„Тако је Христос отишао од католичке цркве…“

„Тако је Христос отишао од католичке цркве…“

Колико невоља са собом носи наше незнање вере, наша лењост и немарност у питању њеног познавања. “У шта и како верујемо?” – ово је с једне стране. С друге стране, учитељи и ласкавци, као вуци грабљиви, маме ласкањем и обманама, појављујући се у овчијој кожи, доносећи поуке које ласкају ушима, али су противне духу истине.

А лажним учитељима се сада дају свакојаке привилегије и бенефиције у ширењу својих јереси. У Русији, која није познавала другу веру осим православља, сада су се појавили новопечени католички просветитељи. Имају високе позиције, емитују на телевизији и радију, нису ограничени материјалним ресурсима. Они покушавају да се у руској земљи измученој атеизмом покажу као прави проповедници Христовог учења и истински ревнитељи славе Божије.

Али да ли је? „По плодовима њиховим познаћете их“, каже Свето писмо (Матеј 7:16). А плодови су дела живота. Лажна учења не могу човека довести до истински врлинског живота.

И тако видимо како се они који себе називају хришћанима пењу на светиње православних, како наоружаном руком одузимају православне цркве и по цену неправедног мита купују себи саучеснике, оне којима ништа није свето и који чине не верују ни у шта осим у новац

А ако ти и ја завиримо дубоко у историју, погледамо поступке новопечених спасилаца Русије – Римокатоличке цркве – видећемо да се она код нас јављала сваки пут када су почела смутна времена. Њен циљ је увек био исти – подредити Русију власти Рима.

Сећање на унију у Русији у 17. веку је још свеже, али сада поново долазе времена нове уније у 20. веку. Опет се православна Русија на западу гуши од туге, а римски мисионари с љубављу проповедају по Сибиру, а папа се спрема да посети земљу која је од давнина била православна.

Шта ће са собом донети, са чиме ће доћи у нашу земљу?

У 17. веку, мач који је Рим ставио у руке Лажног Димитрија прошао је Русију, свргнуо цара, захтевајући да се Русија изда „по вољи“ пољског краља, а тајна упутства Рима то су налагала пажљиво, али стабилно водити ствар ка потчињавању Руске Цркве папи, односно унији. У том страшном тренутку Русију је спасао њен Патријарх. Он не само да није потписао писма о предаји, већ је своја писма слао по целој Русији, откривајући Русима суштину догађаја који се дешавају, подижући и инспиришући руско оружје за борбу. Сам патријарх Хермоген је прихватио мучеништво и канонизован.

Као да је извлачио закључак из историје Русије тог периода, следећи руски патријарх Филарет је рекао: „Латинске светковине су најподлији и најзлији од свих јеретика, јер су у свој закон примили проклете јереси свих древних хеленских, јеврејске, агарске и јеретичке вере и потпао под онај део правила 95. који говори о јеретицима“.

17. и 20. век су различита времена, али радње су исте. А дела откривају и доказују сваку католичку неистину, учињену са фанатичном мржњом, замагљену којом унијати католици руше православне цркве, православне људе, подвргавајући их прекорима и страшним згражањима – чак и насилној смрти.

Драги моји, пре 1054. године није било поделе у Цркви Христовој, али је постојала јединствена Васељенска Православна Католичка и Апостолска Црква, која се састојала од пет помесних Цркава, укључујући и Римску. И беше „једно тело и један дух… један Господ, једна вера, једно крштење, један Бог и Отац свих, који је над свима, кроз све и у свима…“ (Еф. 4,4) . -6) . Али шта се десило? Ко је отишао, а ко остао? Ко је у праву, ко није?

Одступање од истине у Западној Цркви догодило се још у 7. веку, када се појавила нетачна мудрост да Дух Свети не долази од Оца, него од Сина. И ова мудрост – супротно речи Самог Христа, када је рекао Својим ученицима: „И замолићу Оца, и даће вам другог Утешитеља, да остане с вама у векове, Духа истине… ” – родивши грех, прерастао је у јерес (Јн. 14, 16). За нашу изградњу, посматрајмо разорно дејство греха, једном рођеног.

У почетку су се неки епископи Римске цркве побунили против новог мишљења, називајући га јеретичким. „Ко мисли исправно о Оцу и Сину, а погрешно о Духу Светом, јеретик је“ – овако је папа Дамас дефинисао ову мудрост у својој обласној поруци.

Али људске страсти су нагризале душе потоњих наследника, светске користи, а највише од свега гордост је била извор тврдоглавости која је довела до устанка против одлука Сабора Светих Отаца. Никаква уверења Васељенског Сабора Православне Апостолске Цркве нису деловала на помесну Римску Цркву; погажени су декрети Васељенских Сабора, на којима су богоносни људи састављали Божанствени Символ вере Православне.

