Балканска мисија Русије

Балканска мисија Русије.

„Никад ниједан рат није у Русији изазвао тако опште симпатије и одушевљење, изазвао толике жртве љубави, или тако у потпуности заслужио назив „народни“ као овај рат, захваљујући овом веома светом задатку…“ Ово су речи Ивана Аксакова, чији 200. рођендан ових дана обележавамо. А најбољи споменик му је сећање на његово животно дело – ослобођење балканских Словена од турског јарма.

 

Отварајући округли сто „Руско друштво током ратова за ослобођење Балкана“ у Јавној комори Руске Федерације, Наталија Нарочницкаја, председница Фонда Историјска перспектива, истакла је: „Панорамски поглед на геополитику прошлог века је поучно за разумевање процеса почетка 21. века“. Заиста, без такве визије тешко је замислити слику давно прошлих догађаја, а још мање повући паралеле са садашњошћу.

Али историчари окупљени за округлим столом су својим извештајима креирали управо такву визију ретроспективе друштвено-политичких односа Русије и балканских земаља – посебног региона за нашу историју, за нас, данас. Отуда потиче руска православна вера. Наши пишу. И – мноштво светаца које поштујемо. Одавде је и Свето писмо преведено на грчки. Вера, култура, историја су основа наше државности.

Ако је за друге спољне актере овај регион искључиво зона за спровођење геополитичких интереса, онда Русија у први план ставља своју духовну мисију у односу на словенске земље на Балкану. Наталија Нарочницкаја је посебно истакла: „Словени и историјска Србија судбином су стављени на раскрсницу супарничких геополитичких система, где се суочава тежак задатак независне спољне политике. Али данашњи план постмодерне глобалистичке елите угрожава само смисаоно језгро руске и српске историје.

 

Руско-турски рат 1877-1878 остала у сећању нашег народа као једна од славних страница историје. Ово није био први рат са Турском. Русија је задала неколико снажних удараца Османском царству. Успоставио упориште на Црном мору. На Криму, на Кавказу. Али официри су сањали о ослободилачком походу на Балкан, а вође мисли – свештеници, писци – позивали су у помоћ православне народе. 

 

Балканисткиња др Олга Решетникова је, говорећи на округлом столу, истакла: „Руско друштво је једногласно подржало Ослободилачки рат. На њега се није гледало као на још један руско-турски рат, већ као на изузетан рат, назван „руски позив“. О. Решетникова је посебно рекла: „Осећајући подршку свог народа, који је био нестрпљив да врати дуг суверницима који су одиграли важну улогу у ширењу ћирилице и хришћанства у Русији и били спремни да страдају за њихове вере, Александар Други је започео рат, који је огромна већина руског друштва сматрала ратом.” за истину, за свету ствар”. 

Отоманско царство је поседовало бугарску, српску, као и део црногорских и румунских територија од 1382. Истовремено су уведена оштра ограничења свих права и слобода за хришћански део становништва ових земаља, укључујући и право на живот и слободу дисања. Они су практично били у положају робова. „Дубоко прожети уверењем у исправност Наше ствари, Ми, у понизној нади у помоћ и милост Свемогућег, објављујемо свим Својим верним поданицима да је дошло време, предвиђено тим Нашим речима, на које сви Русије се једногласно одазвала… Сада, призивајући Божији благослов на храбре трупе Наше, Заповедамо им да уђу у границе Турске“, назначио је руски цар Александар Други у Највишем манифесту од 12. априла 1877. године. Изненађујуће, ове речи одражавају речи 

 

Руска идеја је идеја светске правде, идеја заштите родне земље и борбе за права потлачених и обесправљених широм света. Чак и балканисткиња из другачијег, да тако кажем, табора, професорка Универзитета Индијана (САД) Барбара Јелавич, у својој књизи „Русија и компликације на Балкану. 1806-1914” признаје да је идеолошка застава овог курса била одбрана православља и моралних вредности хришћанства.

