ОВО СУ ТУРСКИ ОБИЧАЈИ ЗА КОЈЕ СМО БИЛИ УБЕЂЕНИ ДА СУ ТРАДИОЦИНАЛНИ СРПСКИ: И данас се осећа снажан утицај њихове петовековне владавине
(Фото: Јутјуб)
ОВО СУ ТУРСКИ ОБИЧАЈИ ЗА КОЈЕ СМО БИЛИ УБЕЂЕНИ ДА СУ ТРАДИОЦИНАЛНИ СРПСКИ: И данас се осећа снажан утицај њихове петовековне владавине.
Када је Смедерево пало 1459. године под турску власт, јасно је било да у нашем језику, култури или обичајима неће бити исто.
Како је њихово присуство у Србији трајало пуних пет векова, све до 1878. године, када је и последњи турски војник напустио Београд, јасно је зашто њихов утицај и даље има толики ођек у нашим свакодневним животима.
1. Језик
Када је језик у питању, велики број турцизама је у нашем свакодневном говору.
Авлија, ајвар, барјак, буразер, чарапа, чорба, ћуприја, ћилим, дугме, ексер, јогурт, капија, лакрдија, мердевине, паре, ракија, таван, зејтин, хајдук, само су неке од турских речи којима се служимо у комуникацији.
“Тренутно је у употреби око 3.000 турцизама”, изјавила је недавно за ББЦ на српском Мирјана Теодосијевић, професорка турског језика и књижевности на Филолошком факултету у Београду.
Међутим, како каже, све их је мање и мање, а тај тренд постоји последњих 20, 30 година.
“Млађи их знатно мање користе… Држим те предмете на факултету и када поставим неко питање – на пример, који је турцизам за зид – углавном не знају”.
По њеним речима у Југославији је коришћено знатно више турцизама – око 8.000 – пре свега због популације исламске вероисповести на територији Босне и Херцеговине.“Кроз историју, све до краја 19. века, био је велики утицај турског језика на овдашњи живот – ширили су га турска администрација, војска, као и овдашњи људи који су примили ислам. Тога више нема, данас је страшно велики утицај енглеског”, навела је Теодосијевић.
Ипак, турцизми и даље имају стилску функцију у језику, али углавном код књижевника старијих генерација, додаје.
“Највише их има у религији, јер највећи верски изрази – џамија, муфтија, намаз… – никада нису превођени, али има их у бројним другим областима”.
Њен омиљени турцизам је “јок”.
“Јок, што значи нема и бре. Волим и вала, што је исламска заклетва валахи билахи, тј. тако ми бога. Ми вала користимо за појачавање нечега”.
Теодосијевић ту истиче и једну занимљивост о турским туристима.
“Они овде, ако изузмемо млад свет који долази за викенд, углавном стижу турама Траговима нашег царства, па често очекују да људи овде знају турски. Чак се и чуде кад их неко не разуме”, испричала је она.
2. Свакодневни ‘ритуали’
Као први и основни обичај издвојићемо јутарњи ритуал многих Срба – турска кафа након, или чак пре доручка, за разбуђивање и спречавање потенцијалне главобоље.
Постоји и одређени број људи који само црну кафу препознаје као праву кафу – остале се не рачунају. Каквог год да сте схватања, турска из џезве, уз, пре или после хране коју волимо да унесемо као свој први оброк, заиста чини навику која пружа адекватан почетак дана.Ако се и на тацницу испод шољице стави и ратлук – нема већег ужитка за наша непца.
3. Храна
Када смо код ратлука, ако на нечему треба да будемо захвални, то је за постојање сарме у нашим јеловницима. Сарму у Турској зову соган долма, а међу осталим ‘домаћим’ јелима које волимо су и пилав, мусака, кисели купус, разне пите, али и ђевреци и други пекарски производи…
Што се слаткиша тиче, од турских специјалитета које обожавамо издвајамо тулумбе, баклаве, туфахије…
Као главне карактеристике турске кухиње углавном се истичу чорбе, много поврћа и зачина, а знамо колико Срби воле пасуљ, кромпир и белу чорбу и да су за сва та јела ‘вишњица на торти’ су разноразни зачини.Можемо навести још многе утицаје турске културе, али морамо посебно назначити серије које продице ритуално гледају уз вечеру, а од турских серија највише су се истакле “Сулејман Величанствени”, “Кад лишће пада” и она која утрла пут свим потоњим ‘сапуницама’ – “10001 ноћ” или популарно названа – Шехерезада.
Узимајући у обзир историјски контекст, било би чудно да се наши начини живота нису испреплетали. Поред тога, ако уђемо у суштину ствари које једног човека чине оним што јесте, вероватно ћемо наћи да људи имају много више заједничког него што имају различитог.Александар Вулић/Ало
Бонус видео
За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Вајберу, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.
Добро је познато да наши “научници”, кад на страни чују неку реч сличну или истоветну србској, ону србску одмах прогласе страном.
Турцисткиња која је сачинила у тексту дату листицу, не досећа се да су Турци на данашња станишта дошли као номадски народ, па се није запитала што ће им авлија или капија – да друге речи не дирамо.
Истој тој Турцисткињи није се дало да чује за некога тамо Сипријана Робера, Француза, који је још пре сто седамдесетак година писао да су Срби почетни народ-мајка, а њихов језик, србски – језик-мајка. То што је србски био званичан на турском двору (“и шире”, што би рекли политичари у Србији), за поменуту Турцисткињу нема језичког значаја јер, побогу, Турци су строго пазили да им се у њихов језик не увуче нека србска.
Срби су пре више хиљада година обрађивали метал, па би било невероватно да би тих више хиљада година чекали на Турке да им именују ексер – мајку му јексерову, како је то некад говорио онај глумац Иван Хајтл.
Што је најзанимљивије, тих неколико хиљада година Срби нису ни јели – чекали су на Турке да пристигну и понуде им да једу.
Не би се требало зачудити ако “научници” ове турцистичке врсте наредних дана “научно” саопште да Срби нису кроз историју ни постојали, то су били “неки други” маскирани у “неке треће”, а ни име нису добили по СЕБИ, већ су га искривили у СРБИ, како не би ни сами себе препознали.
Јад и беда од србске “науке”!
Odgovor za desetku.