МОЖЕ ЛИ ЈЕЗИК ПОСТАТИ »ОСЕТЉИВ« НА ТЕРОР ГЛУПОСТИ?
Драгољуб Петровић
МОЖЕ ЛИ ЈЕЗИК ПОСТАТИ »ОСЕТЉИВ« НА ТЕРОР ГЛУПОСТИ?
Једна женска врста (окупљена у Центру за женске студије, с њеним Одсеком за лезбејске науке и педофилију) кренула је у фронтални напад на српски језик настојећи да га упреподоби сопственој памети. И („у том циљу“) успоставила „језичку ковачницу“ на челу са професорешом емеритуљом као главном ковачицом и, узгред, широким овлашћењима да предводи све оне које су, као и она сама, обележене налогом да баш не морају бити жене, мајке, сестре ако већ могу бити паметније, лепше и женственије као фемплачарке, туризмологуље, министраљке, епископаре, бискупице, попичице, академичаре и сличне друге феминисткуше.
И одмах се постројиле иза Алена Далса и потписале његов налог да треба уништити цивилизацију, при чему се као пречица у тим пословима може узети разарање породице, омладине, школе, памети, тј. свега онога на чему су њихове (пра)мајке утемељивале српски национални етос. И све се то чини на основу схватања да „теорија о језичкој структури и теорије о језичкој употреби могу бити комплементарне и обе корисне у разговору о планирању развоја родно осетљивог језика током стандардизације и планирања језика. Искључивање једне или друге теоријске опције није корисно, и зато о томе треба да разговарају стручњаци за језик, али то нису само србисти“. И морају им се прикључити посебно германисти и повући за уши и латинисте зато што нису направили реч за „женског професора“, због чега она сада не може бити [*professoreša] emerita па мора да бира између проф. емеритуље и проф. емеритњаче (или сличних српских лексичких „производа“). И ти исти германисти сад треба да поуче српске дериватологе да се баш не морају увек држати правила српске дериватологије ако су им то (негде тамо на неком Анином и Зоранином сајту) неке специјализоване мудрице објасниле да је, рецимо, режисерка прикладније него режисеруља, а да је пишуља регуларније него писица — ако је већ женама забрањено да буду писци.
Све што смо поменули дефинитивно нас изводи пред беспослицу: оне две мудрице направиле српски родно сензитивни речник, Гоца, Ана и Зорана утуриле га у закон, професореша емеритњача на све то набацила теоријску глазуру и сад још једино преостаје да се сви носиоци српскога језика, у складу са својим појединачним талентима, са српским језиком — почну изругивати: творбени механизми који су се у језику успостављали миленијима пред новом феминистичко-емеритњачком памећу морају одступити јер њих сад подупиру и оне „као двије кантарске куке“.
И тако смо се нашли пред налогом да ономе што је досад била јединствена женска привилегија (мајка, трудница, породиља) морамо додати и „мушке паралеле“ (мајкан, трудњак, породиљац или породиљко — почекајмо да видимо шта ће од тога наше мудрице „стандардизовати“), при чему ће се ово потоње показати као изузетно важно због тога што ће онај сој наших малкице оштећених поредника, по свему судећи, продужити тамо где су се феминисткуље зауставиле: да нам поправљају наталитет кад су се оне напред поменуте тога одрекле па и сопствене „породице“ (ако их уопште имају) планирају абортусима и сличним демократским процедурама.
Наша проф. емеритуља обавештава нас даље да је једна умна жена ушла у САНУ по „заслуга[ма] настојања феминисткиња за родну равноправност“ док смо сви ми мислили да се тамо нашла због свога научног дела и да је тамо морала „заступати интересе жена“ па тек потом науку којој је посветила живот. Таквим својим умовањем наша емеритњача уплела се у проблематику у којој се боље сналази него у оној с које се у причу укључила: она поменутој „академкињи“ приговара да „својом делатношћу сведочи да је већ дубоко у националном инжењерингу Републике Србије“ и да „својим оглашавањем у медијима) изоставља податак у оквиру које теорије језика заснива своју аргументацију о мањкавости предлога у Закону о употреби родно осетљивог језика. Приговарајући „академкињи“ да „жели да афирмише широј јавности лични теоријски став као једино истинит теоријски приступ“, наша емеритка признаје да се „теорија о језичкој структури и теорије о језичкој употреби“ могу слободно приладођавати свакој памети, а посебно оној феминистичкој — која се прогласила квалификованом да у својој језичкој ковачници може исковати сваку лексичку неподопштину каква може пасти на ум једино ишчашеној памети однегованој у Центру за женске студије и њеном Одсеку за лезбејске науке и педофилију. Па зато није чудно да се свака појединачна глупост која испада испод чекића наших ковачуља најлакше забашурује ако јој се набаци „теоријска одора“. Добар пример за то налазимо у најави феминисткуша да хоће да се баве и поповским пословима, али не објашњавају какво ће име стећи на почетном степенику у православној „поповској“ хијерархији, одн. хоће ли оне бити попице, попаче или попаре, а за случај да се одлуче за прву реч, одмах ће се поставити питање је ли она изведена из речи /поп/ или ће јој бити додата и нека умањеница којом се означава један детаљ интимне женске анатомије. Будући, међутим, да наречене феминистаче „гледају према врховима“ хијерархије о којој говоримо, ваља рећи да оне већ одавно имају „скован“ термин епископа, али не веле зашто је то боље него епископара, епископача или епископица (при чему за ову последњу реч могу важити иста „ограничења“ која и за попицу). А и уз митрополитуљу дало би се постројити мноштво деривата.
У вези са свим о чему овде говоримо осврнућемо се још на ону ситницу којом је наша емеритница укорила „академкињу“ да се нашла „већ дубоко у националном инжењерингу Републике Србије“, што се једино може разумети као признање да јој тај језик није ни матерњи ни татерњи и да се она, емеритка, налази и изван и изнад тога „инжењеринга“ и да српски језик разара са неких чудних (страних?) позиција и да се она са њим може поигравати — као и са свачим што је осуђено на нестајање.
Па се она ту нашла да то нестајање малкице погура и убрза. У савезу са исушеном феминистичком памећу.
А колико је та емеритњачка памет плитка, нека покажу и неке „бочне појединости“: сваки трећи Србин и свака четврта Српкиња никад нису „стали на луди камен“, 18% Срба има једно дете, 40% има двоје, а само 2% има троје и више деце. И сасвим је извесно: наше феминисткуље обневиделе су од превише памети и не примећују да су сваку битку већ добиле: оне су Далсов налог извршиле темељито и њих врло брзо неће имати ко ни да сахрањује.
А пред том чињеницом биће небитно хоће ли српски језик бити „осетљивији“ на терор глупости или на терор незнања.
Драгољуб Петровић / Васељенска
БОНУС ВИДЕО:
За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Вајберу, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.