 

Најсветлије странице ове борбе, њену суштину и смисао показује руски добровољачки покрет.

Јарослав Вишњаков, доктор историјских наука, ванредни професор, професор МГИМО (У) Министарства иностраних послова Русије, у свом говору на округлом столу, рекао је да је „током развоја источне кризе 1875-1878. нови облик помоћи „браћи“ постао је распрострањен међу руским друштвом Словени“ – масовни добровољачки покрет, који је постао јединствен пример самоорганизовања друштва у условима самодржавне Русије. У историјској литератури се по правилу налази цифра од шест хиљада добровољаца из Русије који су стигли у српску војску 1876. Ово је заиста много. Уопштено говорећи, овакав поток добровољаца могао је да стигне у Србију за кратко време само да је испорука била финансирана и организована. Тако је и било: овде су радиле бројне организације: Московски словенски комитет, Московско словенско добротворно друштво и Петроградски словенски комитет. Уз благонаклон однос власти. Штавише, ствар није била ограничена на војску. Санитетским одредом у Србији командовао је велики руски лекар Сергеј Петрович Боткин, у Црној Гори – ништа мање познати хирург Николај Васиљевич Склифосовски. Многе жене које су дошле из Русије радиле су у амбулантама.

др Надежда Аурова, виши научни сарадник Института за руску историју Руске академије наука, покренула је прилично ретку тему: ослобођење балканских народа очима учесника руско-турског рата 1828-1829. . Већ тада су се западном свету показивали примери руске пожртвованости у односима са сусловенима. „У различитим фазама руско-турских односа у 19. веку. Подршка Русије ослободилачком покрету народа Балканског полуострва од турске зависности остала је непромењена… Русија је била једина европска држава која је допринела ослобођењу балканских народа од власти султана и то је била њена „прогресивна мисија“. на истоку.”      

Чувени руски светитељ Епископ Вишенски Теофан Пустињак писао је из свог покоја у манастиру: „Није ли надахнуће које нас је обузело дејство Божије у нама? Ми, препознајући то, не бисмо ли заједно требали да признамо да нам Бог овим покретом поручује: вама је поверено ослобађање ових страдалника? Можемо одбити! Бог никога не тера. Али да ли ћемо бити невини ако не послушамо Божје позиве? Бог ће и без нас наћи извршиоце своје воље. И стидимо се, ако ништа друго. Ко остави брата, биће остављен у право време. Све такве мисли директно воде ка решењу питања: хтели или не, идите у рат, Руси православна. 
И руска ружа: од Москве до самог предграђа. Сергеј Кочуков, доктор историјских наука, главни архивар одељења за публикације и коришћење докумената Државног архива ОСУ Саратовске области покренуо је тему учешћа у рату 1877-1878. Саратовски добровољци. Ево неколико цитата из његовог говора: „Како се присећа Саратовска културна личност И.Иа. Славин, људи његове генерације од раног детињства слушали су приче о томе „како Турци тлаче своје хришћанске поданике… да би руски цар одавно ослободио своје сухришћане и полубраћу, али Енглескиња „сере” а Француз то спречава.” „Нарочито значајан центар словенског покрета био је локални огранак Друштва за збрињавање рањених и болесних ратника, чији је председник био гувернер М.Н. Галкин-Враски“. „Водећи мотив који је водио људе,

 

Заиста, како примећују истраживачи, страдање Јужних Словена и, посебно, Бугара изазвало је најдубље саосећање међу обичним руским људима; Чак су и званичне власти биле принуђене да признају моћан народни покрет у одбрану Јужних Словена.

 

Л.И. Ровњакова пише: „Начелник дирекције Жандармерије у Санкт Петербургу Н.С. Бирин је 25. октобра 1876. пријавио Трећем одељењу, нарочито, следеће: „… симпатија према јужним Словенима је потпуна и, по мом мишљењу, јасније је изражена у простом необразованом сталежу. Сличне поруке стигле су и из других провинција. Састављачи дела „Историја лајбгардијског јегерског пука за сто година 1796-1896” писали су о почетку рата овако: „… зна се са каквим је искреним одушевљењем цела Русија дочекала овај дугоочекивани позива на борбу за ослобођење балканских Словена“.

Елена Сумина, кандидат историјских наука, ванредни професор, огранак Федералне државне аутономне образовне установе високог образовања „СУСУ (Национални истраживачки универзитет)“ у Миасу наставила је тему реаговања руске покрајине на догађаје у Бакану. Говорећи на округлом столу, она је истакла да су „на периферији, становници уралског залеђа ипак били свесни главних политичких догађаја како у самој Русији тако и ван ње…“. Сумина је рекао и да је 25. јула 1876. године у Оренбуршком Листоку објављен апел становницима града у којем се траже донације у корист страдалих Словена. Аутор апела је скренуо пажњу пре свега на верско и крвно сродство са балканским Словенима: „Сви хришћани, а ми руски Словени посебно, дужни смо да помажемо своју браћу по крви и по Христу како год можемо – стварима и новцем. … Одговоримо, браћо, на страдање нашег родног племена братски, руски!“ По узору на градске новине,

Ана Сумина је такође испричала о примерима који се чак и у модерним временима могу назвати невероватним: „Према колекционарима, грађани, мали трговци, чиновници и прости, сиромашни људи „показали су ревност колико се може пожелети у даривању“. Донације су стизале чак и од муслимана. „Не дам на веру“, рекао је један становник Хивана, „вера се толерише свуда, дајем слободу, која је свима најдража“, а он је уложио 3 рубље. Тиме је дат подстицај јавном саосећању у корист разорених Словена.”

У марту 1878. Руско и Османско царство окончале су рат потписивањем мировног споразума. Услед тога су настале нове независне државе – Бугарска, Црна Гора, а границе Србије и Румуније су се прошириле. Рат 1877-1878 постао најкрвавији од свих ратова између Русије и Турске. Борбе су се водиле углавном на територији коју су насељавали Бугари. Становници бугарских градова и села поздравили су руске трупе као ослободиоце. У једној од песама класика бугарске књижевности Ивана Вазова налазе се следећи стихови: „Послао их је сам Бог, да нам помогну, сине“ (као што је послао своју војску руских војника. – В.П. ) .

 

Рат је трајао годину дана, руска војска је изгубила скоро сваког петог војника, али је на крају закључен Санстефански мир, потписан у истоименом селу код Цариграда. Касније ће се против услова овог мира протестовати на Берлинском конгресу; европске силе нису дозволиле Русији да створи главног савезника на Балкану.

 

После овог конгреса и Александар ИИ и читаво руско друштво сматрали су се изданим од Европе; у контексту одлука овог конгреса, Александар ИИИ ће касније изговорити фразу „Русија има само два савезника – војску и морнарицу“, што увек оштро перципиран у Русији, а посебно данас.

Како је нагласила О. Решетникова, говорећи на округлом столу, Александар ИИ „лично је био присутан на фронту, царевић је учествовао у рату, као и сви велики војводе, царичине даме као сестре милосрђа, сјај руских официра, цвет руске нације, представници свих сталежа и друштвених група: светила руске медицине, уметници, писци.” Значај боравка цара Александра ИИ у активној војсци током Руско-турског рата 1877-1878. најбоље се може разумети из речи самог цара, који је рекао следеће: „Идем као брат милости. Савременици су забележили да је „присуство цара неизмерно подигло дух наше војске и није јој дозволило да потпуно изгуби веру у себе, чак ни после три тешка неуспеха код Плевне. Морално, краљ је носио тај тежак крст који духовно развијена особа неминовно мора да носи, осећајући своју одговорност за страдање људи који Му се кротко покоравају. Али физички, цар је патио једва мање. Пароксизми тешке локалне маларије, од којих је један од првих оболео, исцрпили су Га до крајности. Међутим, цар је, упркос својих 59 година, наставио да ради не штедећи себе.”