Преовладао је дух злобе и лажи. Свети Василије Велики је, осуђујући епископе Римске Цркве, писао: „Они не знају истину и не желе да знају; они се свађају са онима који им говоре истину, а сами потврђују јерес“. По заповести Апостола Павла: Одбиј јеретику прву и другу казну, знајући да се такав покварио и сагрешио и сам себе осудио (Тит. 3, 10-11).

Својом јереси римска црква је отпала од једне васељенске цркве. Одбацивши православни догмат о исхођењу Духа Светога од Оца, они су тиме одбацили дела седам Васељенских Сабора и одбацили речи Самог Господа. И, учврстивши се у јереси, рађали су још веће зло за злом. Одузели су Божанствену Чашу од мирјана, причешћујући их само под видом хлеба; Уместо квасног хлеба на Литургији употребљавају бесквасни хлеб, уопште не рачунајући речи апостола Павла: Јер колико год овај хлеб једете и чашу ову пијете, смрт Господњу проповедате док не дође (1 Кор. 11:26).

Из Божанствене Литургије су искључили призивање Пресветог, Животворног, Свесвршејућег Духа, Духа Којег је Господ послао ученицима Својим и Који је Дух Живота. Када дође Он, Дух истине, увешће вас у сву истину … – рече Господ (Јн. 16,13). Римска црква, одбацивши Духа Божијег, прихватила је дух ласкања. Многе друге ствари измислила је људска мудрост, вођена духом таме.

Одметнувши се једном против Духа Светога, они су се доследно побунили против Главе Цркве – Христа, који је обећао свој верној деци Цркве Своје: … Ја сам с вама у све дане до свршетка века … (Матеј 28:20). Зарад светске превласти над својом браћом, католици постављају свог папу за Божјег намесника на земљи, проглашавајући га непогрешивим, заборављајући да нема човека „који ће живети, а не грешити“.

Тако се Христос, Онај који ратује са кнежевинама, силама и владарима таме овога века, повукао из Католичке Цркве, са духовима зла на висинама. А они који су отпали од силе Божије бише разобличени, и остадоше без Главе – Христа. И Белиал се бори са њима свом снагом свог лукавства, држећи их у свом шарму и уништењу. Католици су измислили новог поглавара Цркве, понижавајући јединог истинског Главу Цркве – Христа. А Цркву немају, јер је заједница са Главом прекинута. Римски епископи су почињали са поносом – а завршавају са поносом.

Ту ће католици водити своје следбенике – морамо заборавити Христа и истину Његовог учења, заборавити свете оце који су се борили за веру: древне оце – Светог Николу, Светог Спиридона, Светог Патријарха Хермогена и мноштво други; заборави свете оце нашег времена – светог праведника Јована Кронштатског, Његову Светост Патријарха и исповедника Тихона; заборави Свету Православну Цркву, од времена Христа Њиме живећи, Њиме преживљавајући и, по обећању Његовом, морају постојати до свршетка века. Да нам се ово не деси!

Сетимо се и увек подсећајмо задивљујуће речи светог праведника Јована Кронштатског, упућене нама: „Постоје многе различите вере хришћанства, различите спољашње и унутрашње структуре, са различитим мишљењима и учењима, често супротним божанском. истине Јеванђеља и учења светих апостола, Васељенских и Помесних Сабора и Светих Отаца. Не може се све њих сматрати истинитим и спасоносним: равнодушност у вери или признавање сваке вере као подједнако спасоносне доводи до неверја или хлађења у вери, до немара у испуњавању правила и смерница вере, до хлађења хришћана једних према другима.

…Симоне, Симоне, гле, сатана тражи од тебе да сејеш као пшеница (Лк. 22:31). То је он, сатана, радио и чини, односно изнедрио је расколе и јереси. Држите се строго једне, праве вере и Цркве:… једна вера, једно крштење: један Бог и Отац свих (Еф. 4, 5-6). И за то се бори против сваког зла, одмах га угаси, бори се против њега оружјем које ти је Бог дао свете вере, божанске мудрости и истине, молитве, побожности, крста, храбрости, преданости и верности. Сви се увек сећајмо и свесно исповедајмо Символ Свете вере православне, бићемо у Богу и са Богом.

Ви и ја смо, драги моји, деца Свете Православне Цркве не по нашем праву, већ по љубави Божијој према нама. И ова љубав је неограничена, не зависи од времена, али увек има моћ. И ова љубав ће нас чувати у све дане до свршетка века. Амин.