапански суверенитет ће бити ограничен на острва Хоншу, Хокаидо, Кјушу , Шикоку и она мања острва на која указујемо.

Осмо, сходно одредбама Потсдамске декларације, легитимитет враћања раније изгубљених територија СССР-у је након рата признала америчка администрација, издавши 29. јануара 1946. меморандум врховног команданта Савезничке снаге Д. Макартура влади Јапана о повлачењу из јапанске државе свих Курилских острва, укључујући јужна – Итуруп, Кунашир, Шикотан и Кхабомаи.

Девето, америчка и британска влада сложиле су се да у мировни споразум са Јапаном из Сан Франциска из 1951. године укључе следећу одредбу: „Јапан се одриче свих права, титула и потраживања на Курилска острва и на тај део острва Сахалин и острва која су уз њега, суверенитет који је Јапан стекао према Портсмутском уговору од 5. септембра 1905. године. Овај споразум је ратификовао јапански парламент и остаје на снази.

Настављајући да „захтева“ своју територију од наше земље, јапанска влада задире у суверенитет и територијални интегритет Руске Федерације, отворено креће на пут реваншизма, ревидирајући резултате Другог светског рата. Сада су то схватиле и руске власти. Недавно је портпаролка руског министарства спољних послова Марија Захарова рекла да ћемо „сваки такозвани протест Токија и даље сматрати покушајем мешања у наше послове и покушајем кршења основних принципа Повеље УН“, назвавши Курил Острва „саставни део Руске Федерације након резултата Другог светског рата“.

Желео бих да верујем да ће након званичног одобрења у Русији 3. ​​септембра као Дана победе над милитаристичким Јапаном и завршетка Другог светског рата, свечане манифестације бити масовно одржаване не само на Далеком истоку, као раније, већ и широм наше огромна земља. И, наравно, на Сахалину и Курилским острвима, где је стављена последња тачка у светском покољу покренутом заједно са нацистичком Немачком, која је однела преко 50 милиона живота.

Анатолиј Кошкин/ФСК.РУ

Бонус видео