Лепота, моћ и страдање српске душе

Лепота, моћ и страдање српске душе.

Тог дана у Центру словенских култура Сверуске државне библиотеке иностране књижевности им. М.И. Рудомино“ окупио је забринуте грађане неколико словенских држава: Русије, Белорусије, Републике Српске…

 

На овој балканској страни живе најхеројскији Срби. Срби Републике Српске, као и сви Срби, јесу талентован и лијеп народ који је кроз вијекове успио да понесе своју вјеру, језик, избори право да има своју државу. Његова судбина је веома слична судбини народа Донбаса. Историја их је дуго одвојила од сународника Срба који живе у Републици Српској (држава данас позната као Србија).

Ово најживописније, цветајуће, мелодичније место на Балкану назива се „буре барута“ Европе. Тамо је 28. јуна 1914. године испаљен хитац који је постао катализатор за избијање Првог светског рата. Већина историчара сматра да је циљ убиства аустријског престолонаследника, надвојводе Франца Фердинанда, био да се јужнословенске земље ослободе од власти Аустроугарске и припоје Србији.

 

Догађаји из тог времена описани су у књизи босанског Србина Данила Тешановића. Роман је написан за двадесет осам дана. Састоји се од тринаест прича. Свака прича је потпуна за себе. Преклапајући се у мозаик, речи и слике чине јединствено и живописно историјско платно.

 

И сам аутор драмског романа рођен је у граду Добоју, гдје се током Првог свјетског рата налазио један од првих концентрационих логора у Европи. Аустријске власти су тамо затварале Србе Херцеговине и источне Босне због њихове православне вере и просто због припадности српском роду.

„Облаци су повезани са земљом. Небо љуби земљу. Да ли ти је стварно стало? Или небо изражава саучешће земљи? Небо није лицемерно… Земља јесте. Не грди земљу, она је мајка која храни и лопова и мрава… Не дирај Гаврила. Шта, пуцао је на краља? У себи или у нама? Чини се као у свима нама… Више пута смо оплакивали једни друге, и мртве и живе. Оплакивали смо цео свет. Крвљу и месом смо залили Босну, животом јој освештали темељ – шта више од нас!? Шта би друго требало да урадимо да буде наш, а не бечки или истанбулски?..” размишља главни јунак Петар Елесе, који је на почетку романа био најсрећнији од најсрећнијих, имао је велику породицу, а овако увек сањао. Али након драматичних догађаја, глава породице је постао најнесрећнији, изгубивши све своје рођаке у логору Добој. „Историја је вештица.

Петар и већина главних ликова су колективне слике. У свакој од њих живи хиљаде српских судбина, каже Данило Тешановић. Његова књига заснована је на причама и успоменама које је Данил чуо у својој породици од старијих. Узвикује да је кроз логор Добој прошло најмање педесет хиљада људи. У њему је заувек остало дванаест до петнаест хиљада…

„Небески Суде, зашто смо толико згрешили? Ми смо жртве тампон зоне… Да не будемо јединствени и јаки, све су нас окупили, опустошили Херцеговину, источну Босну, Подриње, одвојили од народа Србије. О, да смо уједињени, не би нас Турци и Немци убили. Сада смо једно. Уједињени када умиремо – у неслози када живимо…”

 

Аутор открива тему геноцида над српским народом о којој се годинама ћутало. Историјска истина у делу је представљена у високом уметничком стилу, професионално, талентовано, бритко. Роман је богат афоризмима, алегоријама и јеванђељским истинама. Све ово оставља невероватан утисак.

 

Тема односа између словенских народа, њиховог супротстављања вечитим непријатељима, њихове патње и љубави звучи као стална, болна бол. У судбинама неколико јунака, као у огледалу, огледају се и трагичне људске судбине и судбине читавих народа.

„Прво су нас Аустријанци окренули према Москви са запада, а сада је у Колчаковим трупама нападају са истока. Ми смо изгубљени људи у изгубљеном времену. Нисмо способни да будемо ни са једним од њих. А ако баш морамо да се одлучимо, добро је да смо за цара. Он нам је дао живот кроз опроштење. Када су нас ухватили у Галицији, могли смо бити убијени са свим правом, али нисмо убијени. У Дарници су нас хранили као породицу, у Ташкенту је била слобода – дивљајте! Предложили су нам да идемо по Русији да служимо као слуге племића. Одбили смо, понос нам није дозвољавао, хтели смо на српски фронт, ближе кући… Тамо смо се, као комшије, сакатили са Бугарима, и ту смо били рањени. У Одеси, Москви и Орлу су се односили према нама братски. Остали смо у болницама. Па шта, Лазаре? Из болница и одмаралишта већина се придружила револуционарима. Да ли је Русија и њен цар лоши за нас? Али он није извршио насиље над нама,

 

Ауторка је забринута за судбину Срба који су насилно позвани у војску Аустроугарске. Као што знате, многи од њих су се предали Русима само да би избегли борбу са њима.

 

„Човек треба дубоко да размисли да не би постао напаћени нитков. Моја људска душа боли за женом и децом. За нас боли моја српска и словенска душа. Где су остали који су нам држали пушке на потиљцима?”

Читајући роман, немогуће је задржати сузе. То је Сузана, што значи „суза“, тако се зове ћерка главног јунака. Сузана је мајка седморо деце којима није суђено да дуго остану на овом свету.

 Важан, потресан фрагмент аскетског чина Сузанине пријатељице, лепе и храбре девојке, ћерке свештеника:

„Српкиња без косе је као без главе, а без части је као без живота!.. Моја коса је понос моје главе! Ниси их ти одгајио и бринуо о њима, прао их и чешао, није твоје да их мазиш и шишаш!“ – после ових речи, она је заједно са кожом откинула чуперак своје косе са своје главе, и ударила насилника овим бичем. Пала је мртва. Па чак и након тога, непријатељи су јој пробили тело бајонетима. „Ћутите децо, ћутите жене… Не тугујте. Није дуго патила… Умрла је непостиђена и поштена. Пречиста и света…”

Историјски роман описује и страшне драматичне догађаје који су се одиграли у Русији. Спољни и унутрашњи непријатељи-издајници пили су крв и мучили тело Мајке Русије. Дошло је до масовних нереда…

 

Руски суверен Николај Романов стао је у одбрану Србије, неспреман ушавши у Први светски рат. Срби нису заборавили његову спасоносну жртву, поднету зарад братске љубави. Кроз векове одговарају љубављу. Они посвећују песме нашем Светом Владару и стварају споменике.

 

Чак сам срео и једног Србина који је понео Крсну славу у част Светог Николаја Романова. Са каквом горчином се у роману чују мисли ликова и одмах се претварају у страшну видео секвенцу филма, нажалост, документарца.

 „О, Господе, како може некоме бити тесна тако пространа Русија? Земља је огромна, а исто тако и пустош у њој иу људима. Непроспаване ноћи се вуку бескрајно, под влашћу необузданих лупежа. Пуне гомиле мртве браће. Ветар звижди. Износећи тужне стење. Шири се и зов црвених разбојника – мир, а не рат…”

Пропаганда је распустила царску војску. Уместо: „за отаџбину“, руски војник се побунио против њега. Гору имања, палате, бараке, шуме… Гори цркве и монашке браде… Ветар звижди и разноси пламен… Види се по диму куда је невоља стигла. Шири позив: земља сељацима! А сељаци су напустили мотике и боре се за неограничену власт… Бичеви звижде, мотке бију, ланци звецкају из тајних подрума. Шаролика гомила има јасну будућност – да убија бунтовне!.. Револуционари нису монаси који носе крст и Библију. Они су либертинци са ножем и конопцем. Боље је бити лош војник него изванредан слободњак… Ако човек нема ни љубави ни снаге, он је кукавица. Кукавички компромитатор!

Главни јунаци романа, упркос свему, покушавају да се понашају како доликује православним хришћанима. Чак и бивши дервиш (муслимански монах) покушава да уразуми своје саплеменике, који су вековима вршили геноцид над српским народом, на крају су страдали од својих господара и постали робови. Као резултат тога, завршио је у концентрационом логору Добој.

Усне јунака у роману звуче молитве, пословице, изреке… У делу се огледа православна душа, коју враг никада неће победити.

 

И сам аутор романа прошао је кроз велика искушења и искушења. Три и по године бранио је Републику Српску током грађанског рата. Сећа се да су се војници борили, осећајући Божанску благодат и видећи очигледну помоћ. Потомци Светог Саве и светог кнеза Лазара српског ушли су у бој не бојећи се ничега.

 

Будући писац је рањен, али не и поражен. Касније је почео да проучава документарне доказе, архивске податке и доступну литературу. Тако је написано осам књига: „Родољуб“, „У ђавољем троуглу“, „Јудино доба“, „Јердан од крви“, „Мученица Текла између Бога и човека“, „Јеванђеље роба“ ( романи), „Између здравице и погребне јадиковке“ (поезија), „Неприкладна реч“ (сатира). Има награда са литерарних конкурса, али за Данила то није битно. Хроничар епохе настоји да кроз своја дела пренесе историјску истину. Објављује књиге о свом трошку у веома малим тиражима.

Књига, коју је објавила издавачка кућа Петрова народна библиотека и представљена у Москви, рођена је 2014. године, али до сада није нигде представљена. За чудо, аутор је упознао Софију Алемпијевич, која се заљубила у историјски роман и превела га на руски. Још једна лепа жена, руска уметница Софија Ечина, иницирала је представљање књиге у Руском дому у Београду 1. марта 2023. године.

 

Манифестацију у Москви организовао је Центар за словенске културе Библиотеке стране књижевности. Уз партнерску подршку Центра за међурелигијски дијалог Библиотеке за страну књижевност и Амбасаде Босне и Херцеговине у Руској Федерацији.

 

Од срца се захваљујемо свима који су учествовали у догађају, а на позиву Његове Екселенције изванредног и опуномоћеног амбасадора Жељка Самарџије.

Тог значајног и, упркос теми романа, ипак радосног дана, присутни су упознали још две светле личности: Лидију Жарић, директорку Народне библиотеке у Добоју и Љубицу Тимановић, професорку музике у класи хармонике. Обојица су чланови познатог бањалучког хора „Александар Невски“. Гости су са великом љубављу и стрепњом отпевали своју омиљену руску песму „Ох, пути“. Песму је написао Анатолиј Новиков на стихове Лева Ошанина убрзо након завршетка Великог отаџбинског рата. Према речима директора позоришног програма Сергеја Јуткевича, све написане песме биле су повезане одређеном скицом заплета: одлазак војника кући из Немачке. Програм је назван „Пролеће победе“.

Песма „Тамо је далеко“ раздерала је душе онима који су бар мало упознати са трагичним страницама историје српског народа. Српски ратник, будући далеко од своје отаџбине на грчком острву Крф, сећа се свог порушеног села и цркве у којој се венчао, тешког повлачења кроз северну Албанију и својих погинулих другова… Овај историјски догађај током Првог светског рата назива се „албанска голгота“. Настала је после инвазије Централних сила на Србију у зиму 1915-1916. Српска војска је издржала неколико фронталних напада аустроугарских трупа, али се ударац Бугарске у леђа показао као катастрофа за Србију.

Да би избегли капитулацију и срамно заробљавање, остаци српске војске, заједно са остарелим краљем Петром И, повукли су се, склонивши се на ледене планинске врхове Албаније. Са њима је отишло и цивилно становништво. Тамо су похрлили војно способни младићи, претећи присилном мобилизацијом у аустријску војску и страшном перспективом борбе против Русије. Да не би пуцали на своју православну браћу Русе, млади Срби су се попели на Ледену голготу. Од Метохије се путовало до јадранске обале. Глад, хладноћа и ране однеле су животе сваког трећег Србина.

У знак захвалности и љубави отпевана је трећа песма „Слав Маријо“ – посвећена Пресветој Богородици, на стихове Светог Николаја (Велимировића) које сам већ изводила, Јулија Војнова-Жунич, Рускиња, рођена 20. земља херојског, непокореног, лепог народа Донбаса, коме је српска земља постала – друга отаџбина. Одозго ми је било суђено да се сјединим у Светој Тајни венчања у Доњецку са лепим и снажним Србином, талентованим вајаром, учитељем Жељком Жунићем.

 

…Током четири дана боравка у престоници, Данило Тешанович се буквално заљубио у Русију. Писац је већ почео да пише своје путописне белешке о нашој земљи. Он је пре одласка рекао да је Москва једна велика црква. Он је поделио своје осећање да се „Крст Христов – Голгота протеже од руске земље право у небо, а небо се овде спаја са земљом…“.

 

Братски, Божанска љубав све побеђује! Добровољци са српске земље први су дошли да подрже Донбас, где се налазе древни градови Славјаносербск и Нова Србија. Радује и радује што су данас, у знак подршке Русији, на територију Северног војног округа стигли добровољци из разних земаља света и разних вероисповести. Сви су се ујединили у јединственој борби против зла.

Ликови у роману Данила Тешановића преносе важне мисли:

„Бог може све да опрости, али ове сузе руских мајки – никада! Боље је никада не бити запамћен по добру него једном по злу. Не бацај ни барут, ни нож, ни клетву на туђу земљу, у туђе двориште, не бацај ни поглед ни мисао на туђе. Научите своју децу да не воле оно што им не припада. Свеједно да ли је земља, жена или слатка ролница… Не чини прељубу… О, да смо живели у слози, слози и љубави, не би нас тукли ни Немци ни Турци. Ко пружи руку да ишчупа туђи корен, откинут ће свој цваст.”

Књижевност је један од најбољих начина за разумевање историје, догађаја и психологије људи и народа. Ако препознамо и узмемо у обзир грешке претходних генерација, имамо шансу да избегнемо понављање ових грешака. Дакле, документарни роман Данила Тешановића је изузетно важан не само за млађу генерацију Срба, већ и за друге народе, посебно за Словене.

Такву литературу је неопходно користити у педагошке сврхе, популарисати је, снимати игране филмове и објављивати је у огромним тиражима.

 

Јулија Воинова-Жунич – редитељка документарног филма, председница Руско-српског центра за подршку традиционалној култури, чланица заједнице сународника Романов у Републици Српској

Столетие.ру

Бонус видео