Споменик црногорској срамоти : Злочини као врховни црногорски принципи (1)

Црна Гора (Фото: Профимедија)

Због чега овај осврт (писан априла 2015)

Подгоричке Вијести од 8. априла 2015. го­дине објавиле су текст Борка Ждере под на­словом “Главни град: Споменик војводи Мирку окупља нас око вр­ховних црногорских принципа” (http://www.vijesti.me/vijesti/glavni-grad-spomenik-vojvodi-mirku-okuplja-nas-oko-vrhovnih-crno). У основи, то је саоп­ште­ње Секретаријата за културу и спорт Главног града Подгорице, тек у неким појединостима зачињено новинарским коментаром:

“Споменик је подигнут 1886. на данашњем Тргу Републике ка­да је и нови дио Подгорице добио име Миркова Варош. Споменик је био једини те врсте у Црној Гори и о њему су писали разни путописци (Лудвик Куба, Јозеф Сватек, Албан фон Хан и Оскар Шлипе), обелиск се налазио на разгледницама Подгорице, а може се видјети и на ријетким снимцима. Обелиск или пирамида, како су га мјештани звали, стајао је ‘посред Подгорице’ све до 1918. ка­да је срушен након тзв. Подгоричке скуп­штине чијим је одлу­ка­ма нестала самостална држава Црна Гора, детронизована дина­сти­ја Петровић Његош и укинута Црногорска православна црква”.

До потписника ових редака све то стигло је 15. ап­рила, електро­н­ском поштом из Српског народног савјета Црне Горе. Уз то са­општење било је прикључено и реаговање црногорског исто­ричара Новака Аџи­ћа на текст “Режим жели да завади народ што више”, којим он, Аџић, “истиче да управо чи­ње­нице… поткрепљују тезу да је Са­во Фатић умије­шан у рушење споме­ника војводи Мирку Петро­вићу”.

У том се тексту, у двадесетак редова, Аџић (презименом поме­нут че­тири пута а једном као “он”) бави питањем ко је Саво Фа­тић, да ли Васојевић, да ли са Ријеке Црнојевића, и како је споме­ник рушен.

А онда, под поднасловом “Споменик Мирку Петровићу није­су сру­шили Кучи, већ присталице безусловног уједињења”, пренесено је и са­оп­штење подгоричког Секретаријата за културу и спорт, онако како су га са сајта Главнога града преузеле Вијести:

“Дакле, како наводе, споменик нијесу срушили Кучи, већ по налогу српске војске и полиције Саво Фатић, коме су се придружиле и приста­ли­це безуслов­но­г уједињења Црне Горе и Србије.

Након рушења обелиска на подгоричком Тргу, маљевима је излом­љен и гроб испред цркве Светог Ђорђа у коме су лежали остаци 48 љубо­тињских, грађанских и добрљанских јунака погинулих у борби са Турци­ма у Загоричу и Дољанима. Било је то ври­је­ме када су уништавани сви симболи црногорске државе. “Да се нијесу савезничке власти великих сила умијешале, хтјеле су окупа­торске власти спалити мошти Светог Ва­си­лија Острошког и Све­тог Петра Цетињског…” пише Јован Пламенац. Списак са жрт­ва­ма стравичних злочина над становништвом, посебно ђецом, женама и старима свједочи о размјерама пустошења. Запамћено је да су тада Подгоричани са ужасом питали што ће се тек са њима чини­ти када се овако обрачунава са Великим војводом, кога су црно­гор­ски јунаци признавали за највећег јунака”, тврде из Секрет­а­ријата.




“Споменик који враћамо окупља нас око врховних црногорских прин­ципа – слободе и независности. Те вриједности доније­ле су Црној Гори суверенитет и међународно поштовање. Насто­ја­ње појединаца да вра­ћање споменика јунацима за одбрану Подгори­це и Зете злоупо­три­јебе за распиривање старих ватри племен­ских, идеолошких и личних ос­вета и нетрпељивости, схватамо као рефлекс управо оне свијести због ко­је се Црна Гора споти­ца­ла на свом свијетлом путу”.

И која намерава да се спотиче под самаром ватиканским.

Јуначине

Што се тиче Мирка Станкова и његовог јунаштва, на њега уопште не треба трошити речи, исто као ни на црногор­ске јунаке ко­ји су га “признавали за највећег јунака”.

Разлог је доста прозаичан:

Онај први, као појединац, своје злочине над српском нејачи у Кучима “опевао” је, самохвално, српским десетерцом, у поруци своме зликовачком брату (име му се не поменуло!), али су зато многи од оних “црногорских јунака”, који су га “признавали за најве­ћег јунака”, своје јунашто стицали, и стекли, на истом по­слу и у исто време кад и њихов његушки узор.

Овде је реч о онима који злочине некадашњих власника Српске Црне Горе својатају као “врховне црногорске принципе”, у уве­рењу да су “те вриједности донијеле Црној Гори суверенитет и међународно признање”.

Нису, само су им нанеле неизбрисиву срамоту.

Најпре о онима који покушавају да прошлост српског народа из Црне Горе и Брда прилагоде количини сопствене мржње према својим прецима и да тако представљеном прошлошћу укажу не само на безначајност онога што су написали већ и ништавост себе самих.

Блијани

Да кренемо од двојца за који су се многи у Црној Гори питали како се зову Миодраг Вуковић и Бранислав Цимеша (у даљем тексту: блијани – мада се неће погрешити и ако се ова реч екавизује), двојца који је пре извесног времена покушао да српском читатељству (путем београдског часописа “Св­едок”) подметне своју истину о ономе о чему појма немају и што су се врло потрудили да сами домисле.

На пример:

На почетку Великог рата (а можда и на почетку друге године истога тог рата – поменути блијани то још нису успели да открију) Србија је отела 2,000.000 кила кукуруза намењеног Црној Гори, те јој је Црна Гора за узврат, не би ли прехранила српску војску у повлачењу, дала 1.000 тона хране. Уз то, Србија је, “пре­варивши Француску… подигла кредит на име и за рачун Црне Горе од 50.000.000 фр(анцуских) фра­нака још у почетку рата”.




И онда је Србија, да би се за ту “услугу” одужила, своје подморнице из Мораве, Тимока и Ибра (а можда и из Врњачке реке) превукла у Јадранско море, баш путом од Пећи до Андријевице, оним који “слободном” Цетињу није био по вољи да се уопште до­врши. Наиме, тај грађевински подухват није се уклапао у аустро­угарске планове да припреми буну у Арбанији, али је зато нов­ча­на потпора “слободног” Цетиња свом “важном” аустроугар­ском су­се­ду да се 300.000 круна у злату из Црногорске банке “баци међу вође арнаутских пле­мена и да се помоћу њих дигне устанак у Алба­нији”, ишла на руку истој тој Аустроугарској, увереној да ће се на тај начин “велики дио српске војске повући на југ” и олак­шати јој упад у Србију са северног фронта (Лазар Рашовић, Црна Гора у Ев­роп­ском рату, Сарајево 1919, 28-29).

И када су српске подморнице како-тако “упловиле” у Јадранско море, Србија је минирала исто то море и на тај начин “сауче­ствовала” у потапа­њу италијанског брода по имену “Бриндизи” са црногор­ским добровољцима. Како блијани кажу, том приликом погинуло је “више од 350 црногорских добровољаца”, и све то од приближно 249 добровољаца из Црне Горе.

Доказ за ту своју тврдњу ови блијани нашли су у сопственом изуму да је “српска влада” 1940. године (иако тако нешто тада није постојало) подигла на Цетињу споменик медовским страдалницима, “из два разлога: 1.) да у предвечерје новог, другог свјетског рата снажно мобилише за се­бе Црногорце да гину за њу, и 2.) да скине са себе сумњу и истину да је она виновник трагедије црно­гор­ских добровољаца”.

Написали су тако, а да су на време научили сва сло­ва – умели би да са споменика (ако уопште знају где се тај споме­ник налази) прочитају да га “потопљеним добровољцима под Медовом… поди­го­ше Југословени из Америке и Канаде”.

Кад кажу да “српска војска долази у Црну Гору као окупатор 1918. под паролом брата и ослободитеља”, ови блијани тврде да је Црна Гора од средине јануара 1916. до првих дана но­вембра 1918. године живела слободарски, у изобиљу, у бла­го­ста­њу, под хабзбур­шком круном. Са њиховог гледишта, иако за поразе црногор­ске војске окривљују Србију, било је добро и јединоспасавају­ће што је такво и то­лико изобилно слободарско благостање дошло на смену српском злу.

Ваљда им због тога, овим блијанима, у очекивању изо­бил­ног благостања (које су будући аустријски усрећитељи пла­ти­ли са пре­ко 1.260 мртвих а српски преци поменутих блијана не зна се с ко­лико, пошто нису знали шта њихови још нерођени блијани смерају), није била потребна ни одбрана “идеалисаног” Лов­ће­на. Аус­тријска војска зау­зе­ла је Штировник 10. јану­ара 1916. године, а наредног дана овладала је готово целим Ловће­ном. Јануара 13, на дан кад су Аус­тријанци заузели Цетиње, начелник шта­ба црного­р­ске Врховне команде Петар Пешић предложио је краљу Николи (који се тада налазио у дворцу Кру­шевац, у Подгорици) да се заје­д­но са владом и војском повуче за срп­ском војском. Тај предлог био је истоветан савету Николе Паши­ћа из­реченом двадесетак да­на раније, уз по­се­ту Це­ти­њу, да “Црна Гора треба да учини оно исто што чини Србија, да од­сту­пи и своју суд­бину до краја повеже са суд­би­ном савезника” (Никола П. Шкеровић, Црна Гора за вријеме Првог свјет­ског рата, Титоград 1963, 159). Наредног дана, уз рапорт краљу Николи да је “код војске на­стала таква демо­рализација да је апсо­лутно немо­гућ сваки даљи отпор”, Пешић је сугерисао да се од не­пријатеља затражи примирје. Ова ини­ци­ја­ти­ва каснила је бар један дан, по­што је аустријском команданту већ било уручено Ни­коли­но кра­љев­ско писмо за цара Фрању:

“Величанство, Ваше трупе су данас заузеле мој главни град и црно­гор­ска Влада се због тога осјећа присиљеном да се царској и краљевској Влади обрати са захтјевом за обуставу непријатељства између државе Вашег Царског и Краљевског Величанства и моје земље. Пошто услови једног срећног побједника могу бити строги, ја се обраћам Вашем Вели­чанству да се заложи за частан мир, који ће штитити углед једног народа коме сте својевремено давали своје похвале и који ће користити Вашем уг­леду и Вама прибавити симпатије. Ја се надам да Ваше милостиво и ве­ли­ко­душно срце неће дозво­ли­ти да мој народ буде понижен, јер он то ни­је заслужио” (Андреј Митровић, У Светском рату, Историја срп­ског народа VI-2, Београд 1983, 104).

Из сведочења краљевог личног секретара Милоша Живкови­ћа (писаног у Паризу, крајем 1917), сазнајемо да је Краљев до­го­вор с министрима о црногорском ула­ску у аустроугарско слобо­дарско благостање окончан тако што је црно­го­р­ска влада посла­ла аустријској ову ноту:

“Краљевска Црногорска Влада тражи од Аустро-угарске Владе да са Црном Гором закључи мир. Она моли царско-краљевску Владу, да озна­чи своје делегате, као и ме­сто, дан и час њихова састанка са црногорским делегатима. Црногорска Влада моли ау­стро-угарску Владу да изда наред­бу о обустави непријатељстава и да означи дан и час обуставе, како би цр­ногорска Влада могла такву наредбу дати и својим трупама.




Црногорска Влада моли команданта да учини да Њ. В. Цару и Кра­љу буде послата депеша Њ. В. Краља Црне Горе.

Ову депешу предаће Вам наши парламентари г. г. мајор Љумо­вић и поручник По­повић. У исто време молимо команданта да допусти нашим парламентарима да могу очекивати у његовом ло­го­ру одговор царско­-кра­љевске Владе”.

Краљев телеграм, о коме говори владина нота, написан је на францу­ском језику, а на српском гласио је:

“Пошто су Ваше трупе данас заузеле престоницу, црно­горска Влада нашла се у нужди да се обрати царско-краљевској влади да би добила пре­кид непријатељства и мир са државама Вашега Величанства, молећи Вас да се заузмете за частан мир, доследан угл­е­да једнога народа, који је не­кад уживао Ваше благоволење, Ваше уважавање и Вашу симпатију.

Ваше племенито и витешко срце, надам се, неће му нанети по­н­и­же­ње које не за­служује.

Никола” .

Због овога телеграма, Краљ се врло оштро сукобио са бившим мини­стром спољних послова Петром Пламенцем, који је био “најотворенији и најогорченији противник тражења мира од Аус­т­рије, и уопште ма каквог мирења са непријатељем Савезника”; Пламенац је депешу назвао срамо­том, лудошћу и мрљом на об­разу Краљевом, а Краљ се бранио намером да задовољи Владу ко­ја је претила оставком, после чега би у Црној Гори на­стао хаос (Ми­лош Живковић, Пад Црне Горе : Прилог српској историји од 23. сеп­тем­бра 1915 до 9. јануара 1916, Београд 1923, 86-89).

Било како било, у општој оскудици (или, како то наши блијани воле да замишљају: у општем изобилном слободарском благо­стању), али и “извесној пометености међу људи­ма”, црного­р­ска влада по­нудила је Аустрији сепа­ратни мир. Аустриј­ски ус­лови за мир били су понижавајући: “црно­горска војска имала је бити ра­зоружана и делом интернирана; Аустрија ће преко црно­горског подру­ч­ја во­ди­ти даље рат; управу у земљи вршиће Аус­т­ријанци, ко­ји ће посе­сти пристаништа, же­ле­з­ницу и тврђаве” (Вла­димир Ћо­ровић, Ис­то­рија Срба, Трећи део, 221). Краљ Никола није на такве ус­лове могао пристати и напустио је земљу. Престо­ло­на­следник Да­нило, немач­ки зет, већ је био у иностранству, па је њего­во­м те­шко бо­лесном млађем брату, кнезу Мирку, остављено да доврши пр­љав по­сао; он је при­хва­тио аустроугарске услове и 21. јануара 1916. године ка­питулација је потписана. “Војници су от­пу­штени ку­ћа­ма, а зем­ља окупирана. Известан део официра и вој­ника при­кљу­чио се срп­ској војсци”. У Црној Гори успостављена је аустро­угар­ска оку­па­ци­она управа (или, како то више пута помињани блијани воле да подра­зумевају: слободарско благостање), а офи­цири цр­но­горске вој­ске, политич­ке личности и пле­менске вође ин­тер­нира­ни су, однос­но, по терми­нологији која се нашим блијани­ма више допада, преселили су се у слободу, благостање и изобиље и/­или послати на трогодишњи одмор у иностра­н­ству, у до тада непозната или мање позната “бањска места”.

Наставиће се…

Илија Петровић



Постави одговор

молимо унесите свој коментар!
овде унесите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.