Твртко, први краљ Југославије, или: Зашто Срби треба да воде љубав

Твртко, први краљ Југославије, или: Зашто Срби треба да воде љубав

Постоји једна поприлично поуздана метода утврђивања чињеничног стања, позната је као duck test. Ако изгледа као патка, плива као патка, и звучи као патка, онда то вероватно и јесте патка, дакле, згодна је то алатка да утврдимо да ли је Твртко Први краљ Југославије каквим га представљају. Или је можда, ипак, био краљ Срба – као што се сам представљао.

Али шта има везе како се Твртко осећао, као да је знао шта осећа, кад Србима треба украсти историју да би им се одузела и садашњост. То се зове крађа идентитета и, иначе, представља кривично дело, али не ако су у питању Срби.

У Сарајеву је, елем, пре неки дан, то јест, ноћу – није хтела да омета саобраћај и активности грађана, тврди, али симболика је упадљива – градоначелница Бенјамина Карић, тако скривена мраком, открила споменик Твртку Првом Котроманићу, пише (латиницом) на том споменику, “босанском краљу”.

“Земљо тисућљетна, на вјерност ти се кунем. Поштовањем своје хисторије, градимо бољу и љепшу будућност нашој дјеци”, поручила је истим поводом.

И добро је да знамо да не умишљамо. Да не учитавамо своје страхове: када је реч о (х)историји, јесте реч и о будућности и о нашој деци, ево, признаје то и градоначелница Сарајева.

Те је утолико занимљивије и што смо, кад су се неки Срби нешто побунили око онакве интерпретације своје (х)историје, путем медија у региону обавештени да је злосрећни Твртко, у најбољем случају, свачији, то јест, регионални. Такорећи југословенски, само не српски.

Па нам у том погледу ауторитет у виду Јасмина Имамовића, дугогодишњег градоначелника Тузле а има и још неке функције, уз то и аутора монографије о Твртку Првом Котроманићу, преко Н1 великодушно допушта да је “краљ Твртко наслеђе свих нас, нико нема право да га присваја”. Каже и да је “немогуће Твртка ставити у национални контекст”, да “у данашњем смислу и Срби и Бошњаци и Хрвати могу рећи, Твртко је наше заједничко наслеђе”, и подсећа да је још 2012. у Тузли подигао споменик Твртку.

Ево и зашто. Каже, “тиме смо показали да је Босна и Херцеговина била суверена и да је била краљевство. Твртко је битан због нашег идентитета… Занемарити хисторију је остајање без идентитета. То је јако важно, и то је ваше власништво. Споменичка култура је добра да масе сазнају ко су били владари.”

Кључне речи су, очигледно: суверенитет, историја, идентитет, власништво и, наравно, масе.

А у истом духу на америчком Радију Слободна Европа још један сличан ауторитет, Џенан Даутовић, историчар и надлежни стручњак за Средњи век, појашњава да “хисторија код нас и даље није научна грана него се користи за формирање идеолошких концепата ко је на овим просторима био први и ко је најстарији”, те стога “својатање Твртка и интерпретација да је он био српски владар представља наставак онога што у хисториографији називамо митом српског својатања босанског средњовековља…” Нажалост, каже овај експерт за ту материју, “поимање Босне као једне од српских земаља представља једну од основа српске хисториографске школе”, док “свако постављање споменика говори, не о личности којој је посвећен, него о друштву које га поставља”. Тачно, међутим, поентира стручњак, “овај споменик, интерпретативно гледано, није ушао у задирање негативног ревизионистичког тумачења прошлости”.

И тако даље, има тога још а све у истом стилу; свачији, ничији, само српски није, видесмо и у којем циљу власништва над земљом те деце и њиховом будућности.

Него, да се вратимо на онај тест истине са паткама.

Твртко Први Котроманић крунисан је круном Немањића. Истицао је да је директан потомак Немањића; свом имену је лично додао и немањићко име, титулу, Стефан.

Крунисан је у манастиру Милешева, над моштима Светог Саве.

И понео титулу краља Срба, Босне, Приморја и Западних страна.

Ако изгледа као патка, плива као патка, и звучи као патка, онда то вероватно и јесте патка. А Твртко је српски краљ.

Штавише, како је Твртко био краљ Срба, и краљ Босне – то значи да је (и) Босна била српска земља. Као и Приморје, уосталом, и оне западне стране чији је такође Твртко био краљ.