Истовремено, руска војска није била надмоћнија од Турака ни у наоружању ни у опреми. Али супериорност је била велика у борбеној обуци војника и у нивоу војне вештине генерала. Али главни фактор руске победе је дух војске. Руски војник је морао да води необичан планински рат. Борили су се у најтежим условима. Да није било гвозденог карактера наших војника, не би преживели ни Шипку ни Плевну. Тачније, преживели би, али би сваки војник погинуо. Николај Малинов, председник међународног покрета русофила (Бугарска), чак је упоредио победу руских трупа над турским трупама код Шипке са победом Дмитрија Донског на Куликовом пољу. Можете се, наравно, свађати, али зашто? Ово је његова тренутна оцена значаја за Бугарску готово свих победа руског наоружања.

 

Иначе, дан када су руске трупе напустиле Бугарску забележен је у новинама као жалостан, али не зато што су Бугари били толико жељни да живе под руским утицајем, већ зато што су Русију доживљавали као јединог браниоца Бугарске, било је очигледно да од тог тренутка би остала са Турском један на један, нема смисла очекивати војну помоћ западних империја.

 

У једном од писама, председник Московског словенског комитета Иван Аксаков, који је, остајући у Русији, чинио све што је било могуће да помогне учесницима антитурског покрета, писао је генералу М.Г. Черњајев: „Оно што је корисно за Русију, корисно је и за Србина и Бугарина и за цео словенски народ. Можемо рећи да ове речи суштински одражавају формулу односа Русије са балканским словенским народима, која не само да није изгубила смисао, већ је добила још већу актуелност.

Дан потписивања Санстефанског мира, 3. март 1878. године, данас се у Бугарској сматра државним празником. Земља је подигла 670 споменика руским војницима-ослободиоцима (не тако давно их је било 420). У центру Софије налази се споменик Александру Другом, који се у бугарским уџбеницима историје појављује као цар-ослободилац. А ова држава је чланица антируског НАТО блока. Говорећи о сећању на Руско-турски рат 1877-1878. у јавној свести Русије и Бугарске у  XX-XXI веку, др Никита Гусев, научни секретар, виши научни сарадник Института за славистику Руске академије наука, приметио је: „Руско-турски рат је био центар историјског сећања на заједничку прошлост Русије и Бугарске, па се због тога више пута нашла као талац билатералних односа.

Из Београда путем видео линка јавио се академик и бивши амбасадор Србије у Руској Федерацији Славенко Терзић. Путем видеа из Бугарске говорила је и Дарина Григорова, доктор историјских наука, проф. Софијски универзитет. У видео формату је говорио Армен Гаспарјан, први заменик председника Комисије за образовање и образовање Јавне коморе Руске Федерације. Округлом столу су присуствовали и: др. В.Б. Хлебникова, др. Н.В. Бондарев, Е.А. Баранов, др. А.А. Поповкин, доктор историјских наука Е.В. Линкова, др. Е.А. Бондарева и др.

 

Ослобођење Балкана је ствар прошлости, чак и не година, већ векова. Али догађаји који су уследили изазвали су у руском друштву националну огорченост према Бугарима. Мислим да постоји разлог. Али то је друга тема.

 

И да закључим изјавом Наталије Нарочицке из њеног говора на округлом столу, у којој акценат ставља на актуелну политику Москве на Балкану: „Сама историја поверава руском свету и Србији улогу браниоца свеопштег света. европско хришћанско духовно наслеђе. Управо то нас чини великим играчем у европској и светској историји, а не очаравајуће бројке „бруто домаћег производа“.

Валериј Панов/Столетие.ру

Бонус видео