“Да је којим случајем…”

На сајту “РТ Балкан”, 14. септембра ове године,текстом Цртање републичких граница у СФРЈ : Како су Срби изгубили излаз на море (https://rt.rs/srbija-i-balkan/49877-avnoj-komunisti-granica-jugoslavija-srbija/), Јелена Чалија представила нам је понешто од онога што о томе знају Александар Раковић, историчар, и академик Коста Чавошки, правни теоретичар.

А ми, непосвећени, у незнању шта би било “да је којим случајем…” било, могли смо, између осталог, сазнати да су “границе република Социјалистичке Федеративне Републике Југославије” исцртане током обрачуна са “великосрпским национализмом”, да је “једини критеријум био антисрпски, да… здроби српски народ, подели га и одвоји од његових природних граница које сежу до Јадранског мора”, да су “различите федералне јединице узете у границама у којима су биле у различитим историјским тренуцима у распону од преко 60 година: од 1878. до 1939. године”…

Добро, није томе крива баш СФРЈ (код Јелене, соцфереју у пуном називу), она је “своје” границе наследила од своје претходнице – Федеративне Народне Републике Југославије којој их је “дала штафетират” Демократска Федеративна Југославија чијим одлукама (односно оних који су у њено име одлучивали) Србији “нису признати резултати ослободилачких ратова… од 1912. до 1918. године”.

Именовани зналци нису назначене ставове образлагали сматрајући, ваљда, довољним оно што као “два сведока” већ изјавише “у записник”:

– да су комунисти после рата “почели да цртају границе” зарад обрачуна “са великосрпским национализмом”;

– да се граница премештена 1918. “из Шапца на Алпе и по међународном праву… третира као проширење граница Србије”;

– да је “на Париској мировној конференцији Србија била учесник, а не Краљевина СХС”;

– да је “југословенска државност, уствари, наставак српске државности”…

Тако они, а ми – да кренемо “са репа”:

– Да ли наставак или не, питање је како за кога – за Србе јесте, али за “оне друге” баш и није, они се могу правдати (и правдају се!) сопственом “истином” најпрепознатљивијом по изјави римокатоличког попа Антона Корошца, накратко потпредседника, председника или министра у краљевским владама, да су Хр­вати и Сло­венци “добили од Срба златног коња, а вратиће им и­служену ра­гу”, изјави коју је брозовски идеолог Едвард Кардељ (Едуардо Кардели) превео на братствено-јединствену паролу о Југосла­ви­ји као успутној ста­ници за “несрпске репу­бли­ке”;

– Не би ли одговор на потпитање ко учесник, а ко не, био тачан – да ли већ непостојећа Краљевина Србија или новостворено Краљевство СХС (Држава СХС на париској Мировној конференцији, а Краљевина СХС тек од средине јула 1920!) –, ваља знати да је 1. децембра 1918. године, делегација Народног вијећа Словенаца, Хрвата и Срба предала адресу србском регенту Александру Карађорђевићу (1888-1934) о уједињењу државе Словенаца, Хрвата и Срба са Србијом и Црном Гором, те да је регент Александар својом беседом ставио круну “на оно што су најбољи синови наше крви… с обе стране Дунава, Саве и Драве” почели припремати још у време кнеза Александра Карађорђевића, сина Карађорђевог, а деде регентовог. Мада то није изричито поменуто, подразумевало се да закључак о уједињењу није прихваћен само у име већ уједињених краљевина Црне Горе и предратне Србије, него и у име Срема, Баната, Бачке и Барање, србских области које су Краљевини Србији прикључене неколико дана раније на народним скупштинама у Руми и Новом Саду и које су од тог тренутка сматране саставним делом њене јединствене територије.

Са стварањем прве владе у новом Краљевству СХС, како је та творевина названа, као да се није журило. Најпре, састав нове владе зависио је од спремности политичких групација на попуштање и сарадњу, а затим, што је било још важније, регент Александар није био расположен да на њеном челу види превасходно србски оријентисаног Николу Пашића. Коначно, 20. децембра 1918. године, прву владу Краљевства СХС саставио је Стојан Протић, Пашићев близак сарадник, а Пашић је потиснут са домаће политичке сцене и постављен за “првог делегата на Конференцији мира” у Паризу.

Поред Пашића, у делегацију су увршћени: Хрват др Анте Трумбић, министар иностраних послова новога Краљевства, Србин др Миленко Веснић, краљевски посланик у Паризу, Словенац др Иван Жолгер, бивши професор државног права и аустријски министар без портфеља двеју последњих година управо окончаног рата. Одређени су да на Конференцији учествују, са подједнаким правима, Србин Матеја Бошковић, краљевски посланик у пензији, Хрват др Јосип Смодлака и Словенац Отокар Рибарж, обојица адвокати и бивши народни посланици у аустријском парламенту. За генералне секретаре именовани су Словенац Богумил Вошњак и Србин Јован Марковић. Нешто касније, у Делегацију су укључени Андрија Радовић, црногорски политичар и оснивач Одбора за уједињење Црне Горе са Србијом, и Нинко Перић, лични секретар Пашићев.

