КАД БИ НЕЗНАЊЕ ЗАБОЛЕЛО — НЕ БИ ИМ БИЛО СПАСА

КАД БИ НЕЗНАЊЕ ЗАБОЛЕЛО — НЕ БИ ИМ БИЛО СПАСА

Саопштење Синода СПЦ о догађањима на Косову и Метохији (Политика, 28. септ. 2023) мало је необично и чини се да га је уобличио неко ко није нарочито упућен у битне чињенице српске црквене историје. Срба је, забележио је зналац, било у време док су имали и своју Власт и своју Цркву, тј. Цара и Патријара, и док је Други благословио Првога — јер је власт од Бога, а у свим важним приликама Први испред себе истурао Другога — да сваки важан подухват благослови и на праву стазу упути. Историчар старе књижевности то је лепо објаснио и показао да је то обележило и потоњу српску историју у целини: кад су (насилно) склоњени Цар и Патријар, њихову улогу, на најнижим нивоима „власти“ (у сеоској заједници — рецимо), преузели су најумнији и најчеститији домаћин и поп. И они, по обрасцима које су наследили од својих Царева и својих Патријара, проводили Србе кроз све историјске олујине и несреће и довели их до — Брозовог времена.

Броз је схватио природу те спреге и зато је на власт довео најгоре предстанике људске врсте, попове са једнаким жаром сатирао као и Србе, а оне њихове јевтине примерке који су лако пристајали да крст замене петокраком унапређивао у министре полиције или их придруживао својим другим протувама и лопужама. И после рата побио више архијереја него усташе и други српски крвници за време рата заједно, узгред и неке патријархе, и много стотина свештенослужитеља. И Српску Цркву уредио тако да се у њеном епископату, како ми је давно сведочио „инсајдер“, промакне тек покоји духовник, а сви остали били или комунисти или „обележени генетском грешком“. И такви, у наше дане, распродали и Цркву и Светосавље. И Србе.

Између осталога, и тиме што су у Централном комитету СПЦ подржали друга Патријарха и оверили Брозово смакнуће његових предшасника Гаврила (Дожића) и Викентија (Проданова). Та су двојица духовника, наиме, главама подмирили одбијање да Брозовом превођењу српске средњовековне државе у „Македонију“ прикључе и признање „Македонске цркве“ — што су „Порфирије и другови“ обавили у тренутку кад то ниједном нормалном Србину није ни у сну могло допрети до свести да ће се догоцити. И тако је „речена дружина“ осрамотила и Србе и њихову Цркву, а своју срамотну мисију довршила на Косову и Метохији предајући арнаутском башибозуку последње српско национално упориште, тј. његово историјско, духовно, морално и свако друго исходиште и његово потоње уточиште. Зато се бунцање ЦК СПЦ о томе да је „једини циљ Приштине потпуни изгон српског народа“ може разумети једино као простачка псовка јер се тога народа њихова Црква одрекла онога тренутка кад су српски бискупи пољубили папску папучу и с ње подигли кардиналско прстење и напрсне крстове. И признали да је комунистички злочин над српским народом заснован оних дана кад је Вудроу Вилсон отпремио Троцког и Лењина да у Русији изведу „револуцију“ и сломе Источно Хришћанство (српско Православље за њим је мало закаснило и на ред стигло тек у Другом св. рату, али „на време“ да буде темељито разорено).

То су чињенице за које би се могло рећи да су, мање или више, „познате“ и све упућују на то да је друг Броз био главни разарач Цркве, да је то чинио паралелно са затирањем њених верника и уз савезништво и подршку традиционалних српских крвника, али кад је схватио да те савезнике неће моћи превести у Србију нити је без њих поробити, он их је позвао „под своју заставу“, признао им заслуге и за Јасеновац и за све друге Павелићеве, Степинчеве и своје дестинације. И дочекао да му се од 2. јула 1943. до 6. априла 1944. прикључи 80.000 народноослободилачких кољача на које се могао ослонити да ће са једнаким жаром сатирати и источне Србе са каквим су то чинили са западнима (не зна се колико му их се прикључило последње ратне године, а само је он знао да ли се у његовом Генералштабу налазио иједан Србин).

Тако је Броз Србе довео до прилика у којима се сада налазе, а Српску Цркву до њеног садашњег ЦК и његовог Генсека друга Порфирија. И са њима уредио српски слом и у „Македонији“, и на Косову и Метохији и свуда где су се под његовим домашајем налазили.. А негде ми је, као у магли, остао траг сећања да је у неком давнашњем скупштинском сазиву неко предложио да се покуша „поправити“ макар нешто од оних злочина којима је Броз опустошио Цркву национализацијом њене имовине, метоха, задужбина и свега онога чиме су је верници вековима обдаривали, а она од њих уобличавала народ и водила га својим најчистијим Светосавским Стазама. И не знам да ли добро памтим да је, „у том смислу“, Скупштина изгласала и неки закон којим се предвиђало да се Цркви врати макар нешто од онога што јој је отето, али је Сл. Милошевић одбио да тај закон потпише, а после се више нико није сетио да га (тј. тај закон или његову кориговану верзију) упути у „неку другу Скупштину“ и да га поднесе на потпис „неком другом председнику“).