Што нас враћа на поменуте разлоге крађе његовог идентитета. Који се, како сами рекоше они што га краду, своди на питање власништва. Другим речима, није битан Твртко него је битно да није био Србин, кад је већ морао да постоји. Јер, ако није био Србин, онда ни његова земља није била српска. Па не може то да буде ни данас, а још мање сутра.

А додатни босански парадокс састоји се у томе што је Твртко своју војску, под командом војводе Влатка Вуковића, слао у Бој на Косову. Кад се војска на Косово врати, поручио би из тог разлога данас Твртко, само да је у могућности, на тотално згражавање оних који му данас подижу споменик. И којих притом у Босни не би ни било да није било оних против којих се Твртко борио. И био убеђен да је на Косову поразио, како је потом писао Трогиранима, “онога охолог сина и слугу Сотоне, подлог непријатеља Христова имена и читавог људског рода, а посебно хришћана и правоверја”.

Разуме се, што се Косова тиче, све је ово око Твртка и Босне утолико симптоматичније што није изолована појава крађе идентитета који је српски.

Ено, истакла се баш пре неки дан и Мелиза Харадинај, како се представља, прва жена министарка спољних послова Косова. Објашњава да је манастир Високи Дечани, задужбина Светог Стефана Дечанског из прве половине 14. века, “не тако давно” био – албанска црква. И износи неку теорију завере како је све то заташкано.

А да се и не враћамо на питање Црногораца који нису (и) Срби само ако постоје људи који су сами себе родили. Наиме, баш свакоме од њих је сваки ђед, ако је био Црногорац, био Србин, па како они могу да буду нешта друго. Почев од краља Николе који је ишао онамо, ’намо за брда она где се дижу Дечани свети, да ослобађа Милошев гроб да “Србин више не буде роб”. Док сада црногорска војска у саставу НАТО-а саучествује у поробљавању Срба на Косову и Метохији.

Што ће рећи да су Хрвати још и поштенији од осталих, наиме, они су само измаштали своје краљеве. Док туђима нису крали идентитет него их радосно признавали за своје, редом, како им који дође да му се закуну у верност.

Управо у том податку, иначе, лежи згодно објашњење НАТО окружења у коме се налазимо, то јест, те загонетне околности да су се практично сви они, чим су се ослободили својих српских и сличних руских завојевача, уместо да ту своју слободу цене, приклонили следећем. Као да нису способни да сами буду сопствени господари; то је ваљда разлика између историјских народа – који су способни да буду слободни – и оних који то нису па морају да краду туђу историју. Укључујући и ове Црногорце који више нису Срби, а о Македонцима који су променили и име а тек што су га стекли, да и не говоримо.

Укратко, наравно да Срби цене своју слободу, зато што су је сами и извојевали. О томе, уосталом, јасно сведочи и та историја коју нам фалсификују и краду. Па сад морамо да бранимо своју историју зато што тако бранимо и своју слободу и бољу и лепшу будућност наше деце, како оно рече градоначелница Сарајева објашњавајући значај ове битке за историју.

Али неће бити наше слободе ако не буде нас и наше деце. И узалуд нам историја ако ћемо сви да постанемо њен део који ће неко други да покраде.

Уочи овог 1. септембра, наиме, стигла је лоша вест: нема наставника за нашу децу. Док у складу с тим добра вест гласи да неће бити ни деце којој ће ти наставници бити потребни.

Последњи попис, по коме нас има чак пола милиона мање него прошли пут кад смо се пописивали, после обраде података донео је ових дана још један алармантан податак: готово половина мушкараца у четвртој деценији живота још нема децу.

Дакле, нестајемо.

Знамо шта треба да се ради да се то не догоди. Много је сложеније питање – зашто се то и не уради. Тим пре што родитељство и све што му претходи нису и најнепријатније међу дужностима које постоје, напротив, питајте било којег родитеља.

Ово су вероватно последњи моменти, пуки тренуци у контексту трајања историје, да покренемо озбиљан друштвени дијалог на ову тему, уместо што губимо време на све друге теме. Да се запитамо како смо доспели у овакво стање лаганог одумирања, и да нешто покушамо да променимо.

У супротном, уосталом, видимо шта нам следи. Следећи попис сигурно ће да буде још поразнији од овог.

А да и не говоримо да ћемо само својом будућношћу сачувати и своју прошлост.

Никола Врзић / РТ

БОНУС ВИДЕО: