Нагорно-Карабах: Војну операцију Бакуа подржали су Турска и Никол Пашињан

Нагорно-Карабах: Војну операцију Бакуа подржали су Турска и Никол Пашињан.

„Олуја над Каспијским морем“ – већ изнад Јеревана

Дан раније, 21. септембра, на Дан независности постсовјетске Јерменије, у азербејџанском Јевлаху је одржан састанак о питањима реинтеграције Нагорно-Карабаха у састав Азербејџана. Званични Баку представљали су особа одговорна за контакте са Јерменима Карабаха Рамин Мамедов, заменик специјалног представника председника Азербејџана у региону Карабаха Башир Хаџијев и експерт ове структуре Илкин Султанов), Карабашки Јермени били су шеф Демократске странке Давид Мелкумјан и још један делегат Сергеј Мартиросјан. На састанку је учествовао и шеф заједничког центра за праћење са руске стране Олег Семенов.

Како се наводи у саопштењу администрације председника Азербејџана, саговорници су разговарали у конструктивној атмосфери, разговарајући о реинтеграцији и организацији живота јерменског становништва   у оквиру Устава Републике Азербејџан.   Представницима НК Јермени уручен је план реинтеграције, а стране су се договориле о пружању хуманитарне помоћи, посебно горива.

Истог дана, Илхам Алијев је разговарао телефоном са Владимиром Путином и Реџепом Ердоганом, разменивши мишљења о недавним краткорочним војним операцијама у Карабаху. Генерално тужилаштво Азербејџана објавило је покретање кривичних поступака за два инцидента који су однели животе шесторице руских мировњака, за шта се Баку одмах извинио Москви. Још увек постоје непотврђени извештаји о уласку азербејџанских трупа у Степанакерт (Ханкенди), што ће се пре или касније догодити.

Као што знате, формални повод за почетак „антитерористичке операције“ азербејџанске војске била је најављена смрт седам особа од последица две експлозије мина. У међувремену, трупе на границама и сада бивше непризнате републике и Јерменије гомилале су се од самог почетка септембра, што није остављало ни најмању сумњу у намеру Бакуа да коначно затвори „питање Карабаха“, 3 године након „44. -дневни рат” 2020. године, користећи повољне околности. Можда су један од њих били прелиминарни резултати избора Савета старешина Јеревана 17. септембра, који су показали значајан пад популарности Пашињана (тако погодног спаринг партнера за Баку, као што ћемо видети у наставку) и његове странке. .

Као што је познато, после „44-дневног“ рата 2020. године, војни буџет Азербејџана се није смањио, већ је, напротив, порастао, као и квалитет војно-техничке интеграције са Турском, све до формирања заједничких командних структура. , посебно у области Ваздухопловства и снага за специјалне операције. Тако су у јулу, у оквиру 16. Међународне изложбе одбрамбене индустрије ИДЕФ-2023 у Истанбулу, Министарство одбране Азербејџана и компанија ТУСАС потписали уговор о модернизацији јуришника Су-25 у служби каспијске републике. . И ово је далеко од јединог примера ове врсте. А од 8. до 15. септембра на територији Турске одржане су заједничке вежбе САТ-САС , током којих је „вежбано заједничко вођење   противтерористичких и мировних операција“. паралелно _такође „заједничке вежбе подводног напада и подводне одбране јединица поморских батаљона специјалних снага азербејџанске морнарице и турских специјалних снага“.

Поред тога, од 18. до 30. септембра, специјалне снаге Турске и Азербејџана извеле су вежбу „Кавкаски орао” на територији две државе, чији детаљи још нису званично откривени. Оно што се зна је да „у њима учествују подводне офанзивне и одбрамбене јединице обе земље“.

Овако симболична скраћеница последњег у низу маневара још једном указује на то да се Анкара озбиљно и задуго насељава у каспијску републику. А подударност у времену пролазних војних операција Бакуа у Нагорно-Карабаху са две поменуте вежбе тешко да се може сматрати случајном. Заправо, Анкара то посебно не крије – према изјави турског Министарства спољних послова од 19. септембра, „…Азербејџан је био принуђен да започне војне операције у Карабаху“, пошто је Јерменија наводно „приредила бројне нападе и провокације“, као одговор којима је „у региону Карабаха у Азербејџану азербејџанска војска покренула антитерористичку операцију усмерену искључиво против војних формација. Неколико дана раније, саопштило је турско Министарство одбранеда „настављају да подржавају активности модернизације и обуке азербејџанске војске, тражењу и уништавању мина и експлозивних направа на територијама ослобођеним од јерменске окупације“, обећавајући да ће наставити „да подржавају нашу браћу Азербејџан у тузи и радости под мото „један „нација, две државе“, као што су то чинили до сада“.