И нашли се на ледини и Народ и Црква: као ни у „Македонији“ ни на Косову и Метохији, Срба више нема ни у Хрватској, ни у Босни (на танкој омчи код Брчког држе се још у Републици Српској), забрањени су у Црној Гори, а што се Србије тиче — не зна се да ли успешније одлазе преко границе или у земљу. И Срби и њихова Црква, дакле, једнако су сатрвени и више им није битно да ли ће остати записано да су последњи угарак на њихову ломачу бацили Ђинђић, Тадић или Вучић, тј. „некрштени комунисти“ (како их је подавно одредио један њихов „крштени“ претходник). Због „историјске правде“, ипак, ваља рећи да су косовско-метохијски Срби изручени Арнаутима по одредбама Бриселског споразума, али не треба заборавити да је тај документ приредио Броз још у Бујану 1943, оверавали га сви његови [на]следници, а Дачић и Вучић дочекали да на њега „туре само свој [бриселски] мухур“.

И сви они уредили да Србија буде доведена до тога се одрекне и себе и своје будућности. А као вишедеценијски пратилац српских националних полома, на последњих двадесетак година потписник ових редова гледа као на националну агонију и о томе бележи тек покоју појединост.

Прва би могла бити осврт на пророчанске речи Душана Чкребића да је „Србима било лако са крштеним комунистима, а тек ће видети шта ће им се дешавати кад им стигну некрштени“. И та се некрст појавила већ у пролеће 2.000. године, тј. на самим „почецима демократије“, у оквиру коалиције „ДОС“ састављене од комуниста, социјалиста, демократа, радикала, либерала, лабуриста, реформиста, демохришћана, фашиста, клерофашиста и сличних трећолигашких комунистичких отпадака. Треба, при том, рећи да је она „клерофашистичка странка“ одмах изолована јер се означила као српска, а све оне остале прикључиле се западним бомбардерима (који су Србију, неки месец раније, 78 дана демократски обогаћивали осиромашеним уранијумом) и већ у октобру успели да спале српску Скупштину и свргну с власти последњег „крштеног комунисту“. И да покажу суштину онога што је Чкребић имао на уму: кроз све санкције и разарања којима су западни демократи обдаривали Србију током последње деценије прошлог века, Милошевић је, као „крштени комуниста“, провео мноштво индустријских и пољопривредних гиганата, светски познатих производних и трговачких предузећа, с више од 800.000 врхунски обучених индустријских радника. И та коалициона комунистичка некрст Милошевића најпре изручила Хашком суду, а оно што је од њега наследила, по најбољим криминалним обрасцима и за врло кратко време, опљачкала и опустошила.

Друга би се појединост могла тицати заслужника за разарања о којима говоримо, а њих није нимало лако распоређивати, помињани су „привилеговани приватизатори“, било би занимљиво сазнати каква је данас судбина многих гиганата које је Милошевић оставио Ђинђићу и Тадићу, ко је данас власник комбината у Бечеју, Зрењанину, Врбасу, Црвенки, Суботици, ко газдује Сојапротеином, ко је уништио Фиделинку и како се данас распродају њени остаци, у чијим је рукама ПК Београд, како су распродате цементаре у Беочину, Поповцу, шта су све по Србији „покуповали“ Хрвати, а шта други странци… По свему судећи, разарања су почела са Ђинђићем, сведочио ми је добар познавалац немачких културних прилика да је он код Хабермаса могао научити како се свет може разорити, али не и како се може изградити; с друге стране, врхунски познавалац српског аграра сведочио ми је да се Ђинђић „интересовао“ за Сојапротеин, а био је солидно уплетен у продају Сартида, али је брзо уклоњен и отуд и из живота. Не зна се коме је [за]сметао (сасвим је сигурно да то нису били ни Легија ни Звездан Јовановић), али су у вези с његовим смакнућем остале нејасне макар две појединости: 1) је ли на њега можда покушан атентат у оном „инциденту“ на аутопуту, после којега се кретао на штакама и на тим штакама био и кад је стрељан испред врата Владе Србије; 2) после је објављено да је обезбеђење Чеде Јовановића, рецимо, било много бројније од Ђинђићевог па је остала мистерија: чиме је то Чеда заслужио такву „заштиту“ с обзиром на то да је био само страначки првак, али не висок државни функционер (такву заштиту у Белановици, рецимо, никад нисам видео око Воје Коштунице).