Види се из датог списка да су Хрвати и Словенци постали у новој држави врло респективни партнери – србска страна држала се према “западној браћи” крајње толерантно, чак снисходљиво, толико да је у мировну делегацију Краљевства СХС (у Паризу званог Држава СХС!), а не Краљевине Србије (како нас то Раковић и Чавошки убеђују да је било), супротно правилима Конференције укључен један аустријски министар из ратног времена! Било је то сасвим довољно да се ауторитет целе делегације на Конференцији сроза пред Савезницима и, нарочито, потцени србски допринос савезничкој победи у управо окончаном рату;

– Да ли Шабац или Алпи, питање је сад – нечим што се именује као међународно право да се не бавимо –, али се мора признати да многима, чак и истори чарима од каријере (размештеним по академијама, уни­верзитетима и институтима), није “у знању” да је Краљевина Србија ушла у Краљевство СХС са територијама обухваћеним “на запа­ду ре­ком Дравом до Осека­-жељ. пру­гом Осек-Шамац­-цела Босна и Херцеговина и Дал­мација до рта Планке” (Плоче, на три­де­се­так километара западно од Спљета – ИП), западном граничном линијом успостављеном у складу с одредбама Уговора о примирју између српске и маџар­ске војске од 31. октобра/13. новембра 1918. године и Војне кон­вен­ције која регулише услове примене на Угарску примирја зак­љу­ченог између Савезника и Аустроу­гарске, које су потписали француски генерал Пол­-Про­спер Ан­ри, србски војво­да Живојин Мишић и маџарски министар војни Бела Линдер.

Помињу ли се Алпи –, кад је србска војска крајем 1918. ушла у Корушку, њен останак тамо ус­ловљен је одлуком најутицајнијих савезничких политичара да се у Корушкој формирају две зоне, те да се у једној од њих 1920. го­ди­не организује плебисцит о будућности територије коју је за­посела србска војска. Уколико би се на плебисциту већина тамо­шњег ста­новништва изјас­нила за прикључење Краљевству СХС, онда би у Краљевство СХС ушла и она друга зона; у супротном, обе зоне прикључиле би се Аустрији. Време од краја рата до пле­бисцита србска страна провела је “вртећи прсте”, док су Немци у те зоне по­степено насељавали своје грађане из других крајева Аустрије. Ка­д је дошло време за плебисит, у обема зонама већ је била оства­рена немачка већина и она је плебисцитарно одлучила да се запо­седнути крајеви прикључе Аустрији, те да се србска вој­ска мора оту­да повући).

– Да ли су за све криви једино комунисти – не би се баш могло рећи јер је и србски регент Александар примајући Адресу Народ­ног вијећа Словенаца, Хрва­та и Ср­ба о ује­дињењу Државе СХС са Ср­би­јом и Цр­ном Гором и проглашујући стварање Краљев­ства СХС, у превеликој наивности и више бри­нући за национални опстанак Хрвата и Словенаца, оних који су нову Државу сма­трали привременим прибежиштем, него за србски етнички про­стор и срб­ске националне границе, пропустио да саопшти са којом територијом Краље­ви­на Србија улази у ту нову Држа­ву. А та територија (осим оне предратне) била је ја­сно одређена Вој­ном конвенцијом која регу­лише услове при­мене на Угарску примирја закљученог изме­ђу Савезника и Ау­стро-Угарске: Бана­т, Бачка и Барања, Срем до линије Осек – Чепин – Ђаково – Ша­мац, цела Босна и Херцеговина и Дал­мација, до рта Планка, или Пло­че, на око 35 километара ваздушне удаљености од Спљета, запад­но – пространство, дакле, које су и Скупштина которска, и на­родна већа бањалучко, босанскохерцеговачко и далматинско (од њих су званичној историји у Срба познатија шпанска села) својим одлукама при­кљу­чивала Краљевини Србији. На тај начин, он је србском народу наменио трагичну судбину. Препустио га је, за­пра­во, геноцидним радњама оних који су се на једном историј­ском раскршћу определили за Југославију јер се друкчије није мо­гло. Срби ту трагичну грешку плаћају и данас, сто и више го­дина касније.

И плаћаће је још дуго, све док се званична историјска наука у Срба не досети да ствари и појаве назива својим именом.

Својим именом, дакако, како се не би десило, на пример, да и Председник Србије (не зна се да ли га је ико назвао србским Председником јер Србији није допуштено да “уђе” у придев), не би ли се допао да л’ Турцима, да л’ тамошњим наводним Бошњацима, да л’ европској фашикратији, пре дан-два Рашку Област назове Санџак, речју коју су Турци давно избацили из административне употребе.

Браћо Срби, кад се већ србска младеж учи своме језику, својој прошлости и своме “свему осталом” из уџбеника које јој пишу србски непријатељи, сачувајте у себи бар мало “геополитичког” страха, можда ћемо ускоро сазнати, из државних извора, да се прекодунавски део Државе Србије именује и као Делвидек.

Илија Петровић / Васељенска