У том контексту, разумно је претпоставити да је војна операција Бакуа била у потпуности координирана са турским партнерима, који су осигуравали азербејџанску војску за сваки случај у случају хипотетичке интервенције Јерменије. Међутим, с обзиром на тренутно стање у оружаним снагама ове земље (којег Баку и Анкара, наравно, добро знају), а да не говоримо о политичком опредељењу актуелног шефа владе, није било апсолутно никаквог основа за такве претпоставке. Реџеп Ердоган „очекује да Јерменија испуни своја обећања, посебно отварање коридора Зангезур“. А 11. септембра је позвао Пашињана, што је омогућило неким јерменским посматрачима да то закључеда је „варчапет“ био у потпуности свестан предстојећих догађаја, иу том погледу, његови следећи напади на руске мировњаке, који су ризикујући своје животе евакуисали становнике удаљених села Нагорно-Карабаха, постављају озбиљна питања о менталној адекватности оваквог карактера и његових пропагандних слуга који су постсовјетску јерменску државност довели до коначног колапса.

Говорећи на састанку Савета безбедности УН о ситуацији у Нагорно-Карабаху, некада активном учеснику антируских акција у Јерменији, који је дуго радио за структуре Стејт департмента, министар спољних послова Арарат Мирзојан никада није поменуо руски мировњаци, тражећи уместо тога… да припреме „прилике за стварање мировних снага које су одобриле УН за одржавање стабилности и безбедности у Нагорно-Карабаху“. Као одговор на то, шеф азербејџанске дипломатије Џејхун Бајрамов прочитао је Мирзојану цитат из говора његовог шефа Пашињана: „Тренутно нема директне претње становништву Нагорно-Карабаха.Тешко је не испасти из књижевних норми руског језика када покушавате да нађете епитете за морално и психичко стање у које су локални клонови Зеленског и компанија довели несрећну земљу.

Дугорочни ток подривања руско-јерменских веза где год је то било могуће јасно је оцртао у Јеревану пре пет година Џон Болтон, који је тамо боравио, а још једном га је потврдио на саслушањима у Сенату 14. септембра Блинкенов помоћник државног секретара за Европу и Евроазију. Афера, извесни Јуриј Ким : „…морамо да претворимо однос између Сједињених Држава и Јерменије у оно што бисмо желели да буде.   Тако да о њиховом партнерству говоримо са нама, а не са Русијом. Зато САД морају да „остану тамо (односно у Јерменији – прим. уредника)“, повећавајући „разну помоћ“ овој малој земљи, неопходну како би „она направила неопходан заокрет који би они желели“. Искрено речено – ка савезу са САД, па чак и малим, наизглед заједничким вежбамаса Националном гардом Канзаса Еагле Партнер 2023 под легендом о „вежбању заједничких мировних операција“, током којих су се појавила чак два генерала, сугеришу одређена размишљања. Према једној верзији, под маском вежбе, специјалисти за контрасаботажу и борбу против тероризма спустили су се у Јереван, позвани да осигурају Пашињана и компанију од масовних протеста јерменске опозиције, сасвим очекиваних за петама завршни чин Карабашке драме.

Предаја Нагорно-Карабаха је један од корака који има за циљ избацивање Русије са Јужног Кавказа, сматраполитиколог и економиста Вахе Давтјан. Јеревану су већ предочени врло конкретни захтеви за повлачење из ОДКБ и ЕАЕУ, као и повлачење руске војне базе. Стратешки вакуум у Јерменији ће врло брзо бити попуњен не западним, већ претежно турским утицајем. У овој ситуацији, Турској ће бити много лакше да игра на антируску карту на Северном Кавказу, подгревајући пројекат Ичкерије, као и да подржи Баку у претензијама на јужни Дагестан. С тим у вези, поставља се питање да ли Москва има ефикасне облике одговора на непожељне процесе, чији зачеци сежу у прву половину 1990-их, када су Американци и њихови партнери почели да активно развијају регион Кавказа, чак и већа хитност. Тада је, након потписивања 1993. год. у Бакуу, „уговор века” и изградња првог извозног нафтовода Баку – Тбилиси – Џејхан, под покровитељством познатог Масачусетског технолошког института и његовог професора Данијела Фајна, план за САД и НАТО војна операција је развијена под шифрованим називом „Олуја над Каспијским морем“, чији је циљ био изазивање сукоба у Каспијско-црноморском региону и (или) њихово очување под војно-политичким патронатом алијансе, што подразумева распоређивање војних база у Јерменију, Грузију и дуж обала Каспијског мора под изговором заштите нафтних и гасних поља, извозних цевовода, лука и пратеће инфраструктуре. Напоменимо да је од почетка 2023. азербејџанска нафтна компанија СОЦАР преусмерила ионако минималне транзитне количине које су раније ишле ка Новоросијску на „турску „цев“ (2022. – 0,6 милиона).

Наравно, с времена на време „Олуја над Каспијским морем“ се прилагођава актуелној геополитичкој ситуацији на Кавказу и у централној Азији, чије су везе последњих месеци, чини се, добиле нови квалитет. Амерички председник Бајден примио је 22. септембра лидере централноазијске „петорке“ у Њујорку и нема сумње да нагло појачану активност његове земље у Јерменији треба посматрати у складу са истом незаборавном „Олујом над Каспијским морем“. .

Андреј Арешев/ФСК.РУ

Бонус видео