Трећу опсервацију заслужује Сартид сâм већ и због тога шта се све са њим догађало: мада је постојао много бољи понуђач за куповину, железара је продата Американцима за 21 милион долара, причало се да су је купили да би тамо претопили српске топове и тенкове и да су је, пошто су челик извезли преко границе, вратили — за један долар. После се појавила прича да „Сартид“ није имао „довољно широке капије“ да кроз њих прође све што је тамо упућено и онда је то негде „препаковано“ и у мнооого стотина шлепера изгубило се на европским друмовима, а као њихови експедитори и пратиоци потписали се шутановци, тадићи и неки други незнани посленици, али нико Србима не разјашњава чиме су се у међувремену Американци у Железари „занимали“ и шта су све тамо опослили пре него што су Железару вратили својим овамошњим дародавцима — за 1 долар.

Говорим тако идући за неким сопственим домишљањима о ономе што се са Србијом догађало од 24. марта до 9. јуна 1999: тада је Србија, била израњавана, али није била поражена, српска војска сасвим се успешно ругала НАТО-технологијама и томахавцима подмећући им старе шпорете и дрвене макете обавијене алуминијским фолијама и после Кумановског споразума извукла се с Косова и Метохије са губицима који би се могли означити као безначајни с обзиром на количину експлозива која је на њу бачена током 78 дана тако масивног међународног злочина. Српска војска и њени команданти тиме су стали уз раме са својим прецима с Цера и Колубаре и потврдили величину српскога војничког генија и Срби би се морали заинтересовати за то ко је од њихових „државника“ осрамотио и српско име и српског војника и дозволио да његово оружје заврши у смедеревској Железари, а да војска буде сведена на ранг ватрогасне јединице: ни у једном ретку Кумановског споразума, наиме, не помиње се ништа мимо тога да та војска треба да се повуче најмање 5 км од косовске границе, а ко је после тога уредио „оно остало“, тј. да српска војска нестане, тј. да се над српским народом изврши злочин какав није никад у историји — Србима још није саопштено. Биће да и ово треба уписати у заслуге Бориса Тадића, човека који никад није схватио ни где се налазио, ни шта је радио, нити разумевао ишта од онога о чему је одлучивао.

Последњих десетак година српске агоније обележио је Вучић као ликвидациони управник пустоши коју је Тадић за собом оставио. За слом Србије, дакле, он нема посебних заслуга (главне разарачке послове обавили су други зликовци „док је он био мали“), а он ће остати упамћен само по томе што није умео да се снађе у догађајима у којима је учествовао. Као солидан комунистички изданак, Вучић се мало опробао и као радикал и као „четник“, брзо еволуирао у напредњака, а кад је Зорана „сменила“ Т. Николића са чела Српске напредне странке, а њега, Вучића, промовисала у „регионалног лидера“, он је стао на чело Странке, али није имао времена да схвати је ли сам бирао сараднике или му их је неко подметао са спискова Трилатералне комисије или Билдербершког клуба. И дочекао да се такви („сарадници“) нађу на најодговорнијим местима у његовој влади, да су годинама незаменљиви и да се међу њима налазе две чудно обележене жене: једна која је први пут међу Србима увела „у обичај“ наслеђивање презимена по женској линији, а она друга тиме што се прва јавно похвалила признањем да улази у ред оних 1–2% Бајденових „ЛГБТНЗ+-демократа“ — за које је међу Србима остала реч да их је Бог обележио („због прародитељског греха“), а они сада од рођења разарају дечју психу и према педофилским пројектима траже да се граница дозвољеног сексуалног односа са децом спусти испод десет година (Кинси је то „практиковао“ и са двомесечним дететом). И те трилатералке и билдербергуше више брину о томе како ће Рио Тинто, за почетак, потровати доње Подриње и Посавину или недовршене жене разорити српски језик и његову дериватологију него како из школе прогнати корупцију, педагошку проституцију, педофилију, наркоманију, насиље, тј. све оно чиме су Вучићеви министри-незналице и министри-трговци (али и многи његови претходници) наоружавали „Малог Косту“ и поучили га како да најефикасније постреља своје другаре (и придржали му руку — да не задрхти).

И да „затворимо причу“.

Срба је било док су их предводили најбољи, а њихов слом почео у тренутку кад су о њиховој судбини почели да одлучују они који нису знали ништа. И за које је у народу остала реч: кад би незнање почело да боли — њима не би било спаса.

А управо су такви, од Брозовог времена до данас, једино уређивали судбину и српског народа и његове Цркве.

Драгољуб Петровић / Васељенска